Граница између заветне Србије и неофеудалног Мегалополиса на територији некадашње Србије, није граница позиције и опозиције, нити граница политичких партија. Граница постоји, пре свега, у нашој свести
Фото: Getty/Carsten Koall
Започнимо овај текст описом Београда:
„Данас, то је грамжљиви, шарени град без оне психичке целине. Као да је нека џиновска шака, својом огромном прегршти, захватила из свих европских центара, са њихових улица и њихових тргова, највише из барова, банака и салона, по једну гомилу оног света, онамо наученог да се креће и окреће, па сам тај свет свих психичких типова просула по његовим улицама да се ту снађе како зна.”
Овако је Београд између два светска рата видео Драгиша Васић. За разлику од предратног Београда, који је био једна психичка целина, у којој је „сваки шегрт познавао аустријског војног аташеа Гелинека, а сваки гимназист скоро све што се тиче спољне политике његове земље”, послератни Београд, за Васића, чини гомила (људи) коју ништа више међусобно не повезује.
Како се то догодило? Одговор на ово питање налазимо код Владимира Велмара Јанковића у тексту невеселог наслова „Духовна криза данашњице”. По Велмар Јанковићу, „прва и главна основа наше кризе (…) лежи у том, што се у нама исцрпла моћ вере у једну велику идеју водиљу, косовску – а нов идеал још није нађен.”
Године 1928. када Велмар Јанковић пише овај текст, Косовски завет је био испуњен и зато више није могао да одржи политичку хомогеност српског народа. Последица је национална демобилизација: народ се распао на гомилу појединаца који су једно другоме конкуренција или средство за остваривање једног јединог циља, а то је индивидуална срећа (= богатство). Оно што нам се десило после 1918, јесте суд историје о нашој демобилизацији.
Слободан Владушић: Одрицањем од Косова одричемо се и могућности да будемо суверени народ
Данас, 2023. године, Косово и Метохија су окупирани, а Видовдан се обележава радно, за разлику од 11. новембра, Дана примирја у Првом светском рату, који је нерадни дан. Па је, према томе, очигледно важнији него Видовдан. Ништа боље од ове појединости не показује дух епохе у којој живимо: не слави се способност једног народа да се супротстави освајачу, већ се слави демобилизација, односно претварање тог народа у гомилу похлепних појединаца, који више нису у стању да се поставе као политички субјект који би имао неки заједнички циљ.
Кључни циљ промене свести која нам се милосрдно препоручује још од 1945. године, одувек је био укидање Косовског завета путем српског самопорицања, за време Тита (којим се позабавио Мило Ломпар). Међутим, у последње две деценије, ствари су отишле још један корак даље: појава аутошовинизма, који су одлично осветлили Зоран Ћирјаковић и Слободан Антонић или родомржње (појам Зорана Аврамовића), усмерени су ка укидању народа као хомогеног политичког субјекта и његовог претварања у дуално, неофеудално друштво (антидемократско, антиграђанско, антихумано). „Елита” таквог друштва биће вазално подређена вишим (глобалним) ешалонима, које ће покорно (и карикатурално) да подражава, да би заузврат добила право да се слободно преда чарима корупције и бахаћења, то јест да убира „десетак” од некадашњих сународника, а сада нишчих. (А онда ће у шездесетом минуту утакмице, као у фудбалу, наступити промена играча, зато што и резервама треба допустити да се мало поиграју).
Све што је у средњем веку било велико – укључујући и Косовски завет – било је такво, јер је имало везе са Христом. Пошто је у постмодерном неофеудализму Христос де факто забрањен, онда све мора бити мало, што значи мирно. Зато се слави примирје, што значи статус кво, односно тренутак за који се једино жели да никада не прође. Из тог разлога, у ономе што се још увек, по навици, зове јавни живот, нема идеје водиље, јер идеја водиља би требало да нас негде води (у будућност), а то је управо оно чега се највише плашимо. А будућности се плашимо јер у њој не видимо више остварење неког циља већ само крај. (Четири плус милиона Срба у Краљевини Србији & Краљевини Црној Гори, плус Срби у Аустроугарској нису се плашили будућности, захваљујући Завету. Будућност за њих није била време смрти како ју је касније видео Добрица Ћосић који тај Завет, нажалост, није до краја разумео. За њих је будућност била време наплате рачуна, односно – да и ја покажем мало космополитске свести – време дочекане реконквисте).
