Парадржавни пројекат са Гидеоном Грајфом није прошао, и ствари су сада постављене како треба, изјавио Јован Ћулибрк на ХРТ-у
Епископ Јован Ћулибрк (Извор: Снимак екрана)
Доносимо изводе из емисије Хрватске радио-телевизије Недељом у два и три од 7. јануара 2024. у којој је гост водитеља Александра Станковића био епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк.
Поштовани гледатељи, добар дан! Свима који данас славе Божић – сретан Божић! Данас је с нама епископ славонско-пакрачки Јован Ћулибрк. Он је свећеник, али и рокер, и падобранац, некадашњи загребачки и јерузалемски студент, и још штошта. У задње вријеме у медијима је био доста присутан јер је дигнуо глас против преувеличавања броја жртава у логору Јасеновац. А, иначе, јавност се доста бави чињеницом да је он и падобранац. Да. Ћулибрк је нишки падобранац, био је тамо као духовник, али не у рату, већ 2002. године. Што ради у хрватској посљедњих десет година у прилогу који слиједи објасниће нам Маја Север.
***
Препис дијела прилога:
На представљању књиге о групи Џој дивижн као један од стручњака говорио је и Јован Ћулибрк. Много зна и о Лајбаху, али Џој дивижн му је, каже, промијенио живот.
Па ако бисте рекли да неки бискуп или владика чита Достојевског, Ви бисте рекли „па то је сасвим нормално“. А ја не видим никакву разлику између Џој дивижна и Достојевског.
Читао је он и Достојевског, још док се звао Невен. Двије године студирао је књижевност у Бања Луци, завршио Филозофски факултет у Загребу, и онда, деведесет прве, уписао теологију у Београду. Замонашио се деведесет треће у Цетињском манастиру.
Прије доласка у Пакрац служио је 2002. војску у Нишу, у падобранцима. Студирао је у Израелу, радио на Косово. За Епископа пакрачко-славонског изабран је прије десет година.
Дочекао нас је у манастиру у Јасеновцу. Показује Стару школу, коју су обновили из темеља, и ускоро ће отворити и књижницу.
Vladika zamalo upao u vatru sa badnjakom pic.twitter.com/f7Xog7hfP0
— Rade Fantastični (@RFantasticni) January 8, 2024
Ту смо устројили књижницу и истраживачку библиотеку Јасеновац, која је једина библиотека у свијету која се бави Југославијом у Другом светском рату.
У близини Старе школе један је од ријетких сачуваних објеката из времена када је у Јасеновцу био усташки логор – болница гдје су затвореници медицинари лијечили усташе.
Бојом је означено да овде раде јеврејски лијечници. Ово је била апотека ове усташке болнице, а иза нас се налази штагаљ, у ком је био затвор за љекаре.
Чува биографије тридесет и четири медицинара, укључујући и Мила Бошковића, због чијег је убојства изручен Динко Шакић.
Чува сјећање на усташке злочине, али је и осудио преувеличавање броја жртава са српске стране, оцијенивши то државним пројектом ревизије, након чега му је свети Синод СПЦ поручио да се не бави повијешћу, већ пастирским радом.
И Предсједник Републике Српске Милорад Додик нашао се погођен његовом изјавом.
Може се претпоставити да човјек који је послиједипломски завршио у Израелу и који је живот дијелом посветио проучавању холокауста понешто зна о броју жртава Јасеновца.
Осам година сам радио у Међународном институту за проучавање холокауста у Јад Вашему у Израелу.
Осим политичких одлука, важна је улога представника вјерских заједница. Пожешки бискуп Антун Шкворчевић и епископ Јован Ћулибрк редовито сурађују.
Ја прво желим да тако и са бискупом Шкворчевићем имамо једноставне и добросусједске односе – ни мање, ни више од тога.
Епископ Јован Ћулибрк на заједничкој молитви с пожешким бискупом Антуном Шкворчевићем (Извор: Снимак екрана)
Додаје како раде и на „дезагребацији“. А књижница у Епископском двору важан је допринос у том смијеру.
Она је друга библиотека у свијету по броју јужнославенских раних тисканих књига, имамо изванредну збирку рукописа… Имамо прво издање сабраних дјела Жил Верна на француском. Имамо прва издања Волтера, Русоа, шта год желите – што је европска мисао свог времена, а што нам усташе и комунисти нису покупили.
Посебно мјесто у књижници заузима слика Ивана Хитија, хрватског војника који је спасио вриједне књиге које су 1992. бачене у двориште, на кишу.
***
Наставак емисије из студија:
Какав је био живот загребачки, као младић?
Ја сам имао среће да живим у Југославији. И Југославија је пружала Љубљану, Загреб, Београд – изузетно живи живот. То што сам ја студирао у Загребу, то је једна ствар, али сви смо живели у Југославији у том моменту. Било је јако угодно живети тако. Све што вас је занимало било је на пар сати.
Овде са сентиментом говорите о Југославији, али, колико знам, о социјалистичкој Југославији често не говорите баш лијепим ријечима?
Југославија је сложена земља била. Културно, мислим да смо ми сви још увијек Југословени, и да то неће престати. Политички вероватно нисам Југословен.
Како иду панк и православље?
Ја сам јако велики непријатељ Томе Аквинског. Тома Аквински нас је научио да Црква мора да има мишљење о свему. Значи – о цијенама јагода, о паду свемирског брода,… Црква мора да има мишљење апсолутно о свему – Она мора бити свеобухватна, да не кажем тоталитарна. Нарочито је питање односа Католичке цркве и Јевреја, па се ту издају посланице, декларације, резолуције… У првој догматици Православне цркве, коју је написао Јован Дамаскин, о Јеврејима имате једно четири реченице, мислим.
Не морамо ми баш да имамо став о свему.
Споменули сте више пута Жидове, видјели смо и у прилогу да сте у Јерузалему провели колико – осам година… Како то? Радили сте у Међународном институту за проучавање холокауста…
Радио магистериј на Hebrew University, тамо на јеврејској култури, али суштински ми је тема била холокауст. Кад сам недавно срео директора Јад Вашема – немате Ви ту објашњења. Прво сама Света земља као таква, друго, знате, ја сам из Градишке, одрастао сам прекопута Старе Градишке, Ћулибрка је, ваљда, нестало у Другом светском рату три стотине тридесет и седам да знамо по имену. И сад, добро, нестало је, мислим, овај. Нико од тога не прави сада себи хабитус. С једне стране имате неке природне предувјете да би могли реагирати на такву тему, а друго, то јесте, заиста, једна од највећих тема свијета, у историји. Холокауста јесте нешто ван свијета што се десило, скок у историји свијета. Ужасан, наравно, али скок. Зато су и многа питања постављена после тога, поготово питања о хришћанству, које је, на крају, произвело. Каже мени један јеврејски официр, израелски официр: нас нису муслимани водили у Аушвиц, него ви, хришћани.
