Дволичност, приклањање јачима и остављање истих на цедилу када престају да буду моћни, било је правило бугарског понашања у ратовима које су водили у 20. веку – Другом балканском, Првом и Другом светском рату

Радисав Ристић (Извор: Политика)

Тежња за прекрајањем историјских чињеница стара је колико и историјска наука. Тачно је да „учитељицу живота” пишу победници, али је такође тачно да је пишу и побеђени. И једни и други у први план истичу „истину” онако како је они схватају и доживљавају, а неретко и у складу са својим идеолошким схватањима и националним интересима. У мозаику многих историјских збивања, са истином се често испреплићу и комадићи који настоје да је замагле, обезвреде, или, ако већ не може друкчије, да је бар минимизирају. Фалсификовању историјских истина, међутим, најуспешније се супротставља сачувана архивска грађа чији садржаји спутавају свако кривотворење историјских чињеница, без обзира на то да ли потичу од побеђене или поражене стране. У многим институцијама у Србији постоји на хиљаде архивских докумената из буна, устанака и ратова које су Срби водили у 19. и 20. веку, међу којима је и много оних који својом аутентичношћу не дозвољавају никакво прекрајање историјских истина.

Међу бројним документима који се чувају у Војноисторијском институту у Београду, Српској академији наука и уметности, архивима Србије и Југославије и архивској грађи удружења која негују српске ратне традиције, налази се и документ о капитулацији Бугарске у Првом светском рату. Мада га нема у историјској литератури и уџбеницима историје, он не допушта никаква прекрајања и манипулације о чињеницама у вези са преговорима о капитулацији Бугарске, иако су бугарски историчари покушавали да прикрију ток разговора који је са њиховим представницима водио француски генерал Франше д’Епере.

Непосредно после пробоја Солунског фронта, у тренутку када је 25. септембра 1918. године француска војска ушла у Струмицу, грчка у Радовиш, а српска избила у рејоне Пехчева и Царевог Села, свесни да је сваки отпор бесмислен, Бугари су одлучили да затраже примирје. Дакле „примирје” не капитулацију, како су тај чин крстили бугарски историчари. А како је текао ток преговора између бугарских представника и генерала Франше д’Епереа, најбоље се види из „Записа о бугарској капитулацији 29. септембра 1918. године”. Аутор записа, чија се копија налази у архиву Удружења ратних добровољаца 1912–1918. године, био је Константин Фотијадес, који је преговорима о капитулацији присуствовао као официр у Штабу часног и легендарног француског генерала.

Франше д’Епере (Фото „Википедија”)

„Први парламентар”, записао је Фотијадес, „један официр бугарског Генералштаба, освануо је 26. септембра са белом заставом у сектору фронта. Он је у име генералисима Тодорова (начелник Штаба бугарске Врховне команде – прим. Р. Р.), а са пристанком цара Фердинанда, тражио обуставу борбе за 48 часова… Франше д’Епере је категорички одбио да прекине савезничко напредовање. Међутим, изјавио је спремност да прими делегате, снабдевене прописаним пуномоћјима, који би дошли да се обавесте о савезничким условима за потписивање капитулације”.

Бугари су после тога покушали да интервенишу, како даље наводи Фотијадес, преко свог пријатеља, америчког генералног конзула у Софији, извесног Марфија, који је цео рат провео у Бугарској, којој САД, иначе, нису објавиле рат. И поред заузимања Марфија за бугарску ствар, уз инсистирање да и он учествује у преговорима, Франше д’Епере је остао неумољив у ставу да у преговорима о капитулацији могу да учествују само представници Бугарске. Суочени с том чињеницом, Бугари су 28. септембра упутили у Солун делегацију у саставу: министар финансија Андре Љапчев, командант Друге армије генерал Луков, технички саветник Радев и два официра. Разговори су почели 29. септембра и ево шта је о њиховом садржају дословно написано: „Три Бугарина са досадним наваљивањем труде се да том већању даду карактер усрдног објашњавања. Немајући себи ништа да пребаце, они су се претварали да им чини задовољство што су се с нама, после пролазне заваде, поново нашли на равној нози. Сва тројица су узела једну исту тактику: предати забораву рат који нам је нанео толико много несрећа што су они проузроковали. Али, генерал Д’Епере побрка њихову тактику неумољивом учтивошћу. Он им напомену, не штедећи их, да у њиховом походу нема ништа спонтано. Кад су дошли у Солун, то су урадили ради страшног, крајњег суочења које побеђене доводи пред победиоце.”

