Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те је способан да сазнаје истину, да проникне у дубину ствари, писао је Никодим Агиорит
Извор: Антикварне књиге
Како се у предговору каже, Никодим Агиорит (Nicodemus the Hagiorite, 1748–1809) био је монах манастира Дионисијат на Светој Гори. Године 1782. објавио је у Венецији књигу под називом Филокалија (Добротољубље), избор текстова из аскетских списа. Четрнаест година касније, Никодим Агиорит штампао је у Венецији своју другу књигу под називом Аоратос полемос (Невидљива борба). Аутор је, проучивши практику духовног усавршавања, како код источних, тако и код западних монаха, објавио књигу која представља универзално хришћанско искуство о начину духовног усавршавања. Невидљива борба је први пут преведена на модеран српски језик можда седамдесетих или почетком осамдесетих година XX века. Прекуцана на писаћој машини, умножена је у не више од десетак примерака. За пасиониране библиофиле може бити користан податак да је друго издање Добротољубља, прво на словенско-руском језику, објављено 1793. године у Петрограду. Издање је приредио Пајсије Величковски (1722–1794).
Овде бих издвојио неколико реченица из поглавља које, иако старо неколико векова, звучи врло савремено и говори о очувању ума. Незнатно сам их изменио како би их читалац лакше разумео и применио у савременом свету.
Као што је неопходно чувати ум од незнања, тако је потребно чувати га и од многог празног знања. Јер, ако се ум пуни многим знањем, не искључујући ту и сујетно, непотребно и штетно, постаће неспособан да сазнаје шта је добро.
Интересовање за многе ствари је често плод гордости и храна за самољубље. То су само замке злог духа, који тако покушава да овлада нечијим умом и вољом. Због тога убацује, особито онима који су способнији и склонији философирању, високе и дивне мисли. А они, заневши се задовољством да распредају о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца и да смирено мисле о себи, контролишући своје страсти. Везани ланцима гордости и самоуверености од свог ума стварају идола, и, мало по мало, долазе до уверења, а то и не примећују, да више немају потребе за саветима других, те у свакој прилици прибегавају само и искључиво сопственом суду. Гордост ума је гора од гордости воље, јер, ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се сам ум гордо увери да је оно што он мисли једино исправно, ко ће га у томе разуверити. Може ли такав човек послушати било кога, када је гордо уверен да су његове мисли и ставови правилнији неко других људи. Зато је потребно повести борбу против гордости ума, пре него што она узме маха.
Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те је способан да сазнаје истину, да проникне у дубину ствари. Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари, него се на први поглед, судећи само по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом. Ово двоје замрачују ум те не може правилно да расуђује. Зато када посматраш нешто или мислиш о нечему, не дозволи да се одмах занесеш љубављу или мржњом према томе и да доносиш превремене оцене, него незаинтересовано посматрај са дистанце, чистим умом. Ако урадиш супротно, те од првог погледа нешто заволиш или омрзнеш, твој ум већ није у стану правилно да суди. Та страст која иде испред суђења, поставља се као зид између ума и ствари, заклања ум и спречава да човек исправно расуђује. Што се више повећавају страсти, љубав или мржња, то се ум све више помрачује. Тако се дешава када човек не обуздава себе, него допусти да заволи или омрзне нешто пре него што о томе добро промисли.
Скраћивање и опрема: Стање ствари
(Блог Антикварне књиге, 2. 1. 2020)
Categories: Гостинска соба
Хвала Стању Ствари на сјајном тексту који је више него неопходан данашњем православном човеку који је у тоталној конфузији што се тиче Богом дане памети у погледу рационалног посматрања на свет који га окружује. Памет је на дну лествице што се тиче ове теме која се односи на расуђивање. Без претеривања се може рећи да је православни човек данас зрео за нови духовни препород, да не употребим тежу реч – ЛЕЧЕЊЕ.
Јер имадосмо већ само пре сто година исто тако православног човека са којим се не смемо упоредити. Барем ако имамо трунке образа не. Да не причамо о нашем православном Србину који је сачувао веру и нацију кроз вишевековно турско ропство.
Због те своје СПОЗНАЈЕ или РАСУЂИВАЊА Србин није донео одлуку да се рецимо не рађа због Данка у крви. Напротив. Имао је јасну визију слободе, макар она дошла и након пар стотина година. Знао је да мора да преживи.
ДАНАС. Популарно је било чути у медијима задњих тридесет година „КОНАЧНО РЕШЕЊЕ КОСОВА“. Замислите, за нешто што грешимо без прекида и радимо против себе скоро сто година и наједаред дође болесна идеја о „Коначном решењу Косова“? Може ли ово здрава памет да измисли? НЕ МОЖЕ. Ово додуше има везе са оним што је Свети Владика Николај рекао, да је НЕСТРПЉЕЊЕ највећи србски грех. У вези са тим, рече један од последњих србских духовника Владика Артемије, да је проглашење ОКУПАЦИЈЕ полазни основ за очување Космета. Полазни основ значи да ослобађање може трајати и петсто година како рече владика у емисији. Водитељка је одмах У ИМЕ НАРОДА реаговала да је за нас петсто година у стилу немогућа мисија. Немогућа мисија наравно због највећег србског греха НЕСРТПЉЕЊЕ, како је Свети Владика Николај рекао.
Ум данас налаже „Србину“ да уколико гледа Евровизију, прати спортске мечеве и дочекује спортисте испред Скупштине певајући „Весели се србски роде!“ да је он такорећи све већ одрадио за веру и отаџбину. Ово је УМ? Ово је расуђивање?
Виши ниво су они који слепо узвикују на све где треба и где не треба „Амин“!
Највиши ниво су они који због мало снега на лицу и пуног стомака своје литијање смело називају библијским сценама. Зато народе са Божијим допуштењем, ето новог Мила поред АВ-а. Кроз читаво Свето Писмо се провлачи лицемерје. То је оно што Бог не воли.
Али Бог никог не оставља и ипак даје шансу. Ето рецимо шта УМ може да примети јесте вишеструко мањи наталитет код Шиптара него уобичајени. Хоће ли с Божјом помоћи кренути Срби у контраофанзиву са наталитетом? Шта каже расуђивање код Срба?
Христос Воскресе!