Слободан Владушић: Ово време уцена више подсећа на 1914, него на 1999.
Ми, данас, у Србији, видимо контуре тог неофеудалног друштва у које се претварамо након напуштања Косовског завета. Неке од тих контура су спектакуларне, као злочин у основној школи „Владислав Рибникар”, где је један малолетни злочинац почео да убија децу око себе, јер у њима није видео ништа више од пуке конкуренције. Неке су мање спектакуларне, али исто тако симптоматичне, попут опседнутости средњошколаца и њихових родитеља профитабилношћу знања. Та опседнутост се може разумети и као њихова свест да (суверена и слободна) држава која би требало да обезбеди достојанствен живот за све који добро раде свој посао више не постоји, па зато сваки појединац сам мора да се избори за такав живот, било где на планети. Тако наша деца унапред постају тзв. „грађани света”, како им се популарно тепа, док би их исправније било назвати усамљеним људима без дома, односно лутајућим функцијама, који тумарају по свету као странци, дружећи се на тим лутањима, са другим таквим странцима, да би заједно колико толико-сузбили осећај самоће људи који више немају свој дом ни своје ближње.
Није случајно што у професионалним оријентацијама у Србији, поред спорта, филма и медија као улаза у добро плаћену индустрију забаве, доминирају програмерска занимања: информационе технологије, у којима људи програмирају машине, и психолошке технологије у којима људи програмирају друге људе. Наиме, у неофеудалном систему, задатак психологије није да излечи људе и учини их здравим, већ, сасвим супротно, да их охрабри да буду болесни (што значи трауматизовани), јер болесни људи више брину о себи него о другима, односно заједници. (Они су дакле, вечно демобилисани.) Зато психолози и сви њихови деривати представљају неку врсту иследника и политичких комесара који издају индулгенције или сертификате људима да су болесни, дакле, политички подобни. А онај ко се хвали својим здрављем, или не дај Боже храброшћу, способношћу за жртву, или, пак, тиме што је превладао и победио своје трауме, тај је данас, по свим показатељима, изузетно болестан и зато га треба лечити (дакле, разболети га, трауматизовати и уплашити санкцијама, бомбардовањем, или га једноставно прогласити за насилника, ако ништа друго не помаже).
Ипак, најспектакуларнији знак појављивања неофеудалног друштва у Србији јесте Београд на води. Док је испрва, премда и тада једва, могао да буде замишљен као кварт који је могао да увећа симболички престиж Београда, као српске престонице, он је, рушећи пред собом и оне ствари по којима је град био препознатљив (рецимо, по Сајму књига), дошао до оне тачке у којој прети да сам Београд учини потпуно непрепознатљивим, односно да му промени свест. И то је кључни проблем Београда на води – не то што је он на води, нити то што није Београд, већ то што поред њега Београд не може да постоји. То на води дакле, мења саму структуру града. Донедавно је жила куцавица, не само Београда, већ и целе Србије, била познати потез између Славије и Калемегдана; данас то више није случај. Жила куцавица се није пренела на Београд на води, она је ишчупана. То на води, највише личи на замак, кога окружује пустош или поплава. Зато тај замак хоће да се представи као Нојева барка, као да су његове границе, заправо границе цивилизације и дивљаштва, реда и хаоса, живота и смрти. И зато ми се чини да они који су номинално били против њега, желе само да буду у њему.