Како се Ви идентифицирате у таквој ситуацији кад Вам каже израелски официр „ви сте одговорни за то“?
Кажем „извини, не знам како да ти одговорим – моји су били у Јасеновцу“.
Постали сте недавно, да тако кажем, црна овца за Свети синод Српске православне цркве, с обзиром да су рекли, након што сте упозорили на преувеличавање броја жртава у Јасеновцу, да Вам је забрањено да говорите о тој теми, и поручено Вам је да се бавите пастирским радом – отприлике „попе ћути, и ради свој посао“. Мислим, ја мало сад и српски говорим. Е, сад, колико видим, Ви не шутите.
Прво, ја сам председник Управног одбора Музеја жртава геноцида у Београду, што је државна институција Србије која се бави питањима Другог светског рата. Значи – моје мишљење је мјеродавно. Ако неко жели да чује став Републике Србије о било ком питању у Другом свјетском рату – за то је задужен Музеј жртава геноцида. У том погледу, ја заиста имам отворене руке и обавезу да кажем, и управо зато оно што сам рекао – то је било у Загребу – је било управо са те позиције – Предсједника УО Музеја жртава геноцида, гдје сам упозорио – сад морам бити прецизан јако – да постоји парадржавна тежња да претвори ревизионизам у државни пројекат Србије и Републике Српске. То никада, ни у једном тренутку, заиста, није био истински државни пројекат, али је тај парадржавни пројекат, који је најпознатији по довођењу Гидеона Грајфа, једног израелског историчара који са Јасеновцем, бившом Југославијом…
Патријарх Порфирије у Патријаршијском двору примио проф. Гидеона Грајфа
… има мало везе…
Мало? Нема никакве. Он је у Скупштини Србије говорио и три пута помијешао Славонију и Словенију. Имамо ми тих случајева, нажалост, на Балкану, све функционише у огледалу, тако да је он, у ствари, био покушај одговора на појаву Естер Гитман у Хрватској, која је, ето, отишла у пензију и одлучила да докторира, и да својим докторатом опере Алојзија Степинца. И онда, ʼајде, де, ха-ха, да и ми узмемо једног таквог, који ће бити, у ствари, бити само апологета свега оног што ми желимо. То апсолутно није прошло, и мислим да смо са тим периодом завршили. Било је мало, што би рекао Фокнер, „буке и беса“, али мислим да су ствари постављене сада како треба, и да можемо говорити и о овом несретном Грајфу и уопште о тој тенденцији као прошлости.
Мислим да православни Божић није нити вријеме нити мјесто да разговарамо о броју жртава, а знам да се и Ви не усудите уопће говорити о броју жртава у Јасеновцу…
Непрекидно наглашавам да никада лично нисам одредио број жртава. То што ја знам какви су ставови Јад Вашема, музеја у Вашингтону – то је друга ствар, знам. Али, број жртава – изволите разговарати са историчарима који се баве, лично, проучавањем броја жртава. Јер, морамо престати да зубари, фризери, адмирали – ја сад мало карикирам – да се они питају и да је то релевантно шта каже некакав антрополог из Кине или тако нешто. Они сви могу да допринесу, али ту мора постојати читава истраживачка структура…
Припремајући се за емисију видјео сам да цијените саставе и бендове чији су фронтмени завршавали самоубојством? Џој дивижн, говорили сте својевремено и о Нирвани… Како то?
Недавно смо имали самоубиство двојице људи, један из Линкин парка, други из Саунд гардена, ако се не варам – они су били кумови, били су православци.
Ми не можемо порећи ничије право да у тој потрази за смислом не нађе смисао.
— Јадовно 1941. (@Jadovno1941) November 2, 2023
То није гријех у православљу – убити се?
Свакако да… Како бих рекао… Ми често имамо то питање – да самоубица не може да се сахрани… Прво добро испитам о чему се ради, па онда пресудим. Контекст је важан. Апсолутно. Људска душа је бескрајна, предубока… Ми не знамо шта се збивало с том душом, и где се он срео са смислом и бесмислом…
Ко зна – можда је Достојевском фалило исто тако, пар милиметара, али није завршио. Можда је био на истом мјесту гдје је био Јан Кертис, из Џој дивижна…
Праштајте што ја не дајем јасне, одсјечне одговоре, али…
Ја не знам, па ћу Вас питати: имате ли порода, да тако кажем, имате ли обитељ, у смислу жену, дјецу?
Па, за епископа не би требало да је тако… Овако: постојала је традиција, поготово у турско вријеме и послије тога, да се, рецимо, свештеник, ако му умре супруга, или она оде у манастир, или не знам ни ја шта – да он буде изабран за епископа. Негдје шездесетих година је та пракса укинута, јер се испоставило – патријарх Герман је имао дјецу, митрополит црногорско-приморски Данило, итд. – показало се да је лакше извршити притисак, од стране тада социјалистичких власти, на људе који су имали дјецу – онда је он био лакши за прављење одређених компромиса, којих је, нажалост, у то вријеме било исувише. Опет, ко смо ми да кукамо, у поређењу с Источним блоком. Није било лако, сигурно, људима из Цркве живјети у социјалистичкој Југославији…
Погледајте цео разговор:
Наслов, препис, скраћивање и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Владимир Димитријевић: Заташкавање истине о Јасеновцу
Истина о Јасеновцу спречавана је и зато што би се, да је утврђена, идеолошка конструкција титоизма, звана „братство и јединство“, за коју је њен творац Јосип Броз говорио да је треба чувати као зеницу ока, претворила у прах и пепео
https://www.pecat.co.rs/2024/02/usitnjavanje-ogromnog-zlocina/
Обратите пажњу да Јован Ћулибрк уопште није одговорио на питање да ли има жену и дете.
Предложио бих храбрим Србима који имају прилику да му поновe питање, само да се ипак држе на безбедној раздаљини ако размахне руком или ногом.
