Шта тачно нѣје у реду? Нѣ знам. Али поуздано знам да нѣшто дебело нѣје у реду, пише коментатор с надмиком „Гремлин“
Фото: Стање ствари
Од првог дана тог рата нѣшто дебело нѣје у реду, почев од назива који му је руска врхушка надѣнула…
Шта тачно нѣје у реду? Нѣ знам. Положај у коме се налазим нѣ допушта ми могућност да на то укажем. Нити као нѣпосрѣдан свѣдок, нити на основу туђих, вѣродостојних свѣдочанстава.
Ипак сам четврт вѣка страћио служећи руској, колико и српској култури, тзв. „унапрѣђивању братских српско-руских односа“, понѣшто научио и зато поуздано ЗНАМ да нѣшто дебело нѣје у реду. Браћа Руси, као и ми, имају проблем са самима собом. И њих, као и нас, воде људи који за животе сународника много нѣ маре.
Баћка [Александар Лукашенко – прим. СтСт] каже: наивност. Баћка је државник, он нѣје наиван, и одлично зна зашто му је потрѣбно да „забрањену тему“ (свакако нѣ први пут) покрѣће на овај начин, с објашњењем у које могу повѣровати само наивчине, а они чине огромну већину.
Смѣшни су ми свакојаки аналитичари, који гатају о току мисли руских или натовских руководилаца, па их опет читам. Примам к знању, али се по могућности уздржавам од коментарисања, јер онда човѣк улази у ружну игру томболе, у којој нѣма срѣћног добитника. И још ружније упирање прстом и клеветање, што се нѣкима десило у малопрѣђашњем чланку на исту тему. А то им се могло десити само зато што у животу ни с каквим Русима нѣсу имали никаква посла, изван могућних случајних и успутних братских загрљаја, праћених пригодном чашицом и здравицом.
Ја, ето, баћку цѣним као малчице озбиљнијег државника од његових српских или руских колега. Он нѣје допустио да му се народ разбѣжи из земље, нити да се лѣчи СМС-кама и прѣхрањује у тзв. народним кухињама, зауставио је развлачење и пљачку земље послѣ распада СССР, па Бѣлорусијом заслужено влада пуних 30 година, макар га звали и диктатором. Његов народ живи скромно, али пристојно. Свакако се и Бѣлорусија очешала од пљачке једне тако богате и велике земље попут Украјине, али слутим да је Баћка, као озбиљан државник, одавно процѣнио да је од те лаке лове и тренутне користи далеко већа штета коју ће и он и његова земља сутра трпѣти уколико се мрцварење Украјине овако настави (овдѣ и ја мало гатам, па ми нѣ узмите за зло).
Дакле, потрѣбно је да све то пратимо и постављамо питања. Само што нам је умѣсто коментарисања, корисније да се Ономе без кога, по Његовим рѣчима, ништа нѣ можемо чинити помолимо да нам укаже како можемо изаћи из глиба у који смо запали. А с нама и наша нѣсрѣћна браћа у Русији и Украјини.
Праштајте за многоглагољивост.
Categories: Гостинска соба
Јесам ли добро схватио? Лукашенко је „малчице озбиљнији“ државник (од његових српских или руских колега)… Дакле – не „озбиљан“ или „озбиљнији“ него баш „малчице озбиљнији“? А СтСт налази да је коментар достојен промовиања у ауторски прилог.
Остаје ми да преиспитам сопствену озбиљност. На шта ја траћим своје време?
Моменат 1.За време другог св рата, Вермахт је расписао позив за попуну СС дивизије на територији Украјине, пријавило се људи за попуну 3 дивизије.
Моменат 2. Део Украјине у ком се води рат и у ком људи гину је аналогна ситуација као да зарате Срб и Цг а да се највише ратује у на северу ЦГ око Андријевице и Пљеваља где живе чисти, монтенегринством неопогањени Срби. А да цетињска усташија живи скоро нормално.
Мишљења сам да је стање ствари негде између те две тачке. Лоше како год се узме.
Потпуно сам сагласан са коментатором Гремлином, како по питању стања рата и његовог вођења, тако и по питању мишљења о А.Лукашенку као државнику (Баћка врло добро зна са каквим непријатељем има посла, нема никаквих илузија по том питању и баш га брига што га многи зову диктатором, укључујући и вајне „демократе“ из његовог народа).