Фото: Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic/Getty
Док је пређашњи Београд био центар једне земље, који је привлачио све људе да дођу у њега и учествују у њеном јавном животу и остваривању великог колективног циља, оно на води подстиче људе да се измакну из Београда и јавног живота, и да све изван граница замка ставе на располагање неком другом, док они мирно уживају у комфору и благостању, окружени невидљивим и видљивим зидовима, који ће спречити било кога непозваног да им приђе. Београд на води је, дакле, урбанистички доказ нове, дуалне природе Београда. Донедавно, без обзира на економске или политичке разлике, у њему је још увек живело исто становништво, које се сусретало у београдским кафанама трговима или улицама и квартовима. Сада полако крећемо ка граду који ће почети да личи на остале светске мегалополисе, које Зигмунд Бауман описује овако: „Савремени градови су места ‘apartheid a rebours’: они који то себи могу приуштити, напуштају прљавштину и нечистоћу подручја где су се заглибили они који себи не могу приуштити селидбу. То се већ десило у Вашингтону D. C., а у Чикагу, Кливленду и Балтимору скоро да је урађено. У Вашингтону се не практикује дискриминација на тржишту некретнина. Па ипак, постоји невидљива граница која се простире дуж 16. улице на западу и реке Потомак на северозападу, коју они иза ње никада не прелазе. Већина адолесцената иза невидљиве, али ипак сасвим опипљиве границе, никада није видела центар Вашингтона са свом његовом раскоши, разметљивом елеганцијом и префињеним задовољствима. У њиховим животима, тај центар града и не постоји. Нема разговора преко границе. Животна искуства су толико различита, да није ни јасно о чему би становници две стране могли да причају кад би се срели и застали да разговарају.” Ето то данас значи бити „свет”, односно део Мегалополиса.
Ако тзв. нормалан живот подразумева грађанско, демократско друштво, онда тај нормални живот не може да се оствари у амбијенту без Косовског завета и зато није случајно да је највећи степен демократије у Србији постојао онда када се приближило време остваривања Завета, а то значи од мајског преврата 1903. године. Без Завета, ми остајемо и без демократије (као синонима за хомогено друштво), и грађанских права (као синонима за праведно друштво), јер нам је Мегалополис, као својој територији, наменио неофеудално друштвено уређење. А у неофеудализму нема демократије, јер нема ни грађана; има само „елите” и нишчих, између којих зјапи огромна рупа коју више ништа не може да попуни. Укратко, они који мисле да је напуштање Завета пут ка „нормалној”, уређеној и демократској земљи, требало би да себи одговоре на једноставно питање: ако се неко није борио или не жели да се бори за права Срба на Косову, по цену личне политичке или неке друге жртве, зашто би се тај неко борио за права Срба било где?
Граница између заветне Србије и неофеудалног Мегалополиса на територији некадашње Србије, као што читалац овог текста може да претпостави, није граница позиције и опозиције, нити граница политичких партија, иако је извесно да постоје оне које су ближе заветној Србији и оне које су, највероватније, само пуке испоставе Мегалополиса. Граница о којој говорим постоји пре свега, у нашој свести. Ако неофеудална свест у Србији коначно превагне, то ће значити да без обзира на бољу геополитичку ситуацију у свету, неће бити никога да искористи ту шансу и бар донекле ресуверенизује Србију и тако је учини ближом оној заветној Србији, која једино може да буде и грађанска и демократска. То неће бити могуће, јер у главама људи више неће бити идеје о сувереној, демократској, грађанској, заветној Србији. Уместо тога, постојаће само неофеудална територија, са затеченим становништвом које ће носити иста имена и говорити исти језик, а ипак неће имати ништа заједничко – осим судбине коју ће им донети немилосрдна историја.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Како је мој коментар претходни тек крхко и маловерно сведочење Косовског Завета, ето житија Светог Стефана Дечанског Уроша Трећег Немањића, и молитве њему, Светом Спасовом војнику, која житију пуноти, живо, словесно, Миломе Богу приступачно сведочење свагдашње, честито и мартирско…
Похвала аутору за тему, садржај и закључак у последње две реченице.
