Реших да купим девизе, а где другде него код дилера – крајем деведесетих банке и мењачнице такве трансакције нису вршиле. Приђох дилеру у пролазу на Зелењаку. Ја њему пружих паре, а он мени полицијску легитимацију
Немачке марке (Извор: Дојче веле)
Беше то у зиму, крајем неке можда 98. или чак 99. године прошлог века, углавном близу промене власти у Србији, што није небитно за ову причу. Претходне ноћи мојој мајци је позлило и морали смо да зовемо хитну помоћ, а ујутру ми јавише са факултета да нам је стигао неки мали новогодишњи вишак. Одох да подигнем новац, а у повратку помислих да ли да себе нечим обрадујем или купим којих педесетак немачких марака (тада важеће стране валуте) за не дај Боже. Сећање на хиперинфлацију и недаће још је било свеже, а родитељске пензије и примања нас државних службеника скромна.
Реших, дакле, да купим девизе, а где другде него код дилера – јер банке и мењачнице такве трансакције нису вршиле. Било је то крајње званично лицемерје. Елем, приђох дилеру у подземном пролазу на Зелењаку. Ја њему пружих паре, а он мени полицијску легитимацију. Не сећам се баш да ли су ми на руке стављене лисице, али нађох се у групи са неколико шверцера или већ… да сачекамо долазак „марице“. Чула сам дасу који ме је привео како јавља у станицу да пошаљу возило „шифра та и та…“ Док смо чекали нисам издржала а да њему и његовим врлим колегама не кажем: „Ви мене сада хапсите због куповине педесет марака, а ко зна какви криминалци у овом тренутку пролазе овде поред нас.“ Добила сам претњу наравно, а у полицијски комби ушла као у крими филмовима. Притиснули су ми теме и увукли унутра. Подрум полицијске станице Савски венац био је препун којекаквог света. Били смо остављени сами да чекамо иза решетака под будним оком стражара. Упитах проститутку која је седела до мене шта даље следи. Видело се да су сви, мање више, редовни посетиоци датог објекта. Уместо ње неко одговори: „Госпођо два дана у Истражном затвору, а после ћете видети.“ Ужаснута, приђох стражару да и њега упознам са својим случајем и сазнам шта ме чека. „Не знам, видећете“, гласио је лаконски одговор. Поучена америчким филмовима, упитах: „Да ли имам право на један телефонски позив?“ Одговор је гласио: „Не.“
Касније сам сазнала да је то било моје уставно право.
После сигурно дуже од сат чекања, одведоше ме на саслушање код лика који ме је ухапсио. Седео је за столом са класичном писаћом машином. Погледавши ме значајно и строго, почео је да куцка основне податке. Посебно је ушао у форму кад је чуо да сам универзитетски професор. Тад креће права психичка тортура. „Шта мислите кад за ово сазнају Ваши студенти?“, па: „ Шта мислите кад за ово сазна Ваш декан…“ О драмским паузама у даљем „информативном“ разговору да и не говорим. Крунска реченица је била: „Е, шта ћемо сад са Вама?“, а ја сам већ себе видела, што рече наш свети владика Николај, како гледам „кроз тамнички прозор“. Све у свему, то је потрајало. У једном тренутку је изашао из канцеларије и оставио ме саму. Остала сам контузована и непомична, а кроз главу ми прође застрашујућа мисао: „Мајко мила, члан сам Главног и Извршног одбора једне опозиционе странке, сигурно ме имају на некој црној листи.“
Одједном су се врата нагло отворила и млађани инспектор седе на своје место. „Проверили смо Вас и пошто Вам је ово први прекршај, неће Вам ући у досије. Новац ћемо задржати, а биће Вам враћен кад Вас буду позвали код судије за прекршаје.“ То се никада није догодило а признаницу сам још дуго чувала у новчанику, све са потписом млађаног инспектора, ако му је то уопште био чин.
Испратили су ме до излаза полицијске станице. Стајала сам тамо неколико минута, потпуно збуњена, немајући појма како да се вратим кући, као да сам на Марсу, а не у свом родном граду.
Коначно улазим у стан, а мајка крајње усплахирено пита: „Побогу, где си досада?“ „Не питај, у затвору“, одговарам.
Љиљана Чолић
Једна од првих особа којој сам испричала о овом инциденту био је мој пријатељ и страначки колега Драган Јочић. После неких пет-шест година он је постао министар полиције, а ја министар просвете.
Паде ми на памет помисао да замолим Јочића да сада он мени пошаље дотичног чувара реда и закона у мој кабинет на „информативни разговор“. Извесно знам да би ми га Јочић катапултирао.
Одустала сам из хришћанских разлога.
Categories: Противу заборава
Самоправеднчко хвалисање „хришћанским(!)“ разлогом због непозивања полицијског чиновника најнижег ранга на „информативни разговор“, кад је аутор била на позицији министра, је толико одбојно да заслужује краћу психолошку студију. То што неко није злоупотребио положај за лични обрачун и демонстрацију силе према недужном човеку никако није израз хришћанске врлине. Може да се стави у ранг испуњења старозаветних заповести, али случај да се неко самовелича како је „хришћански“ то што ето није никог убио нити покрао (на пример, зарад лакшег разумевања) је јасан знак управо одсуства и непознавања хришћанства. Добро је не имати записа у полицијском досијеу, али је много важније пазити какав материјал сами стављамо у онај досије који ће једини бити од помоћи кад будемо требали „да добар одговор дамо…“.
Претерујете. Не видим никакво „самоправедничко хвалисање“. Просто је рекла да јој је дошла таква (пакосна) помисао, коју, као што видимо, није прихватила. А кад већ имате потребу да стављате „под микроскоп“ туђе помисли и упозоравате на „давање одговора“, не би било лоше сетити се и оних речи, упућених свима – „не судите да вам се не суди“.
Divna životna priča!
„Недужни човек“ одводи у полицијску станицу једну жену због покушаја да купи ситну суму девиза тамо где то раде и сви други, у станици је терорише као да је генерал, а не „чиновник најнижег ранга“ и врло вероватно задржава њен новац у свом личном џепу. Да сам га позвала на разговор само бих га упозорила да, ако је толики баја, чува народ од правих криминалаца, а не од средовечних жена. Можда бих тиме спречила његове сличне даље радне подвиге.
Живот пише романе.
Izuzetno zanimljiva prica. Velika pohvala za autorku i jos veca za zenu koja je odolela iskusenju da se sveti. Mozemo u nedogled da raspravljamo da li je to hriscanski ili ne, ali je svakako visokomoralno delo za divljenje.