Многи истурени професори као што су Милош Ковић и Слободан Антонић на својој су кожи осетили да данас у Србији бити ангажовани интелектуалац није нимало лако, али је зато крајње незахвално
Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)
„Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина“. (Књига проповједникова, 1:2)
Прилог за историју српске неслоге
У четвртак 30. јануара 2025. на озбиљном и у сваком погледу узорном сајту (порталу) „Стање ствари“, Милош Ковић, редовни професор историје на Философском факултету у Београду, објавио је чланак под насловом „Један прилог за историју српске неслоге“. У овом чланку др Ковић анализира и покушава да себи и свима објасни психолошке корене и узроке нетрпељивости и мржње неких колега према њему и Покрету за одбрану Косова и Метохије који је Ковић пре неколико година основао и успешно води.
Професор Ковић почиње анализу српског нејединства и мржње на примеру професора Мила Ломпара:
„Мило Ломпар се у интервјуу датом подгоричкој Побједи, листу који је један од главних извора мржње према српском народу у Црној Гори, на црногорском језику, дословно обрушио на своје бивше београдске пријатеље – на Слободана Антонића, Зорана Чворовића и мене – као и на Покрет за одбрану Косова и Метохије, чији је некада био члан. Послужио се измишљотинама и сумњичењима (он тврди да ми потајно радимо за Вучића, док се претварамо да га критикујемо, да „nijesmo podržali studentski protest“, иако глумимо да то чинимо) и увредама (Ломпар говори о нашем „prostaštvu i nasilju“). Он иде толико далеко у својим чудним тврдњама, према којима смо сви заједно устали против њега и желимо да га уништимо, да овако набраја своје противнике: „Slobodan Antonić, Aleksandar Vučić, Zoran Čvorović, Miloš Ković, Vojislav Šešelj“. При томе, Ломпар тврди да је истина оно што је, сасвим очигледно, ствар његових домишљања и конструкција. За своје тврдње, по којима смо се „opredijelili za Vučić – Brnabić režim“, међутим, није изнео ни један једини доказ“.
Многи јавни и истурени интелектуалци као што су професори Милош Ковић и Слободан Антонић, на својој су кожи и искуству осетили да данас у Србији бити друштвено–ангажовани интелектуалац није нимало лако, али је зато крајње незахвално. Јавност је рововски подељена у два „црно–бела“ непријатељска табора, страсти су узавреле, мржња кипи на све стране. Као у стиху римског песника Катула који је узвикнуо „Odi et amo!“ (истовремено „Мрзим и волим!“), може човек да каже и да има најразборитије мишљење и ставове, једна од страна ће га клеветати и мрзети, а друга ће га ватрено или млако хвалити, што не значи да ће га и мање мрзети.
Мило Ломпар: Део кампање против мене водили чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије
Зато је разумљиво да ће најгоре проћи они интелектуалци који у својој политичкој борби и ангажману препознају и указују на очигледне бесмислице и глупости интелектуално инфериорних политичких противника.
Дубравка и седам патуљака
И због таквих њихових родољубивих ставова, Ковића, Антонића и њихове истомишљенике упорно критикују прозападни другосрбијански квази–интелектуаци и псеудо–научници комуно–усташке провенијенције, чије је рововско упориште катедра за историју Философског факултета у Београду. Реч је о малом, али гласном кружоку који би могао да се назове „Дубравка и седам патуљака“. Хорифеј групе је, рекло би се, шармантна муза и истовремено борбена Орлеанка, професорка историје Дубравка Стојановић која у својим јавним наступима хладнокрвно и бесрамно тврди да је Анте Павелић, највећи геноцидни зликовац Другог светског рата, био добар државник, а да је јунак Благоје Јововић, који је на монструма пуцао да освети више стотина хиљада прекланих Срба, Јевреја и Рома – био терориста!? (Драган Р. Млађеновић, „Дубравка звана Брука“, Институт Арчибалд Рајс, 4. октобар 2024)
На крају чланка професор Ковић тачно закључује да „због потпуно неравноправног односа, национални интелектуалци могу само да, привлачењем гласова родољубивог дела јавног мњења, послуже доласку на власт оних прозападних политичких снага које у демократским условима то никада не би могле да остваре“.
Верско–национални рад
Драган Р. Млађеновић
Аутор овог коментара је 1993. године имао задовољство да од друга Владимира Красића, оснивача и главног уредника Радио Новости, добије да води 60 минута живог програма који је назвао „Бденије уз Радио Новости“. У емисију је доводио интелектуалце јасног родољубиво–националног опредељења и усмерења. После једне од емисија са таквим гостом, друг Красић ми је замерио да правим политички програм. Мој одговор је гласио овако: „Друже Владимире, ја се политиком не бавим, јер ми та делатност не иде и не лежи. Ја се бавим верско–националним радом. А пошто ти као комуниста немаш ни веру ни нацију, ја ти зато нисам крив“.
После тога ми друг Красић никад више ништа није замерао, већ ми је дао одрешене руке да уређујем емисију како ја мислим да треба, и да позивам госте које ја хоћу.