Чланак се јавио пред Св. „црни петак“ празник трговине, фестивал обездуховљених утрнулих шопингхоличара. Због њихове утрнутости, трговци их маме и драже бљештавим и шареним лампицама у излозима, као лампион мушице.
Прејак је шум савременог света. Чују се трубе, али нису анђеоске. У свету апсурда ми са фештом улазимо у неофеудализам. Нас кловнови забављају са језивим одлукама, а вође са опсценом пропагандом. Ми смо огуглали на дечији плач испод рушевине, на масовна убиства, на експлоатацију људи. Ми верујемо у обману, не препознајемо илузију. Ми смо проваљени колективно још од Едварда Бернајса или као појединци од Јувал Харарија. „Они“ знају са нама. Од духовника су направили конзументе. Наведено не чуди, јер кроз индустријске револуције су нам мењали средства за рад и навике, мајке одвојиле од сасвим мале деце, а са последњом револуцијом, мењају суштину човека, а нама овде везу („интерфејс“) са светим Заветом и духовном Заједницом.
„Узели су нам Све што је у средњем веку било велико – укључујући и Косовски завет – било је такво, јер је имало везе са Христом.“ – каже аутор. Скоро свима.
Како нема претходног коментара у којем се противим писанију господина Владушића, и показујем да оно што замишља Заветом није Завет но Епски оптимизам, који је панонски римокатолицизам кроз срПску интелигенцију у три десетлећа између берлинског конгреса и Великог рата, а баш демократијом, хуманизмом, малограђанштином и буржујском осредњошћу, гнио и трул потурио као зрелопуцателан и здрав, те да је Епски оптимизам испражњен од Смисла Заветног, оног Светосавско – Његошевског, а тајну залучења Завета, као благодат даровану и удахнут благослов, држе и чувају само Монаси, Србска елита, а пепелом заогрнути клир црквени, гаси се у забораву и издаји, молим увиђавно да ово сметено препричавање, јер не чувам своје коментаре, Ви сте њихови чувари по објави, упрегнете са објављеним коментаром у двојац са смислом као кормиларом…
@ Зоран Николић ( Ваљево)
Претходни коментар о коме пишете није стигао. Овај сам пустио, али опет Вас молим, брате Зоране, пре него поспете јед да се увек сетите да се 1) коментари са Стања ствари читају и препричавају и цитирају (*) да 2) пре свега гледате да другима не нанесете штету (ако себи наносите добро кад јед исповртите).
Хвала на разумевању,
Александар Лазић
(*) Последњи коментар са Стања ствари који сам видео да је цитиран у ауторском тексту јесте прилог г. Дубињина, цитирао В. Димитријевић у Печату:
https://www.pecat.co.rs/2023/11/nad-rusevinama-sajma-knjiga-nestanak-knjige-i-susreti-s-prosloscu/
@Стање ствари
Праштајте господине Лазићу ако сам Вас криво усмерио у осећање да је коментар у једу писан. У вери да свој најпрви коментар нисам ваљано послао, ( моје је огрешење што баш овим речима нисам започео претходно писаније ) у овом предпоследњем сам га препричао и у доброј намери послао, да утемељим онај други коментар, о Светом Стефаном Дечанском, у смислу, да из житија његова искри феудална завичајност Заветног смисла. Ако је на штету @стање ствари и другима приде, двогубо праштајте…
Стрпимо се. Можда ће се једног дана појавити текст који ће објаснити где су и шта су корени Косовског завета. Онда би можда знали да ли је (и зашто) сада заборављен или напуштен. Кажу (Димитријевић у приказу Ковићеве књиге) да и други европски народи имају своје завете. Ја лично не знам ни један, али нико неће да ми каже који – бугарски, италијански, холандски, енглески, грчки, немачки…? Па како то да га баш ми имамо?
А можда више ни ми немамо јер смо се у међувремену ‘самопорекли’? Шта смо то могли да самопорекнемо? Сами себе, тј. сопствени идентитет. Њега многи помињу, све више што смо ближи сопственој пропасти, али га ипак нико не објашњава нити знамо његовy садржину. Можда ће се и о томе једном појавити неки текст. Владика Николај је једном речју објаснио узрок због чега нам се све оно негативно дешавало у историји, знаној и незнаној. Нестрпљење. Зато, стрпимо се. Стрпљен – спашен.