За разлику од Гремлина, ја бих поделио своје скромно искуство учесника у ратовима 92-95 (Хр, БиХ). СВО ме неодољиво подсећа управо на тај рат. Сетим се почетака, од „разбијамо их за пар месеци“, преко „сутра улазимо у град тај и тај (наведи сам)“, па чувене тактике „крени – стани“, па „држимо их у окружењу док се не опамете“ и слично. Сада знам да је то резултат тужне и поразне чињенице да су нас кроз тај рат водили комунистички официри, ЈНА капетани, мајори и генерали, који су читав животни век постројавали војнике, пребројавали неушивена дугмад и незатегнуте плахте, и поносно клицали другу Титу и својим ничим заслуженим привилегијама, четворособним становима, летњиковцима, чиновима и изгланцаним униформама. Чим је пукла прва пушка, они су се разбежали по сигурним позадинама. Они који су остали, видели су прилику за добијање чинова кроз жртвовање властитих војника, потенцијалних конкурената (добрих војника и официра који су славу стекли на ратишту а не у кабинету) и лагано шверцовање и „трговину“ са непријатељем (односно истом братијом из „Титине армије“ само с друге стране).
Сада знам да ништа друго нисмо могли ни очекивати од оних које је Тито васпитао, ментално кодирао у Кумровечким школама и кроз привилегије и „политичку наставу“ лишио последњих трагова морала.
Нешто ми изгледа, али не могу, као ни Гремлин, да доносим суд без „увида у терен“, да је и код браће Руса иста ситуација. Понекад ми изгледа да и они који тамо доносе одлуке, још увек чекају да се врати „њихово време“, да је пад комунизма само краткотрајни инцидент и да само треба бити довољно стрпљив да се поново успостави. Другим речима, да уопште нису свесни (као ни наши ЈНА официри) каква је историјска димензија догађаја којима присуствују. А што би рекао Ж.Видовић – нема историјске свести без свести о злу.
Наравно, морам да кажем да се горња прича не односи на часне изузетке, којих је било и у ратовима деведесетих, и на чијим је леђима и извојевана каква-таква победа (причам о Републици Српској. Нажалост, наша браћа у Хрватској нису била те среће – РСК више нема.)
И шта нам остаје? Па да се помолимо, јер само нас Он чува. Али што каже +Павле, биће нам боље кад будемо бољи.
Праштајте због дужине коментара.
Као резервни официр био сам на ратишту у Дервенти, где сам и водио извиднице. Кад је требало положити заклетву председнику Републике Српске , то су одбили сви резервни официри осимк мене.
Каже „Земљак“ да је међу официрима било часних изузетака. Часни изузеци нису могли водити војску тако да на крају буде проглашена прва србска држава западно од Дрине после Котроманића.
Република Српска Крајина пала је на југу тако што су јој Хрвати дошли иза леђа преко планина које је у оно време држала војска Републике Српске. Зато што се ради о великој територији са мало локалних војник. Тражени су добровољци војске Републике Српске да иду тамо у помоћ. Један од њих ми је рекао како их је тамо стигло бедно мало, а Хрвати су систематки напредовали.
Ако у ЈНА није било часних официра како се могло догодити да на северу у подручју Петриње хрватски напад буде толико осакаћен да се преко УН договорило да се сва та србска војска оде у Србију аутопутем Загреб-Београд.
Официри у време бомбардовања Србије су се понели стручно и јуначки, па се клањам до земље док сам жив и њима и онима са леве стране Дрине.
Боже, опрости „Земљаку“!
@Бркоња Мргуд
Хватате се за ситнице и стилске фигуре. Постоји нѣшто што се зове иронија. Колико је то „малчице“, јасно је речено у наставку пасуса. Нѣјасна ми је та опаска, од Вас сам навикао читати много смисленије коментаре.
@A head full od dreams
Одлично сте ме допунили. Поређење с Пљевљама и Андријевицом је пун погодак, као и закључак.
@Земљак
И Ви сте ме лѣпо допунили. С тѣм што нѣ бих све отписао на Тита и нѣспособне официре. Такав тип ратовања као при распаду Југославије нѣје ништа ново. Све је много сложеније – и опет просто. Слѣде два рѣчита и врло различита документована примѣра, па даље домишљајте сами.