Drago Pilsel: Lovačke priče Milorada Vučelića i vladike bačkog Irineja
Budući je čovjek u godinama i prijeti opasnost da mu zahrđa ruka, predlažem Miloradu Vučeliću, velikom prijatelju vladike novosadskog i bačkog dr. Irineja Bulovića, da još jednom priredi huškački tekst protiv mene na naslovnici beogradskih Večernjih novosti, što je učinio, na izuzetno idiotskom ali i kriminalnom načinu, dana 20. septembra 2023.
Naslovna strana: ”PILSEL PERE USTAŠKE ZLOČINE – Deda zatirao Srbe, a unuk istinu o Jasenovcu” / Fotografija moje malenkosti i fotografija klanja Srbina od strane ustaša; Strana 6: ”PROPAGANDISTA DRAGO PILSEL PRLJAVOM KAMPANJOM POKUŠAVA DA OPERE ZLOČINE GENOCIDNE NDH – Deda zatirao Srbe, unuk zatire istinu – U poslednjem autorskom tekstu okomio se i na SPC i na žrtve u Jasenovcu” / Fotografija moje malenkosti i fotografija rečenog klanja.
Ili, ako se krv mojih ”zločina” još nije osušila na stranicama Večernjih novosti, predlažem Vučeliću da mi posveti prostora u njegovom listu Pečat, ta – zbog članka u Pečatu se i javljam. Ako se odluči za Pečat, neka se od Svetog Sinoda odlikovani junak i potpiše jer se u Večernjim novostima Vučelić pizdunski sakrio iza inicijale V.N. (Večernje novosti).
Naime, u tradicionalnom božićnom razgovoru s vladikom Irinejem (Pečat, 29. decembra 2023., str. 3, 6-22) na kraju 35,5 kartica dugog intervjua (nešto više od 60.000 znakova), nekadašnja ratna Miloševićeva truba postavlja i ovo pitanje:
”Tema koja je izuzetno uznemirujuća, zapravo nedopustiva, jeste poodmaklo i podmuklo – a u nekim sredinama, pa i u izvesnim državnim institucijama, navodno ‘činjenično dokumentovano’ – licitiranje brojem jasenovačkih žrtava. Čini se da se naša Crkva još uvek nije dovoljno energično i punim autoritetom oglasila ovim povodom”.
A vladika Irinej mu, prije nego što konačno ili ipak kaže neku rečenicu posvećenu Božiću, odgovara (što donosim in extenso zbog publike Autografa):
”Hvala Vam što ste tačno i precizno imenovali problem. Uzaludan bi bio revizionizam sa Kaptola i sa nekih drugih adresa u Hrvatskoj da mu nije stigla podrška od ljudi kojima platu i sve životne troškove pokrivaju građani Srbije.
Ukoliko ova apologija za Maksa Luburića i ostale ustaške zločince ne bude hitno zaustavljena, to će biti ogroman udarac srpskom narodu u celini, a Srbija kao država biće označena kao nesumnjivi sponzor i pokrovitelj revizionizma na štetu istorijske istine i sopstvenog naroda. U tom slučaju dobili bismo paklenu inverziju – revizionisti ‘svih zemalja’ bili bi proglašeni za svesne i savesne borce protiv navodnog srpskog revizionizma, propagande i ‘mitomanije’.
Jasenovački i drugi NDH-dželati bili bi delimično amnestirani, ako ne i rehabilitovani, a njihove žrtve ponovo mučene i posmrtno po drugi put ubijene. Kakva orvelovska zamena tezâ – istina je laž, a laž je istina!
U tom smislu, ponoviću rečenicu i pitanje iz Saopštenja koje je Sveti Sinod nedavno objavio povodom visokofrekventnog pojavljivanja nosilaca revizionističkih laži u medijima: ‘Podsećamo na jednostavnu konstataciju da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše i prošlost, dok onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, te najodgovornijim činiocima postavljamo pitanje: ko zaista u savremenoj Srbiji kontroliše sadašnjost?’
Pojedinci među poricateljima istorijske istine da je nad srpskim pravoslavnim narodom u NDH, kao i nad našom braćom Jevrejima i Ciganima, počinjen genocid, mada nemaju nikakve kvalifikacije za bavljenje ovom temom, otvoreno i besramno vređaju i omalovažavaju mnoge današnje istoričare, kao i njihove preteče i učitelje, sada pokojne istraživače i naučnike koji su utvrđivali i, koliko je to uopšte moguće, utvrdili istinu o ustaškom arhizločinu, o dželatima kod kojih nije bilo milosti ni za nepoćudne Hrvate i Slovence.
Pomenimo samo neka od svedočenja koja govore o čudovišnim zločinima u Jasenovcu, ali i na celom području takozvane NDH. U Zapisnik Anketne komisije Zemaljske komisije Hrvatske, Hrvat Milan Duzemlić iz Drenovog Boka, nekadašnji opštinski beležnik u Jasenovcu, dao je, 18. maja 1945. godine, sledeću izjavu: ‘Do dana mog hapšenja i sprovođenja u logor, do 21. decembara 1943., prijavljeno nam je 900.000 ubijenih u logoru.’
SS-general Ernst Fik izveštava, 15. marta 1944. godine, svog pretpostavljenog, Hajnriha Himlera, da je u logorima u NDH poklano do 700.000 ljudi… Krajem 1944. nemački opunomoćeni general u Hrvatskoj Edmund Glajze (Glez) fon Horstenau piše o 750.000 pobijenih Srba… Herman Nojbaher, specijalni nemački izaslanik za Balkan u Drugom svetskom ratu, zapisao je: ‘Kad ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba, – uključujući bebe, decu, žene i starce, – to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 hiljada.’
Ko može tvrditi da su ove nacističke glavešine skupljale podatke od Srba, bilo četnikâ bilo partizanâ, i tako postale žrtve ‘srbočetničke’ i ‘srbokomunističke’ promidžbe iliti propagande? Dalje, ko može tvrditi da je Viktor Novak, pisac dragocene knjige Magnum crimen (Veliki zločin), Hrvat po narodnosti, a slobodni zidar po uverenjima, bio u službi srpskog revizionizma, propagande, mitomanije i svih ostalih idejnih nepodopština?
Ili ko može tvrditi da su istaknuti Ravnogorci, Hrvati po narodnosti, Zvonko Vučković, jedan od najznačajnijih četničkih komandanata, i Đuro Vilović, bivši katolički sveštenik koji je, zgrožen ustaškim zločinima i sablažnjen držanjem velikog broja svojih kolega katoličkih sveštenika i monaha, prešao u Pravoslavlje i postao član Dražinog štaba na Ravnoj Gori?