@Онорије АЕ Илирије
“Стрпимо се. Можда ће се једног дана појавити текст који ће објаснити
где су и шта су корени Косовског завета.“
Текст постоји!
Зар не рече Петар Петровић Његош – Владика Раде:
“Муж је бранич жене и дјетета, а Народ Цркве и Државе!“ ?
Корени Косовског завета су у лику у делу Кнеза Лазара и његових
косовских следбеника – бранили су Жену и Децу, Цркву и Државу.
Има ли и може ли бити ишта више од тога?
Љубио је ближње своје као себе самог.
Чинио је оно што Христос говори у Јеванђељу, да нема веће љубави
до да ко живот свој (душу своју) положи за ближње своје.
@ Мока Славнић
Не негирам то што си рекао али је то вероватно само један делић одговора. Таквих ситуација је било много у нашој историји. Антонић (нешто га нема) рече да је завет, условно речено, ‘уговор’ са Богом. Где је у поменутом случају ‘уговор’? Можда је лакше да објасниш на неком од завета других европских народа, које помињу Димитријевић/Ковић.
“У чему је смисао оног Причешћа о којем певају песме Косовског завета? Наиме, “царе Лазо причешћује војску“ тачно како му је поручила Богородица. У чему је смисао тога завета?
У томе што је кнез Лазар био свестан кривице Срба, па свестан и тога да се Турци, као синови Зла не би ни појавили да није било Греха српског.
Кнез Лазар и косовски јунаци су себе принели на жртву да буду ,,откупљење“ за Грех свој сопствени, Грех српске властеле, свештенства и господе пре појаве Турака. Косовска битка је у нашем предању — тј. у монашком схватању Косовског завета — приказана као жртва Покајања. По томе је ова битка — Тајна покајања као историјски догађај. Јер мноштво песама говори о српским гресима.
А Коло у Његоша пева:
Бог се драги на Србе разљути
За њихова смртна сагрешења!
Наши цари закон погазише,
(како српски, тако и византијски)
Почеше се крвнички гонити,
Један другом вадит очи живе;
Одбацише владу и државу
За правило ЛУДОСТ изабраше.
Невјерне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
На комате раздробише царство,
Српске силе грдно сатријеше;
Великаши, траг им се утр’о,
Распре сјеме посијаше грко,
Те с њим племе српско отроваше;
Великаши, грдне кукавице,
Постадоше рода издајице.
(ГВ, 198—214 и даље)
Косовски завет је данас — и поред силног Његошевог дела песничког — остао ил постао данас загонетка, како за нашу песничку, тако и за нашу научну (историјску) свест. Не зна се ни шта представља то Небеско царство. О њему слушамо само вулгарна тумачења, чак и на универзитету, као о некој земаљској утопији или о загробном животу … Небеско царство је, међутим, она човекова узнесеност и она атмосфера свечаности — наравно, у мистерији, у Литургији! — у којој човек постаје свестан апсолута своје ЛИЧНОСТИ, своје Луче, независне од световних и историјских услова. Јер Литургија је то Небеско царство у којем личност и достојанство човека постају независни од ,,земаљског царства“, тј. од конкретних световних и историјских услова. Небеско царство је онај свет у којем се човекова личност јавља — не као нешто отуђено и заборављено и понижено, него као одраз Лика Божијег као одсјај рајске СЛАВЕ. … Заборавивши, дакле и Косовски завет, и свето Предање, и Небеско царство, и Лучу, и Литургију, ми смо умртвили свој витални орган којим запажамо опасност. А она је дошла са нововековном безбожном философијом и њеним интенцијама да се овде оствари: било као држава, било као Револуција…
Косовски завет поставља човеку Небеско царство као једини смисао живота и једини достојан начин живљења. … Христос је омогућио да мистеријско збивање које је за човека битно не буде условљено историјом или епохом, јер постоји могућност ,,вертикалног узлета“ у слободу синова Божијих. Зато је послао Духа Свог Светог и, на Педесетницу, коначно установио литургијску заједницу, Цркву. Та Заједница, као Царство Небеско, остаје у Духу независна од палог света и безблагодатне историје. Зато Богородица, у народној песми Пропаст царства српскога, упућује кнеза Лазара на Царство Небеско, на Литургију, на Заједницу која није световна (земаљско царство), него литургијска, небеска. Ако пропадне царство земаљско, тиме није умањено Царство Небеско.“ ЛОГОС — ЛИТУРГИЈСКА СВЕСТ ПРАВОСЛАВЉА, Жарко Видовић
Утисак је да Косовски завѣт најмање схватају високошколовани Срби. „Косовски завѣт“ би трѣбало да значи исто што и „Светосавски завѣт“. Бар тако га је српски народ вѣковима доживљавао.
