Светитељка на северној страни цркве у Сечој Реци приказана je у стојећем ставу са раширеним рукама, у облику крста. Мајка која губи синове, мужа, али и даље са поносом стоји као чврст ослонац породице
„Мајка Србија“ на улазу у цркву Светог Георгија у косјерићкој Сечој Реци, слику Михаила Миловановића обновила као мозаик Марија Гајић, академски сликар (Извор: Ужице.нет)
Поред Цркве брвнаре у Сечој Реци налази се црква Светог Георгија чији су темељи постављени 1900, а освећена је 1925. Изнад плоча на северној страни ове цркве познати академски сликар и вајар Михаило Миловановић, ратни сликар Врховне команде српске војске (1879-1941), насликао је жену у народној ношњи која на симболичан начин представио страдање Србије и српског народа. Композиција ,,Мајка Србија” обновљена је у мозаику за Илиндан 2015. године.
Нова и црква брвнара, посвећене Светом Георгију у Сечој Реци (Извор: Ужице.нет)
Светитељка на северној страни сечоречке цркве приказана je у стојећем ставу са раширеним рукама, у облику крста. Мајка која губи синове, мужа, али и даље са поносом стоји као чврст ослонац породице. На делу се види јасна порука која се преноси на посматрача разним симболима.
Српска мајка, која је страдала за свој народ, приказана је као светитељка, са ореолом. На глави јој се налази круна, а иза тела је приказан двоглави орао са крилима који представља јединство Цркве и државе. У својим рукама светитељка држи ловорове венце (симбол вечности, бесмртности и победе) у којима су исписане године рата 1912-1918. На средишњем делу композиције су смештене маслинове (маслина – симбол мира и Божије бриге за људе) и храстове гранчице (храст – симбол снаге и моћи). Испред светитељке су штит, на чијој се црвеној позадини налази крст са оцилима (симбол светлости). Иза штита се виоре две српске заставе.
Извор: Блог Марка Марковића
Српска мајка је приказана у народној ношњи, на чијим грудима блиста крст. На јелеку је приказан нар, символ страдања. Орнаменталне мотиве препознајемо на прегачи. Цела композиција је оивичена народном шаром, такозваним корњачама, које представљају живот. Ова представа оставља снажан утисак на посматрача, враћа нас у историју и подсећа нас на веру, храброст и снагу наших предака.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Понешто о сликару и његовој кући https://nova.rs/kolumne/uzicani-obnovite-kucu-cuvenog-slikara/
Горан Петровић (1961-2024): ПРСТОХВАТ
Мада је тек новембар, сипкање првог снега се претвара у вејавицу. Није пријатно излазити напоље. Али, жена се спрема да управо то учини. Није јој тешко. Уосталом, раздаљина између две куће у дворишту износи свега двадесетак метара. Жена живи са супругом у новијој кући, недовршеној. Њена свекрва, односно његова мајка, живи у старој кући, необновљеној. Жена и муж живе сами у оноликој, спратној кући, ћерка се удала у граду, а син је, неожењен, отишао у иностранство. За старицу је пак и приземна кућа превелика. Одавно је удовица. Осим тога, она је слабо покретна, време углавном проводи у кревету.
Жена се спрема да изађе из спратне куће. Још једанпут проверава шта је у шерпи, па је покрива поклопцем. Не, то није шерпица у којој свекрви свакодневно односи оброк. То је велика шерпа, она у којој се ручак кува за два-три дана, малочас је у њу ставила што је потребно. Динстала је лук и комадиће јунећег меса, додала купус исечен на режњеве, затим и мало брашна, алеву паприку, неколико зрна бибера, суву паприку и крупно млевени парадајз из флаше са широким грлићем. На крају је све налила водом. Да „огрезне“.
