Послѣдњи такав који је нѣку српску државу водио био је владика П. П. Његош, а послѣдњи који се уопште појавио био је вѣроватно (опет) владика Николај Велимировић, писао је „Гремлин“ 

Владика Николај Велимировић; владика Петар II Петровић Његош (Извор: Стање ствари)

(…)

Оно што Вучић са својим чопором хијена ради је огољени криминал, који наноси штету искључиво Србима. Може ли се са голим го*нима и друштвеним талогом бранити, стварати, спасавати или развијати држава? Овдѣ уопште нѣје рѣч о „уставности“ или „европејству“, већ о најосновнијем ЉУДСКОМ и домаћинском реду, поштовању темељних људских ЗАКОНА. Шта од нѣке државе и друштва остаје кад се свака људскост погази?

Срби никада нѣсу били толико „оријентални“ да живе без икаквих закона. Њихови самодршци никада нѣсу били самодршци попут руских царева, или деспоти оријенталног типа, ни онда кад су носили деспотске титуле. У доба највеће своје моћи, српски краљеви и цареви су сопствену власт ограничавали, па и у писменом виду – називали ми то данас Законицима или Законоправилима, нѣбитно је, али то бѣху управо Устави у оном идеалном смислу датог појма. Западна Европа, затѣм Америка и остали су ту идеју узели управо од нас и Ромеја, па каснѣје извитоперили и обесмислили, као и ону нѣсрѣћну „свастику“ и штошта још. (…)

Још један коментар на текст А. Проханова: Овлашни пресек једног обичног српског живота

Ако у Бѣограду има Српства, има га тек у траговима. Велика нѣвоља свѣх вас што сте свој живот везали за ту скаламерију од града је кокошије слѣпило од кога патите. Сви процеси урушавања Србије најпрѣ су опробавани у њеној унутрашњости, по њеним паланкама, па тек онда примѣњивани у самом Бѣограду, као њеном управљачком центру и рак-рани. Ви о томе, наравно, појма нѣмате, пошто, загледани у „врхове“, ништа нѣсте ни видѣли, јер, шта год иначе причали, за вас изван Бѣограда живе нѣ Срби, већ нѣкакви „нѣуспѣшни“, умно ограничени Индијанци, од којих се згодно може огребати за ракијицу, пршуту и кајмак у замѣну за стаклене перле празњикавог благоглагољања и говоранција. Због чега би иначе остали да таворе у својим бѣдним резерватима?

На исти начин се растачу нације и државе и на Истоку и на Западу. (…) Може ли се том (само)уништавању нѣкако стати на пут, а да нѣ буде по рецепту баналне западњачке „регионализације“ или тсл.? На ово суштинско питање нѣћемо добити никакав одговор ни од полемичара ни од интелектуалаца, вечито загледаних у Исток или Запад, е да би преузели готове и туђе рецепте. За рѣшење таквог проблема је потрѣбан Мислилац, Пѣсник и Ратник, а ово је тип људи у којима највише оскудѣвамо и који се најрѣђе рађају. Послѣдњи такав који је нѣку српску државу водио био је владика Петар II Петровић Његош, а послѣдњи који се уопште појавио био је вѣроватно (опет) владика – Николај Велимировић.

Коментатор с надимком Гремлин

Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Његош, Гремлин, СПЦ, Срби, Србија, свети владика Николај