Наша интелигенција тај Завѣт махом своди на тек једну његову саставницу (и то изопачену!), коју @Зоран Николић срѣћно именова „епским оптимизмом“. Зато јој се и могло десити да помисли како је освећењем Косова и ослобођењем 1918. Завѣт „испуњен“, са чим је почело његово паганизовање у оквиру измишљотине зване „југословенство“ и општа погубљеност.
Добар дѣо десеткованог српског народа ниуколико нѣје дѣлио тријумфализам своје „елите“. Тај народ нѣје „маштао о срѣћи“ нити га је „водио пут у велик град“. Био је ужаснут преживљеним страхотама и затечен свеопштом јагмом за положајима и материјалним богатством. Тако је букнуо тзв. богомољачки покрет, у коме се нашла со тог народа и чији зачеци се могу пратити још од доба владавине краља Милана Обреновића. На „богомољце“ и владику Николаја, који је једини схватио значај њихове појаве и стао им на чело, интелектуална „елита“ је гледала с висине, с подсмѣхом, прѣзиром, као на „мрачњаке“ – исто као и већина јерархије СПЦ. И Југославија је завршила како је завршила, и то двапут, из чега српска интелигенција очито нѣје научила ништа, па изгледа ни Владушић: он и настајући „мегалополис“, како га крсти, назива „неофеудализмом“, мада је рѣч о чистом робовласништву. Феудализам нам је ипак подарио Косовски завѣт, док је главни учинак „грађанске и демократске“, као и оне „социјалистичке“ Србије – његово потискивање и разлагање.
@Гремлин
“Косовски завѣт” би трѣбало да значи исто што и “Светосавски завѣт”.
Бар тако га је српски народ вѣковима доживљавао.“
Доживљава – СРЦЕМ, али не схвата – УМОМ.
“Косовски завѣт” / “Светосавски завѣт” запртен је клетвом
“епског оптимизма“.
Свети Сава из Небеске Србије шаље благослов, а Кнез Лазар,
из Земаљске Србије, у форми “епског оптимизма“, куне и проклиње.?!
Једно са другим не иде, а неодвојиви је део народног памђења,
“колктивне (не)свести“.
Зато наш народ и каже: “Ни благослови нису како треба, а камоли – клетве!“
Код богомољаца (богомолника) је ствар јасна: Косовски/Светосавски завет
је запретен Светом Литургијом – само балгословима, јер у Светој Литургији
нема места – клетви “епског оптимизма“ .
Остварује се Божија максима – КАКО НА НЕБУ, тако и на Земљи – благослови
са Неба на Земљу, и узвратно – са Земље на Небо!
Mi sada imamo evropski zavet.
НАД КОСОВОМ
Разданило над Косовом, златно јутро. Још пре молитве хиландарских монаха. Разданило, као да се ноћ није ни спуштала на Савину земљу. У свечаној тишини не чује се више ни пој птица. Само молитва светитеља. И мирис божура проноси се Косовом, орошен измаглицом као сузама.