Жена је врсна домаћица. Не само да одлично кува већ и све у кући и око куће држи у најбољем реду. Што значи и оближњу башту, стају са три краве, обор и тор с нешто мањег блага, кокошињац… Њен муж је такође добар домаћин, али су његов посао њиве, а оне нису тако близу. Приде и одржавање трактора који све чешће застајкује. Ипак, без обзира на то што обрадиве земље имају довољно, они живе на самој ивици опстанка, окрећу им леђа час Бог, час држава… Тако је то на селу. Уосталом, зато се њихова ћерка и удала у граду, а преклане је и син отишао. Још даље. Ћерка се ретко појављује, а син засад није долазио, чека папире с којима би могао, када посети родитеље, да се и врати тамо где ради на грађевинама, завршава куће за неке људе у иностранству.
Жена се спрема да велику шерпу однесе до мале куће. „Не мораш и данас. Уради то други пут. Видиш да пада снег…“, каже муж. Тај снег је добрано прекрио земљу, па он не може да изађе на њиву, трактор би се заглавио… Зато залудно проводи време у великој кући, љут што је беспослен… Љут на Бога, који је са снегом поранио… Али, љут и на државу која стално касни, телевизију гледа без тона, на екрану се смењују људи, безгласно отварају уста, попут риба, као да нешто заиста поручују…
Жена ништа не одговара. Довољно дуго је у браку да зна: све што жели, може и да уради, али ћутке, не супротстављајући се мужу… Она подиже тешку шерпу с полуприпремљеним јелом и стоји испред кухињских врата. Супруг оклева, али ипак устаје, отвара јој врата. И он је довољно дуго у браку да зна: кад његова жена ћути, боље је одустати, пустити је да то нешто уради по своме… Затим, кренувши испред ње, отвара и улазна врата спратне куће. Једва носећи тешку шерпу, жена силази низ степенице и пажљиво, корак по корак – уском стазицом, окруњен бетон би ваљало обновити, све између старих шерпи са цвећем које се у новембру лагано претвара у стрњику – креће ка старој, приземној кући. Снег баш пада. Топи се у додиру са њеним лицем.
Жена некако, лактом, притиска кваку улазних врата мале куће, улази, затим на исти начин отвара и врата собе. Њена свекрва лежи на кревету. Лежи и ћути, гледа урамљене фотографије на зиду, гледа „висећи“ календар, окренут на новембар, али ко зна које године… Видевши снају са оноликом шерпом у рукама, старица се споро кобеља из кревета, постељине, све јој је теже да устане. Тај јорган и то ћебе се све чешће и све више заплићу око ње, једног дана јој неће допустити да се подигне из кревета, у њему ће, извесно је, и умрети. Ипак, свекрва стаје на ноге и наводно строго каже: „Опет! Па дете, показала сам ти хиљаду пута!“ Снаја спушта шерпу на оближњи сточић, наводно се извињава: „Јесте, мајко… Показали сте… Али само ви можете потаман да посолите јело… Вашом руком, мајко…“ Старици је ово мило. Тај чин сољења јела, готово једини посао који и даље може да обави, једини је доказ да је још увек „од користи“, да домаћинство и од ње зависи. Она дрхтаво посеже ка сланику на сточићу, снаја подиже поклопац на шерпи, старица узима добар прстохват соли. Бели кристали сипкају по недовршеном јелу. И док то чини, док соли будући ручак, на њеном лицу се помаља осмех.
Жена се на исти начин, истим путем, окрзаном бетонском стазицом, између старих шерпи са цвећем-стрњиком, по снегу што добрано пада, враћа у спратну кућу… Једва носећи тешку шерпу. Врсна је домаћица, дабоме да је знала да посоли ручак који ће сада у великој кући довршити, кувајући га око пола сата на тихој ватри. Међутим, онако како је сваком јелу потребан зналачки одмерен прстохват соли, тако је и свакоме од нас неопходно макар толико, прстохват пажње. Обзирности.
ИЗВОР: http://sloven.org.rs/srb/?p=13903
(Вечерње новости, штампано издање, петак 25. јануар 2019. – КУЛТУРА, стр. 17)