Pavelićevim, Artukovićevim, Luburićevim i – o užasa! – sadašnjim beogradskim fiškalima ustaških monstruma to nisu argumenti. Oni, demonski cinično i prepredeno, zahtevaju da se, posle osam decenija ne samo zataškavanja nego i zabrane govora o Jasenovcu i o stotinama masovnih stratišta Srba u takozvanoj NDH, posle betoniranja, poravnavanja i miniranja masovnih grobnica i logorskih kompleksa, posle konfiskacije matičnih knjiga Srpske Pravoslavne Crkve, pristupi poimeničnom prebrojavanju (!) pobijenih. Prihvatanje takve ideje bilo bi izraz krajnje i bezumne naivnosti.
Područje koncentracionog logora smrti Jasenovac tek je 1964. godine dobilo status spomen-područja. Ali ni posle toga se nije smelo govoriti ko su bili zločinci, a ko žrtve. Ne treba dozvoliti da se to ponovi, a pogotovu da žrtve i zločinci zamene mesta u sećanju i u istoriografiji, što je ideja i cilj današnjih revizionista.
Uz to srpsko društvo – a pogotovu Srpska Pravoslavna Crkva – ima svetu dužnost da narod vaspitava u kulturi liturgijskog, molitvenog pamćenja svetih mučenika za Hrista i svih postradalih od ruku ustaških krvnika, a nikako da vascelom hrvatskom narodu, sa kojim smo isprepletani i vezani na ovom komadu zemlje, ipso facto pripiše grehe prethodnih pokoljenja, i da tako i sami budemo otrovani mržnjom i osvetoljubivošću.
Moramo govoriti i pisati istinu o masovnim zločinima u NDH, inspirisanim genocidnom idejom i ideologijom, moliti se svetim jasenovačkim mučenicima, a čuvati sebe i sve svoje od mržnje i osvete kao velikog greha.”
Ovo je na poseban način, u zasebnom članku, istaknuto na portalu Pravoslavlje i u listu Pravoslavlje, što smatram velikim uredničkim promašajima info službe SPC-a i patrijaršijskog lista jer se pravi šteta, i to ne mala, patrijarhu Porfiriju i Crkvi.
Kako vladika Irinej, koji čita ove kolumne, ne bi dobio krivi dojam o meni ili o namjeri ovog mog teksta, ističem da cijenim njegov spisateljski trud makar s greškama. Na primjer, nije istina da je Krim ”uvek bio u sastavu Rusije”: u posljednjih 3.200 godina, kad točno znamo koji su narodi živjeli na Krimu, Rusko Carstvo okupiralo je poluotok tek 1783. godine. I samo poslije te godine Peterburg počeo je preseljavanje na Krim stanovnika iz dalekih ruskih gradova i sela. U sastavu Ruskog Carstva Krim je bio 134 godine, do pada Carstva 1917. godine. Poslije je tri godine trajao građanski rat, kada je vlast više puta prelazila iz jednih ruku u druge. Krim je postao autonomna republika u sastavu Ruske Federacije 1921., i bio je to do 1954., a to je 33 godine. Ali od 1941. do 1944. poluotok je bio pod nacističkom okupacijom, što je minus od još tri godine – sve zajedno 164 godine. Krajem veljače i sredinom ožujka 2014. Ruska Federacija je okupirala poluotok svojom vojskom… (Ostalo znamo i promatramo).
Elem, zaista cijenim vladiku, pogotovo kada kaže ovo:
”Istini za volju, nikakav pritisak (vlasti, op. D.P.) ne osećamo. Odluke Sabora, Sinoda, Patrijarha, ne zavise ni od srpskih vlasti, a pogotovu ne zavise od vlasti ili organâ bilo koje druge države ili međunarodne organizacije. Kada ne bi sledila jedinu Glavu Crkve, Hrista Gospoda, kada ne bi služila spasenju čoveka, sveta i svega stvorenog, nego se bavila tehnologijom vladanja nad čovekom, društvom i državom, tada bi, poput ovozemaljskih organizacija, Srpska Pravoslavna Crkva morala da uzima u obzir stavove političkih organizacija i, naravno, da u tom smislu trpi pritiske ili, u najmanju ruku, uticaje. Pritom bi, što je najgore, izneverila svoje biće i svoju misiju…”
Ili ovo:
”Bogoslovski, – a to znači biblijski i svetootački, – mesna/pomesna Crkva se imenuje na osnovu njene kanonske teritorije, a ne na osnovu nacionalne ili jezičke pripadnosti njenih članova (…) naša pomesna Crkva jeste Srpska, ali u njoj ima mesta za sve, Srbe i ne-Srbe (…) kada kažemo Patrijarh srpski ili Srpska Crkva, onda to nikako ne znači ‘Patrijarh Srbije’ ili ‘Crkva Srbije’ nego Patrijarh i Crkva svih pravoslavnih Srba. (…) Vredna je pažnje i činjenica da se naša Crkva u carigradskom Tomosu o njenoj autokefalnosti i statusu Patrijaršije (1922.) ne naziva ‘Crkvom Srbije’ već izričito ‘Ujedinjenom pravoslavnom srpskom Crkvom u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca’…”
Ili ovo:
”Na kraju krajeva, protivnici naziva Srpska Pravoslavna Crkva i zagovornici tendencioznog naziva ‘Crkva Srbije’ i nehotice pucaju sebi u nogu, i to, rekao bih, rafalno. (…) Oni, kad bolje pogledamo, ustvari uvoze etnofiletizam ili crkveni šovinizam među Srbe. Pošto, po njima, postoji samo ‘Crkva Srbije’, onda sledi zaključak da se Srbija nalazi svuda gde postoji jurisdikcija te Crkve. Niko u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi ne misli i ne govori tako. (…) Nova kovanica srpski svet naglašeni je deo političkog diskursa. Crkvenoj terminologiji je stran. Savremena sintagma, koja se koristi u Srpskoj Patrijaršiji, a i mom shvatanju više odgovara, jeste srpski duhovni i kulturni prostor…”
Ili pak ovo:
”Kao Telo Hristovo, Crkva ne može biti zalog bilo kakve socijalne ideje, bilo kakvog političkog projekta, pa, u krajnjem slučaju, ni garant ili žirant postojanja države po svaku cenu. Zbog čega je to tako? Zbog toga što postojanje i misija Crkve nisu vezani za bilo kakav politički, pa ni državni okvir, tako da ona ostaje uvek i zauvek uz ljude, uz narod, vršeći svoju misiju. Njen horizont je sotiriološki, vezan za spasenje ljudskog roda u Hristu Isusu”.
