Морају се рационализовати стамбени простор, једење меса и путовања по глави становника. Тиме и новац и имовина губе вриједност, став је уреднице „Тагесцајтунга“

Улрике Херман (Фото: Снимак екрана)

Доносимо извод из наступа Улрике Херман, уреднице економске рубрике њемачког дневника Тагесцајтунг, на скупу у организацији мреже Радионица будућности одржаном јануара 2024. у Олденбургу у Њемачкој

„Кад кажем рационализација, јасно да, кад привредна активност опадне, нећемо бити сиромашни као Британци 1939, него богати као Нијемци у Западној Њемачкој 1978, а то је огромна разлика… Морају се рационализовати кључне ставке – а то у првом реду значи стамбени простор. Не само јер цемент зрачи неограничене количине угљен-диоксида, већ и јер не можемо наставити покривати земљиште непропусним површинама – тренутно се у Њемачкој непропусним површинама прекрива шездесет хектара земље дневно. То уопште не би био проблем, јер тренутно у Њемачкој по глави становника отпада педесет квадрата – једино што су потпуно погрешно распоређени, али кад су двоје заједно, то је већ сто квадрата. Али морала би се, заправо, најстроже забранити новоградња, и ограничити стамбени простор на педесет квадрата по глави, што би морало бити довољно.

Онда се мора рационализовати месо, јер производња меса зрачи огромне количине угљен-диоксида. Не мора се постати вегетаријанац, али много мање меса.

Was sich aktuell in Deutschland mit #Volkswagen abspielt, ist erst der Anfang dieser grünen Ideologie. Das ideologische Endstadium wird nachfolgend von Ulrike Herrmann vorgetragen. Hört und seht selbst. pic.twitter.com/9HKm7jiFM4

— Terran Liberty (@terran_liberty) October 28, 2024

Онда се мора рационализовати број пређених километара возом. Та помисао, коју имају многи, „добро, немам ауто, али онда ћу возом“ – ни то не може, јер, наравно, с брзином расте отпор ваздуха. Возови не могу ићи брже од сто километара на сат, и не може се само возикати около. Ни то не би била катастрофа – могло би се, можда, рећи шест пута до Рима годишње или тако нешто, не знам, али та прича „стално путовања“ не може.

Видите, дакле, да је рационализовање на једној веома високој разини примјерено. Али идеја „радићу шта хоћу“ више не може.

Онда питање о финансијском систему… Све ово пише у мојој књизи, али признајем да о том нисам опширније говорила јер нисам хтјела да се сви читаоци престраве (смијех, на снимку на 3:00 – нап. СтСт). Али је јасно – кад привредна активност опадне, онда постојећа имовина, укључујући финансијску, губи на вриједности. Уштеђевина се у великој мјери губи. Онда више нема банака, јер оне пропадају кад више не могу давати кредите. А новац по себи има само условну вриједност, јер ће много тога бити доступно само уз бонове. Мислим, шта ми вриједи што имам новац ако воду могу набавити само ако имам бон на одређен број литара. Или, шта ће ми новац кад ми ионако припада само педесет квадрата стамбеног простора. И тако даље, и тако даље.

С њемачког посрбило: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Немачка, Улрике Херман, будућност