Први је руски Јеврејин Јаков Кедми, који је међу првима, као шипарац, из СССР још у доба Брежњева крајем 60-их избѣгао у Израел и тамо остварио врхунску војничку каријеру. Сад је у пензији, иступа као аналитичар, и српску ствар је умѣо врло ватрено да брани, све до суза у очима кад је говорио о Косову (ако ме сѣћање нѣ вара). Те сузе ватреност су ме понукале да о њему нѣшто више сазнам, па сам позајмио књигу његових мемоара и пажљиво је ишчитао („Безнадежни ратови“ по српски, нѣје прѣведена, па ко зна руски, ево му повезнице к оригиналу: https://nitsolim.org/R/OrgR/Library/Kedmi/Kedmi_YAkov.pdf). Да нѣ дуљим: Кедми у мемоарима (а изашли су још 2008.) израелске ратове, од 70-их наовамо, у којима је учествовао у звању од обичног војника до високог официра и шефа једне важне службе, описује ко катастрофалне по своју отаџбину. Да нѣ дуљим – у длаку иста „крени-стани“ тактика, коју сте описали, исте бесмислене жртве (додуше, неупоредиво малобројније него у нашем или украјинском случају). Раструбљено је да је Израел у тѣм ратовима растурио околне арапске земље, и медији су нас убѣдили да их је заиста растурио, али, ето, Кедми, школовани војник и ратник, само се хвата за главу, плаче над жртвама и говори о израелској бруци и срамоти (узгред, од 70-их наовамо знао је све израелске премијере до Нетанјахуа, кога је још онда описао као малтене најгорег).
Други примѣр је Милена Арежина. Сѣћа ли се више ико ко је била та жена? А у доба Сл. Милошевића била је судија Привредног суда, и члан изборне комисије 2000-те године. Ово послѣдње ју је осрамотило у очима нове власти, па је смакнута са свѣх дужности. Међутѣм, излази да и нѣје нѣстала из тзв. јавности баш само због пизме нових власти, с којима се свакако нѣје „мирисала“. 2004. објављује књигу под насловом „Ноћ преваре, дан издаје“, који све говори о њеном ставу о октобарском прѣврату 2000. Ево, узимам ту књигу с полице у руке, прѣлиставам: најзанимљивије у њој је документ – руком и латиницом, очито од доброг зналца српског језика, али странца писано писмо, на, изгледа, хартији обичне А5 свеске с линијама, датирано 9. октобра 2000, стр. 247-252. У најкраћем, пошиљалац Арежину обавѣштава да ће она и њена породица патити – и то нѣ због њене улоге у изборима, већ због једне њене прѣсуде пар година раније, којом је спрѣчила приватизацију „Галенике“ и пошиљаоца с екипом јако „оштетила“: „Oštetila si nas, a nama je trebalo mnogo vremena, truda i novca da to ispravimo. Da li ti to razumeš?!“ Мало даље, пошиљалац писма појашњава зашто су с њеним кажњавањем мало окаснили: „…čak da se u ovoj zemlji ništa nije desilo, ni JUL, ni M. M. ni policija, ni ti lično ne bi imala zaštitu! Svi ovi ti ni tada ne bi pomogli! U odnosu na nas, oni nemaju tu moć, jer SAMO JE OVA ZEMLJA NJIHOVA, ALI NAČINI SU NAŠI! (подвукао Гр.) И на крају анонимног писма – потпис: V. mt. tetrarh za srednju i jugoistočnu Evropu. Et. (потпис).
Знаковито, а? Онѣма који умѣју повезивати ствари – доста. О Арежини се већ 20 година ништа нѣ чује, и како живи, ако још живи – Бог свети зна. Убили је сигурно нѣсу, јер анонимни пошиљалац писма јој је рекао да их нѣје баш толико оштетила да је заслужила смрт, него да само буде „унѣсрѣћена“.
Могао бих још разних примѣра набрајати унедоглед, али би то изгубило сваки смисао. Испаде ми опет коментар на сопствени коментар још дужи. Праштајте, од мене доста.
Свети Патријарх Павле рече: Бог ће помоћи, ако буде имао коме.
Надам се да, ипак, има понеки праведник. Због кога би се Бог могао смиловати и нас остале.
сотона се сотоном не изгони.
А о баћушки Лукашенку не бих судио. Ипак, дај Боже да је и таквих више.
Одговор Велимиру Поповићу – Очигледно је да вас је заболео мој коментар о комунистичким официрима, јер им очигледно припадате. А ја се Богу молим за себе, своју породицу, пријатеље, земљаке, све Србе, укључујући и Вас.