Osim toga, ne jednom sam svjedočio da vladiku Irineja cijenim kao dobročinitelja, velikog mislioca i vrhunskog intelektualca i teologa. Zadivljen sam, uostalom, i držim primjerom kako treba raditi, njegovom teološkom doktorskom disertacijom (obranjenom 1980. na grčkom jeziku na Bogoslovskom fakultetu u Ateni), a koju mi je poklonio u srpskom prijevodu (”Tajna razlikovanja božanske suštine i energije u Svetoj Trojici po Svetome Marku Efeškom Evgeniku”, Beseda / Matica srpska, Novi Sad, 2019.) i s ljubaznom posvetom napisanom 29. septembra 2019. u njegovom domu u Novom Sadu: ”G. Dragi Pilselu, sa blagoslovom i ljubavlju u Gospodu, Pisac”.
Ali to mi daje pravo i nameće obvezu, jer, iako daleko manje umniji od njega, imam potrebu da ispravim cijenjenog vladiku. Naime, premda pretpostavljam da ovo što sam naveo kao odgovor na Vučelićevo posljednje pitanje u intervjuu više sliči na materijal koji je netko proturio gospodinu Irineju, za opasno i pogrešno navođenje tzv. njemačkih izvora, tako učena osoba bi trebala znati provjeriti što i kako piše, pogotovo što je od Vučelića pitanja dobio u pisanoj formi te je na njih vladika odgovorio studiozno i pažljivo, vlastoručno, ta znamo da se ne služi računalom niti se koristi internetom.
Dakle, uvaženom gospodinu Irineju, vladiki bačkom (a i možebitnom podmetaču kisele robe), kažimo ovako: ne ulazeći u vaše opravdano negodovanje zbog postojanja revizionizma (neoustaškog, nazovimo ga) u Hrvatskoj i ”na Kaptolu” ako se baš tako hoće kazati, ta crvenili smo se od srama zbog revizionističkih članaka i feljtona u katoličkom tjedniku Glas Koncila (i drugdje), a i protestirali smo zbog istih, opetovano i glasno, ili pak u vaše nezadovoljstvo sa stanjem historijske nauke u Srbiji (ili među Srbima), nije u redu da se (ne ulazim u svaku vašu rečenicu jer ima dokaza i ”dokaza” pa tako postoji ”dokaz” da je neki Srbin osobno i personalno vidio Alojzija Stepinca kako kolje u Jasenovcu, što je odvratna laž i grozna manipulacija ljudi s kojima ne bismo trebali imati ama baš nikakva zajedničkog posla) krivo čita povijest i elementarno brkaju pojmovi.
Kao što niti jedan povjesničar koji drži do sebe neće kazati da je Krim ”uvijek bio dio Rusije” tako, konačno, treba znati razlikovati stradale Srbe s cijelog teritorija NDH od onih koji su stradali u ustaškim logorima, a prvenstveno u onima koje zbirno nazivamo Jasenovac.
Jedno od najspornijih pitanja u jugoslavenskoj i suvremenoj hrvatskoj i srpskoj historiografiji i među Srbima je broj žrtava sistema koncentracionog logora Jasenovac iz vremena Nezavisne Države Hrvatske 1941.-1945. godine. ”U medijima namenjenim prvenstveno srpskom narodu za unutrašnju upotrebu, kad je reč o broju stradalih u Jasenovcu, kao argument u odbrani broja od 700.000 žrtava najčešće se pominju dvojica nemačkih oficira od kojih je prvi službovao u Zagrebu a drugi u Beogradu. To su general Edmund Glez fon Horstenau, specijalni opunomoćenik Nemačkog Rajha u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, i Herman Nojbaher, koji je od avgusta 1943. do kraja 1944. godine bio u civilnoj službi sa specijalnim ovlašćenjima i zadacima u vezi sa Srbijom, Crnom Gorom, Grčkom i Albanijom, koje je dobijao najčešće direktno od Joakima fon Ribentropa, ministra inostranih poslova a povremeno i od firera Adolfa Hitlera.” (Veljko Đurić Mišina, ”Nemački oficiri o broju žrtava u Jasenovcu”, Muzej žrtava genocida Beograd, 6. marta 2021.)
”Nemački visoki funkcioneri u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, zbog položaja koji su zauzimali, morali su da budu dobro informisani od svojih najbližih saradnika o problemima iz svog delokruga.
General Edmund Glez fon Horstenau obavljao je svoje dužnosti u Zagrebu što mu je omogućavalo da ima širok krug poznanika. Kad je reč o ustaškim zločinima nad Srbima, u svojim memoarima je mnogo toga pomenuo. Doduše, preskočio je nekoliko činjenica bitnih za razumevanje konteksta. Nije, međutim, spominjao konkretne brojeve stradalnika u Jasenovcu!
Herman Nojbaher nije imao prilike da boravi u Zagrebu i da razgovara sa ustaškim glavarima. On je imao obaveštajne referate koji su pripremani u Štabu za Jugoistok čije je sedište bilo u Beogradu. Elaborati su pisani na osnovu sekundarnih i indirektnih izvora i kao takvi se ne mogu u istorijskoj nauci uzimati bez kritičkog odnosa. To znači da je Nojbaherova procena o 750.000 pobijenih Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj samo slobodna procena koja iza sebe nema nikakve relevantne i proverljive dokaze!” zaključuje Đurić Mišina.
Ali ono što je važno je da se zna da je Horstenau samo na jednom mjestu spomenuo broj Srba stradalih u Jasenovcu i to u dijelu kad je opisivao stradanje sela Crkveni Bok, Strmen i Ivanjski Bok (zločini počinjeni 13. oktobra 1942.): ”Jasenovac je najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj. U Jasenovcu je ubijeno mnogo hiljada građana oslobođene hrvatske države”. (Edmund Glaise fon Horstenau, ”Između Hitlera i Pavelića”, preveo Nikola Živković, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2013., strana 531). Poslanik Kaše se pak nije javno izjašnjavao o metodama i razmerama zločina (Nada Kisić Kolanović, ”Mladen Lorković, ministar urotnik”, Zagreb, 1998., 244.).
Kad je riječ o brojevima stradalih, Nojbaher kaže: ”Recept za pravoslavne, koji je primenio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: ‘Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre!’ Poslednja tačka programa bila je sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući, bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000”. (Herman Nojbaher, ”Specijalni zadatak Balkan”, Službeni list SRJ, Beograd, 2004., strane 149-150, vidi strana 50).