Categories: Гостинска соба
Када дајемо суд о некој личности, проблем је што људи углавном равнају све, и друге људе и њихова чињења, и поступке, према себи, према свом схватању. У тако поједностављеној перцепцији увијек ћемо лако детектовати „гријехе“ и рђаве особине, видјећемо оно што желимо да видимо.
Ако смо постали заробљеницима фобије или мржње према некој личности, свако ко „не храни ту нашу фобију“, па и ако покаже умјерен став о некој личности о којој је обавезно најгрђе говорити/писати, брзо ће бити оклеветан да је продана душа и да је ушао и коло са оним изродима.
Међутим, ствари нису тако једноставне како људи често поставе, сваки мислећи човјек постави себи приоритете, шта му је водиља, које су му амбиције, не мора му бити амбиција лична или корист за његове најближе сроднике или сараднике, не мора му бити водиља властољубље, самољубље, похлепа, водиља му може бити и служити народу и отаџбини.
Код задњег ће сам одредити на који начин служити, да ли преко одабране струке, да ли кроз политички ангажман, да ли као слободан мислилац или кроз чињења којима ће радити у складу са водиљом коју је себи поставио.
На крају, људима попут Милоша Ковића, интелект и родољубље не дозвољавају поједностављен поглед, у коначници имају обавезу према својој земљи и нацији, не морају сви равнати све друге људе и читав свијет према себи, остварени мислећи људи снажних моралних скрупула ће све равнати према идеалу врлина који су себи задали.
Ту ће код чињења бити често изложени малициозној паљби, манипулацијама, некад злоупотребљени, исконструисаће им којекакве „гријехе“, некад и гадости, биће на удару и од оних који ће их доживити пријетњом или којима се неће неки ставови допасти, и од стране индоктринисаних људи када се својим ставовима и чињењима „огреше“ о задат оквир. Но то је цијена која се мора платити.
Мени је жао што се Милош Ковић продао Вучићу због своје професуре. Када је био у опасности да изгуби посао због Дубравке Стојановић и Николе Самарџића преко ноћи се десило чудо да су његови проблеми нестали. Ковић више није нападан у медијима и чак је почео да гостује на Вучићевим медијима.Жалосно је једино што га сада тај његов господар користи против свог некадашњег пријатеља Мила Ломпара. Проклете паре.
@Khal Drogo Glavni problem je u toj ideji percepcije , da ne postoji objektivno sagledavanje stvari vec samo percepcije. Onda bi i njegovo misljenje moralo biti , ne istina vec misljenje . Drugi problem u samom temelju te izjave je pretpostavka o neobjektivnosti jednih i o njegovoj objektivnosti. I na osnovu te ideje i nijansiranosti stvarnosti , postovani, iznosite ideju o tome ko govori o nijansiranosti nuzno govori istinu . Prvo je pitanje a zasto stvarnost nekada ne moze biti jednostavna? A drugo pitanje je zasto te nijanse pretezu nad razlozima koji iznose jednostavniji pogled na stvari? Necu ulaziti u detalje , vec postoji epistemoloski problem : 1.Objektivnost ne postoji 2. Ako objektivnost postoji onda je on objektivan 3. On je objektivan jer daje slozeniju sliku . Odgovaram : 1. Ako objektivnost ne postoji ni gospodin nije objektivan 2. Posto objektivnost postoji , on mora biti objektivan- zasto? 3. Zasto stvarnost uvek mora biti slozena , ili u toj meri slozena da jednostavno sagledavanje problema nije bolje od kompleksnijeg ( zato sto slozenost ne mora biti bitna , nemaju razlozi slozenosti nuzno preteznost nad razlozima jednostavnosti , drugim recima , pretpostavimo da je istinu rekao , pa opet ta slozenost moze biti nebitna za donosenje odluke. )
Ne mozemo poci od nemogucnosti objektivnog sagledavanja , a onda se vratiti na mogucnost drugih na objektivno sagledavanje.
Као и обично, ту бед, Милош дед.
Оу Милош, ху дазнт енви ју?
Ју ар виктим оф д ноубл филинг
Милитари џинијус олмајти!
Пустите ви црногорски.
Бар док српски не постане службени.
А кад смо код тога,
како сте препознали Ломпаров црногорски?
Кад их деле два рогобатна шлова.
По Вуку,српски у три варијанте говоре у Србији,Хрватској,Црној Гори…
Екавицом,ијекавицом и екавицом.
Где ви научисте црногорски,ијекавицу?
И,
који текст у црногорским медијима,преводе на српски,када цитирају било чију изјаву или интервју особе из Србије?
Професоре,ако то није незнање,
онда је малициозност.
Можда је требало да говоре латински,то вам боље иде.
Шта конкретно није тачно у Вашој аргументацији о „употреби црногорској језика у интервјуу“, па изазива више негативних „смајлија“ у односу на позитивне? Изгледа да су они који означавају негативне, прави „хејтери“ према професору Ломпару, који је до сада најмање грешио у проценама друштвених збивања и дејствовао најцелисходније. Ипак, и он је требало одлучније да се ангажује и покрене Српски глас много раније.