Очигледно нисте довољно добро упознати са падом РСК, или чињенице из тог периода намерно нетачно интерпретирате, како бисте „опрали“ официре. Тачно је да су Хрвати ушли иза леђа, али није тачно да је то због тога што залеђина није добро брањена. Та залеђина је брањена претходне четири године, врло успешно. Распитајте се о официрима који су, по наређењу „одозго“, повукли војску са тог подручја (Динара, Гламоч, Грахово), од кога су то добијали наређења, зашто су се повукли преко ноћи, зашто је Хрватима јављено где да уђу без испаљеног метка, зашто је цивилно становништво извучено дан раније (под изговором гранатирања итд.)?. Па ти људи су слушали и трпели гранате четири године… Док је залеђину бранило становништво тог краја (ливањски Срби, Гламочани, Граховљаци) све је било у реду. Кад је, у зиму 95, дошла „помоћ“ у виду познатих новоформираних „српских бригада“ под вођством активних официра, све је кренуло по плану продаје. Зашто су Хрвати тачно знали где да уђу, које село (које је дан раније под поменутим изговором испражњено) да запале (како би послали поруку да су „ушли“ иза леђа, и да је готово са одбраном)? Не знам да ли имате квалификован одговор на ова питања ваше социјалистичке војне доктрине. Баш бих влео да га чујем.
Друго, ја сам и сам рекао да је било часних изузетака, не знам зашто ме онда нападате и спомињете Петрињу? И какве везе са темом има полагање заклетве председнику РС (осим да истакнете некакве властите „заслуге“ или шта већ мислите да докажете)?
Све у свему, нећу да дужим, што би рекао Гремлин, али „не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг“.
За Земљака
Мало је смешно кад говорите да је мене заболело Ваше писање као припадника комунистичких официра, јер сам написао да сам резервни официр.
Написао сам да нико осим мене није хтео да положи заклетву председнику Републике Српске, не зато да истичем себе, него да покажем како није праведно блатити активне официре као комунистичке, јер онда треба блатити и резервне.
Рекли сте да је та залеђина врло успешно брањена четири године. Не знам какве је борбе водила, али тамношњим људима свака част и што су тамо провели четири године, па таман да ни метак нису испалили. Међутим, јак непријатељ је напао тек у четвртој години.
Био сам тамо где је погинуо активни пуковник Триво Вујић, командант 127. дервентске моторизоване бригаде. Та чињеница ме подстакла да се огласим поводом ружења србских официра, а не да их „оперем“.
Пуна победа непријатеља се огледа у томе што ми омаловажавамо своје официре, а кад се вратио из Хага хрватски официр дочекало га је у Сплиту 100.000 Хрвата.
Рече ми један саобраћајни полицајац у пензији да никад није чуо од Срба избеглих из Крајине да псују мајку Туђману, него псују мајку само Милошевићу! Један инжењер отуда држи тезгу на пијаци у Београду, па се оптужујући Молошевића позвао на своју бабу. Она је рекла да их је Милошевић довео до јаме, а онда их још и гурнуо у јаму. А тамо остадоше четири њене краве. Хрвати нису зло, а у Хагу отровани Милошевић је толико зло да није дозвољено да буде сахрањен на било којем гробљу, него у дворишту своје куће. Истовремено се снима филм о патриоти Ђинђићу, који је на немачкој ТВ говорио да тртеба још бомби на Србију.
Него, Земљак је заборавио да коментарише моје питање како су само ретки изузеци часних могли водити војску Републике Српске до Дејтонског споразума.
Слава пуковнику Триви Вујићу и свим осталим србским официрима са обе стране Дрине!
Друг Велимир упорно меша теме, ставља ми у уста нешто што нисам рекао и расправља о бабама са пијаце, све бранећи комунистичке официре, било активне или резервне (колико знам, и резервни су школовани од комунистичке власти). Друг Велимир користи неке појединачне примере да би нам објаснио опште ствари. И ја знам много часних бораца који су погинули, а не само официре (које друг Велимир упорно спомиње). И шта ћемо сад? Све у свему, његов начин полемисања јасно говори да је „одрастао“ у „неко лепше време“, „кад се знао ред“ и кад није било дозвољено да се мисли својом главом. Такође, употреба екстремних или апсолутних израза као што су „сви“, „нико“, „никад“ и слично, говори да за њега постоји само његова истина, или он „признаје само суд своје партије“. Стога, мислим да је даља расправа са другом Велимиром сувишна. Праштајте, у животу нисам коментарисао колико данас.
За Земљака и Гремлина
Прилично сте се упетљали – прво комунистички активни официри, а онда и комунистичкли резервни официри. Добро је да се повучете, јер бисте у трећем налету могли рећи да су били комунистички официри. Одосте а не одговористе на главно питање : ако нису ваљали официри како је војска могла да издржи четири године тешких борби и да доведе до Дејтонског споразума.
Гремлину свака част!
Гремлине, брате, чим те хвале комунистички официри (резервни), почињем да те гледам другим очима – већ си ми сумњив.
У доба вештачке интелигенције и спектакла , превише се ослањамо на медије.