Садржај излагања Франше д’Епереа није био нимало пријатан Бугарима, али су пред његовим речима били принуђени да посрамљено погну главе. Посебно их је у том тренутку дотукла управо пристигла вест о паду Скопља. Савезници, нажалост, нису били спремни да сувише оштро казне Бугаре за мучко забијање ножа у леђа Србији 1915. године и прелажење у антисловенски табор царева Вилхелма Другог, Франца Јозефа Првог и Мехмеда В. У запису Константина Фотијадеса се такав став савезника објашњава на следећи начин: „Савезници су желели да Бугарска добије лекцију коју никада неће заборавити. Ако се правда која је увек немилостива покаже само једном свирепа, она одмах престаје бити правда… Бугари су морали да прогутају многе горке пилуле које им је сервирао енергични француски генерал.”

Бугарски парламентар мајор Иванов са белом заставом пред фронтом 7. дунавског пука обавештава о капитулацији Бугарске, околина Куманова, 29– 30. септембар 1918. (Извор: Википедија)

Овај део текста из записа о бугарској капитулацији најбоље потврђује даљи ток разговора између Бугара и генерала Франше д’Епереа. У једном тренутку, наиме, обраћајући се генералу, министар Љапчев је снисходљиво рекао: „Ми постајемо виртуелно ваши савезници”, али га је Д’Епере нагло прекинуо речима: „Никако! Ви сте побеђени и подносите закон победиочев.” Бугари су после тога покушали да објасне како на њих не треба гледати као на непријатеље, јер бугарски народ, наводно, није тражио кавгу с Русијом, Француском и Великом Британијом, већ је тежио „да ослободи своју потиштену браћу у Македонији”. Многи чланови Малиновљевог кабинета (Малинов, председник бугарске владе – прим Р. Р.), говорили су Бугари, отворено су радили на приближавању Антанти.

„Ваше би изјаве”, прекинуо их је Франше д’Епере, „имале за нас стварну вредност да су учињене пре 15. септембра ове године, пре наше офанзиве. Данас је Бугарска војнички потучена. Она има само да се поклони”. Увидевши да је ђаво однео шалу, Бугари су снисходљиво улагали напоре да издејствују код савезника обећање да у њихову земљу неће ући српске трупе, али су замукли пред речима одлучног француског генерала који је рекао: „Савезници образују једну групу народа од којих су једни мали, други велики. Али свако подједнако слободан. Код нас нема онога што постоји код Централних сила: једна банда слугу за рачун Немачке. Према томе, Срби и Грци окупираће вашу земљу исто као и велике силе.”

Текст капитулације Бугарске (Извор: Википедија)

Речи Франше д’Епереа у вези са окупацијом Бугарске нису остварене, јер је он као војник био принуђен да се повинује политичким решењима која су морале да прихвате, мада нерадо, и Србија и Грчка. Такав став политике савезника, како објашњава Фотијадес, проистекао је из њихове жеље „да се што пре поврате мир и добросуседски односи на Балкану”. Бугари су такав расплет догађаја са олакшањем и нескривеном радошћу дочекали, прихватајући без икакве дискусије све остале тачке уговора о капитулацији, коју су потписали 29. септембра 1918. године. Потписали су, дакле, то посебно треба нагласити, Уговор о капитулацији, а никако, како су га они прекрстили, уговор о примирју.

Додајмо на крају да су дволичност, приклањање јачима и остављање истих на цедилу када престају да буду моћни, било правило бугарског понашања у свим ратовима које су водили у двадесетом веку – Другом балканском, Првом и Другом светском рату.

Пуковник у пензији

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 11. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Бугарска, Велики рат, Радисав Ристић, Франше Д’Епере, капитулација