Dakle, riječ je ne o stradanju Srba u Jasenovcu nego na cijelom terenu NDH, dragi gospodine vladiko. Nije dostojno vašeg položaja da pričate lovačke priče s Vučelićem.
Ovo treba razumjeti, nije viša matematika. I kada se ovo razumije, kada se zna tko je što rekao, a tko je zaista revizionist (striček Fik je rekao onoliko, dajte najte) onda se strasti smiruju, dijalog postaje moguć i poželjan, nema potrebe za anatemom pak naši prijatelji neće moći govoriti o ”ratu u SPC-u” zbog sukobljenih stajališta nekih episkopa.
Postoji i jedno drugo pitanje koje me mori: a to je u vezi nekih poglavlja o ekleziologiji i sinodalnosti s kojima se opet bavim s obzirom na to da imam akademske obaveze. Ako jedan vladika kaže, otprilike, da samo on može govoriti o stradanjima u Jasenovcu, slaže li se to s načelom sabornosti? Pogotovo ako je taj vladika neupućen u stručne aspekte NDH i Jasenovca? I je li etički zatvarati usta drugom vladiki kojemu su žrtve Drugog svjetskog rata na našem terenu, a osobito žrtve Holokausta i Srba, pak naročito Srba na teritoriju NDH i u logorima, struka?
Moram ovo pojasniti jer će se ovaj tekst sigurno prenositi i citirati pa da budemo načisto. Pod pretpostavkom da nam je zaista stalo do utvrđivanja brojki u Jasenovcu treba kazati, i kažimo to bez okolišanja, da kada govori o žrtvama, vladika pakračko-slavonski Jovan ne govori kao episkop, iz katedre vladike, nego, naglasimo to, kao međunarodni priznati stručnjak čija se predmetna knjiga nalazi u odabranoj literaturi o holokaustu u Yad Vashemu. To, kao prvo.
Zatim, pitanje broja žrtava ne može biti crkvena stvar. Ili da vam kažem ovako: ne može pitanje je li Zemlja okrugla ili ne, biti crkvenom stvari! Opasno je i deplasirano da se Crkva stavi kao medijator naučnih vrijednosti!
Treća stvar koju trebamo utvrditi: ako se u proglasima Svetog Sinoda kaže da se Crkva neće umiješati u posao historičara i stručnjaka, kako to da vladika bački sebi daje pravo da se stavi iznad Sinoda i da ultimativno govori o poslu historičara i stručnjaka? Gdje su mu legitimacije za takvo nešto? Zar ne bi bilo mudro da ne prima na radnom stolu papire trećerazrednih došaptača (a zapravo provokatora) koji će ga nasaditi, već da čuje što struka govori, pa i o Jasenovcu?
Ne razumijem, zaista, zašto bi Irinej Bulović o Jasenovcu, bez kvalifikacija, mogao govoriti i to na tako vehementan način, a Jovan Ćulibrk, koji kvalifikacije ima, a i misiju ima, jer je Jasenovac na njegovom pastoralnom i kanonskom terenu, pak važnu ulogu ima u Muzeju žrtava genocida u Beogradu, i o njemu zna kompletna akademska javnost posvećena ovim pitanjima, mora šutjeti?! Neka mi se to pojasni, premda ja velim da je to neka vrsta zlosilja.
Zaključno: zalažem se da se nikome ne zatvore usta, pa ni sinodskim depešama ni potjernicama u Večernjim novostima (ili gdje već ordinira Milorad Vučelić). Ja naprosto ne prihvaćam govor mržnje ili govor iz mržnje! I ne pristajem na nerazumno ponašanje.
Ako smo na putu da shvatimo da treba razlikovati brojke umorenih Srba ”na teritoriju NDH” od onih koje su ustaše divljački umorili ”baš u Jasenovcu”, a to ne može biti ni 750.000 ni 900.000, a kamoli milijun i četiristo hiljada Srba koliko lupa Gideon Greif (i, po Bogu, što nakon svega već viđenog Gideon Greif ima tražiti u patrijaršiji?!), onda dobro. Ako se ne slažemo, kako rekoh, neka Milorad Vučelić nastavi pisati kako zatirem istinu o Jasenovcu i kako perem zločine genocidne NDH.
P.S. Milorade, bre, znam da si bio ”gebelsovska figura i jedan od bogova rata”, zatiratelj novinarstva i voždova metla, ali daj se opismeni jer krivo govoriš o mojim djedovima: jedan mi se puckarao s partizanima na Žumberku, a drugi je bio građevinac u službi Wehrmachta u Sarajevu, a kasnije prevoditelj za Gestapo na jugoistoku Poljske sve do dolaska Rusa i opće bežanije. I kada smo već kod dedova, moja baka Anči je govorila: Zakaj se postavljati za drek, ako ne znaš smrdeti?
https://www.autograf.hr/lovacke-price-milorada-vucelica-i-vladike-backog-irineja/
„Поп грешника за гријехове пита, да га ђаво није превластио. Ја ђавола јоште нијесам гледа да се попу игда исповиједа.“
Опоменут јесте, следеће што долази је премештај „на властити захтев“ попут његовога сабрата Гргура бискупа дизелдорфског.
Крајња мера ће бити одступање из службе или рашчињење.
Овај човек ми не делује да је онај за кога се представља.
Meni ovo sve više počinje da liči na širi projekat perfidne unijatizacije Srba i potčinjavanja beogradske patrijaršije Vatikanu. Mnogo je tu manjih paralelnih procesa koji se, kako vidimo sve očiglednije ulivaju u jedan proces i jedan cilj.
Revidiranje broja žrtava genocida tj potpunog Pokolja u NDH koji se desetkuje i svodi samo na Jasenovac.
Proces koji dolazi od episkopa SPC koji pritom skoro pa stoluje u Jasenovcu. Paralelno s tim ide i uloga Muzeja Genocida.
Gloridikovanje Dijane Budisavljević ustaškinje koja je decu srpskih mučenika s izbrisani identitetom predavala u hrvatske porodice na uspešno pohrvaćivanje. Osobe koju danas slavimo kako je tobože spasavala decu – iako ona sama nije ni jedno dete usvojila. Osobe čiji se muž pohrvatio i pokatoličio i sve vreme rata proveo u sred Zagreba kao profesor na fakultetu a koji se nama lažno predstavlja kao Srbin.
Patrijarh srpski i nemakedonski koji se najblaže rečeno čudno ponaša. Putuje po Argentini sa ustašama Pilselima, objavljuje knjigu sa naslovom da se sa Zagrebom voli javno. Nekom momku iz Splita koji je nastradao pod dejstvom narkotika proriče ulazak u Carstvo nebesko pred kamerama… Čime su dobrim to nas Hrvati zadužili da naši vođi tako očijukaju sa njima, pitam se?
A da ne govorimo o predhodnim već odmaklim procesima od menjanja liturgije, uklanjanja ikonostasa, razvodnjavanja posta i pričešćivanja bez ispovedanja i strogog držanja u postu. O tome da sa hrama Svt Save zvone katolička a ne pravoslavna zvona. Da se natpisi na freskama pišu vukovom ćirilicom umesto kao od iskona angleskim staroslovenakim pismom. Da se u javnosti naši praznici nazivaju za „one koji slave po julijanskom“…
Spisak nepočinstava je dakle nepregledan, tu bi mogli da dodamo i potiskivanje dogmatike sve Justina i promociju ekumeniatičke Zizulijasove na bogoslovijama . Pa na kraju da se odogađa utvrđivanje da li su mošti u Ždrebaoniku zaista mošti Svetog Save pošto sve ukazuje da su jesi i da su sačuvane, da nisu spaljene na Vračaru. A setimo se da nam je još Stanislav Hočevar poručio da u Evropu mrtvu nećemo moći sa Svt Savom.
Ova letargični naraštaj Srba se već pokazao da se lepo skuva kao žaba. Bojim se da nas i po ovom pitanju ne kuvaju kao žabu…
Da se jednog dana ne probudimo sa verom koja je po svim manifestacijama rimokatolička i da samo treba neko hrabar da, što bi rekli – prizna realnost. I da je ozvaniči.
Имам гадан осећај у стомаку независно од:
поклоњене србске имовине тзв. македонској цркви
позива свог стада на вакцинацију
увођења јереси противно Светоотачком предању
кривотворења србске историје од стране Невена Ћулибрка
тоталне пасивности по питању Космета
потписане раније забране повратка Србима на Космет
забрањене пренемањићке историје Срба
….
да су данашњи епископи СПЦ део агенде за уништавање србског народа.
Веруј само Господу народе мој, ако хоћеш да преживиш!
Христос воскресе!
„Риба смрди од главе!“
Ova Mrguda Bartulovic bas ima simpaticno ime za nekog koga interesuje dal Vladika ima decu i skim 😉
Владимир Димитријевић: Беспућа бројидбеног злосиља или Драго Пилсел се поново љути
Седамсто тисућа сведочиће жртви
Свети владика Николај
ДРАГО ПИЛСЕЛ ГОВОРИ
Бројање, пребројавање, надбројавање – прича се наставља, до бесвести. Опет се огласио Драго Пилсел, искрени хрватски екумениста и левичар, који је, поред Милорада Вучелића и „Печата“, критиковао епископа бачког Иринеја ( Буловића ), и његово позивање на немачка сведочења о броју жртава у Јасеновцу.Немачка сведочења су, вели Пилсел, крајње непоуздана.
Злобник би рекао: да су Немци говорили било шта слично о масовним хрватским жртвама српских геноцидних злочина, то нико не би доводио у питање.
Али, у реду. Прихватимо, макар условно, Пилселову тезу. Ако су немачка сведочења непоуздана, има и хрватских. Да узмемо у обзир иречи људи из Хрватске, или оних који су се нашли на територији НДХ.
СВЕДОЧЕЊЕ ХРВАТА
Хрват Јосип Риболи, који је радио у јасеновачкој писарници до јула 1943, пред комисијом за испитивање ратних злочина усташа, изјавио је, непосредно после Другог светског рата:“Ја сам чакбио сакрио и спремио неке књиге, које би данас могледати драгоцјене податке не само о бројевима него и о именима, али сам те морао једног дана спалити предједном генералном преметачином, која је свепрекопала и преорала, а да су те књиге нађене, билаби цијела логорска писарна изгубила главе. Премасвим изворним податцима, које сам ја могаоприкупити и срачунати, до дана мог одласка излогора, а то је било 19. јула 1943., побијено је у Јасеновцу између 350.000 и 400.000 невиних људи.Колико је послије мог одласка пало жртава, то ја немогу да кажем, али ако узмемо, да се у броју од400.000 не налазе претежно чисто логорске жртве, већнајвећи број дају околна села, која су масовно заклана,а како тих села послије више није било, те држим, даусташки покољ у Јасеновцу послије мог одласка не биникако могао да досегне још један пута ту цифру. У броју од 400.000 побијених до мог одласка из логора,налази се 40.000 Цигана, 20.000 Жидова, око 20.000Хрвата, док остатак од око 320.000 представља Србеправославце.“
Овај документ се налази у четвртом тому зборника „Концентрациони логор Јасеновац“, који је, као велико и драгоцено дело Антуна Милетића, историчара, објавио јагодински „Гамбит“ 2007. Цео документ под називом „Извод из кратког приказа дрЈосипа Риболија од 28. 05. 1945. о његовом виђењулогора Јасеновац“ објављен је у Милетићевој књизи под бројем 86. Дакле, до јула 1943, Јасеновац је прогутао четири стотине хиљада живота, при чему, наравно, многи нису ни били у логору, него су довођени и клани на територији Доње Градине.
СВЕДОЧЕ ХРВАТСКИ ЈЕВРЕЈИ
Ако не верујемо Немцима, па ни Хрватима, верујемо ли хрватским Јеврејима, који су преживели логор, и чија је сведочења објавио Јаша Алмули у књизи „Јевреји и Срби у Јасеновцу“ ( Службени гласник, Београд, 2009)?
Они су изразити противници бројидбеногревизионизма.
Тако Божо Шварц вели:“И да додам, умањивати број жртава у Јасеновцу је велика глупост. За оно кратко време док сам ја био тамо, било је евидентно да су транспорти долазили, не један вагон, то је било по десет – петнаест марвених вагона пуних људи, а бројно стање у Јасеновцу је увек било исто“ ( стр.46)
Или Златко Вајлер, један од ретких из чувеног јеврејског спортског клуба из Загреба, „Макаби“, који се наносио главе јер је успео да побегне из јасеновачког пакла? Ево шта он каже:“Масовна убијања вршена су и ради чишћења православних околних села на босанској и на овој страни. Сви су они били одвођени у логор Јасеновац у великим групама, често, без икаквог пријема у логор, били одвођени на стратишта.(…) Сваког дана су долазили нови заточеници, а бројно стање је остајало приближно исто. Вршила се селекција и болесни и изнемогли у одвођени у Градину или убијани на неки други начин“ ( стр. 64). И додаје Вајлер:“Данашња погађања око броја убијених вређају сваког заточеника Јасеновца“ ( стр.67 ). Под „погађањима“ Вајлер је, наравно, мислио на смањивање утврђених бројки.
Ту је и Миша Данон, Јеврејин из Сарајева, који сведочи:“Јер, свакодневно су долазили транспорти и такорећи нису улазили у логор. Пред логором или одамх на улазу су их прегледали, скидали све саа њих и право на ликвидацију.(…) Ја не могу да оценим колико их је било, али прилив је био толико велики да су то морали решавати масовним убијањем људи“. (стр. 75 ) И, наравно, „довођена су читава српска села“ ( стр. 79 ).
Тако пише у књизи Јаше Алмулија, који је све звучне записе својих разговора са жртвама предао у меморијална средишта повести о Холокаусту.
НЕПРЕБРОЈИВА ЈЕДИНИТОСТ ЈАСЕНОВЦА
Можда би, усред ове „бројидбене“ збрке, вредело да се сетимо шта каже баш Јаша Алмули, у интервјуу поводом изласка књига „Јевреји и Срби у Јасеновцу“:“Када ме неко пита за Јасеновац, ја му прво кажем даје то био логор усташке Независне Државе Хрватскекоја је била једини савезник и сателит хитлеровскеНемачке која је своје Јевреје убила својим рукама насопственом тлу. Остали су следили захтеве Немачкеда им изручи своје Јевреје ради слања у логоре смртина истоку Европе. Сви су раније или каснијеудовољавали захтевима Немаца сем Бугарске која им50.000 Јевреја са матичне територије није препустила. Дала им је само 14.000 Јевреја затечених нановоприпојеним деловима грчке Тракије, ВардарскеМакедоније и дела Србије (Пирот). Тако је то било саЈеврејима НДХ која је водила и политику затирањаСрба у име стварања католичке Хрватске само заХрвате. У таквој јединственој Хрватској, Јасеновац јетакође био јединствен. Таквог логора није било ни у једној држави сателиту Немачке. Њега није имала нисама Немачка. У њој је било грозних логора. Али у Аушвицу и другим логорима у којима је убијенавећина од шест милиона јеврејских жртава Немачке, убијање је обављано на индустријски начин. Допоследњег тренутка жртве су држане у незнању штаће са њима бити да не би биле узнемирене, пружалеотпор и реметиле индустријски темпо убијања. У хализа пресвлачење пред великом гасном комором стајалису варајући натписи као „Запамтите број где стеоставили своје ствари да би их лако нашли.”Јасеновацје био дивљачка супротност свему томе.“(1)
И још (опет Алмули):“Закључио сам да јеЈасеновац у усташкој Независној Држави Хрватскојбио много страшнији логор смрти него Аушвиц у окупираној Пољској, то највеће нацистичкостратиште. Покојни Ђорђе Лебовић, драмски писац, у мојој књизи Живи и мртви сведочио је да су Немци у Аушвицу настојали да жртве до последњег часа недознају да ће у гасним коморама бити угушене и у крематоријумима спаљене, да се не ремети токњиховог индустријског начина убијања. Хрватскеусташе су отворено убијале на најдивљачкији начинсопственим рукама, ножевима, маљевима, гвозденимшипкама и врло ретко мецима, о чему у мојој новојкњизи подробно говори покојни пуковник ЗлаткоВајлер.“(2)
Наравно, Алмули није оспорио немачку крволочност, али се она увек уклапала у начине индустријског убијања.
Јединитост Јасеновца – то и јесте кључна тема коју покушавају да избегну ревизионисти. У ствари, покушавају да нам је заклоне причом званом „бројке и слова“.
Али, то неће и не може проћи. Јер, како је сведочио Владика Николај, кад дође до свеопштег васкрса, седамсто хиљада Новомученика српских сведочиће пред Христом.
О овој теми суд ће дати Богочовек Христос и Новомученици српски, убијени због праве вере и светог народног имена.
https://www.politika.rs/scc/clanak/258245/Ni-Nemacka-nije-imala-Jasenovac
https://www.politika.rs/scc/clanak/122727/Jasenovac-gori-od-Ausvica
Извор: https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/?p=55626
Каже епископ Ћулибрк: „…да постоји парадржавна тежња да претвори ревизионизам у државни пројекат Србије и Републике Српске.“
Већ сам писао о томе, али да поновим: епископ је недоследан и нелогичан. Више пута смо чули од њега да број жртава није утврђен, да се не зна ни приближно. Ревизионизам, пак, као појам подразумева да се врши измена неке постојеће, утврђене, чињенице. Ако се не зна (по Јовану) ни приближан број жртава, како је могућ ревизионизам? У односу на шта?
Остаје, ипак, могућност да ревизионизам, као термин, буде у оптицају. Како? У принципу, у вези са Јасеновцем, постоје два броја: 700 хиљада, до којег је дошла Државна комисија, у којој је био и др Живановић, и број од највише неколико десетина хиљада жртава којим баратају Туђман и хрватски историчари. Пошто Ћулибрк број од 700 хиљада сматра погрешним и ревизионистичким, једино логично објашњење је да је он ревизионистички у односу на хрватске тврдње од неколико десетина хиљада. То је та могућност да термин „ревизионозам“ ипак опстоји у дискурсу о Јасеновцу. Мада бих, на месту Ћулибрка, врло избегавао да га на тај начин рабим, јер је врло дискредитујући. То када термин „ревизионизам“ у „контра“ смислу користи еп. Ћулибрк. Наравно, ревизионизам у правом смислу постоји и он је управо то што раде сви они који побијају број од 700 хиљада убијених Срба у Јасеновцу.
Желео би овде препоручити текст о лику и делу Никодима Милаша некадашњег Епископа Далматинског.
Ово стога да би поштовани пратиоци Стања Ствари могли упоредити какве је јерархе имала наша црква некад а на шта смо спали сад.
https://naukaikultura.com/nikodim-milas-kao-razoblicitelj-latinskog-lukavstva/
Мало историјата о усташком покољу српског народа на подручју Бање Луке.
У самом средишту хрватских геополитичких аспирација налази се Босанска Крајина и Бања Лука.
Ово треба итекако имати на уму и дан данас а и убудуће.
https://naukaikultura.com/hrvatski-snovi-o-antingradu/