-Честити Кнеже, војска завршава причешће. Све је скоро спремно.
-Пусти витеже честитога Кнеза да заврши молитву.
Лазар стоји пред иконом Царице Небеске, спуштене главе, дубоко замишљен, као да слуша.
-Молитва се децо моја никад не завршава, само се као извор бистре воде прелива у вечност.-одговара замишљени Кнез.
Витезови одлазе и златна светлост испуни параклис. Пред Лазара стаје сама Царица Небеска, Сава српски и Георгије војвода.
-Добро ми дошао, чедо моје Лазаре.
Оборене главе, Кнез на коленима…
-Благослови Мајко, Царице Васељене.
-Тебе је мој Син већма благословио. И тебе и њих и потомство твоје. Него, реци ми чедо Лазаре, ево те питам пред војском ангелском, да ли срце твоје и даље жели да се царске војске на Косову сударе. Погледај Лазаре, ето Михаил стоји и легиони ангела њему покорни. Само реци реч и муње ће засевати по Косову пољу. Вихор војске небеске твоју ће носити, ангели ће Божији твоју битку добити.
-Свецарице, срце је моје већ давно са Сином Твојим и ја већ одавно победника знам. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека. Већма волим Царство Сина Твога, но сва блага што сав свет ми нуди. Главу дајем, Царство Божје не дам.
-Чуј Лазаре, мило чедо моје, ево Ђорђе са светима стоји. Само кажи, бој ће војевати, главу твоју живом сачувати, Срб ће кнеза на престолу имати.
-Свецарице, Мајко Васељене, у крви се Мајко завет даје. Твој Син драги на Крсту је био, Крвљу својом све нас откупио, и с њом завет с нам’ запечатио. Ево Мајко и ја крв проливам и у крви заклетву Ти дајем, све ти Србе ја њом заветујем да ти сваки на вечност остане. Видовдан је наш Велики петак, наше свето Богу обећање, да смо вечно Твоме Сину верни, васкрсење, вечно нам надање.
Слуша ово свети отац Сава, слуша ово па кнезу говори:
-Мило чедо, потомче Лазаре, твоја жртва велика ће бити. Некрст, нечаст и безверје грдно, светом твојом земљом ће ходити. Газиће ти по костима светим, крвљу светом земљу натопљену, бешчашћем ће својим поганити. Србин дуго Србом неће бити, на своју ће веру погазити. Крста свога Срб неће носити, Спаситеља свог заборавити.
-Свети Саво, оче свих отаца, очи моје виделе су муку. Срб ће са злом хватат’ се под руку. Бешчастити и земљу и себе, заборавити и Бога и тебе. Али зло је за земаљског века, а Србина васкрсење чека. Овом боју краја неће бити, Србин ће се занавек борити. На Косову и у души својој, нема краја оче бици овој. Зато данас ја идем свом Христу, да измолим Србу душу чисту. Да у крви светих мученика запечатим победу за Христа.
……..
Дође време које Сава рече, Србин свога Христа се одрече. Данас Срби Бога и не виде, сад се Срби своје вере стиде. Ој Косово грдно судилиште, немој бити души губилиште. Некрст светски за тебе не хаје, некрст српски туђину те даје. Ал’ те не да твоја нејач света, суза чиста, молитва детета. И сви свети Србије са Неба, опет ћемо мрети ако треба. Ој Косово земљо Србинова, крвљу светом од Неба купљена. Ко се данас од тебе одрече, вечна мука свагда нек’ га пече.
Разданило се над Косовом. Разданило од молитве светих мученика. Не да Господ на Савину земљу.
Жељко Стокић
Видовдан, лета Господњег 2021.
Zavet je, savez sa Bogom kroz reč. Iz ciklusa Kosovskih pesama epskih, a i lirskih, koje je sakupio nesrećni Vuk Karadžić, vidi se jasno da su junaci Kosovskog boja bili nadahnuti nesvakidašnjim podvigom svojih predaka, koji su izvojevali pobedu u velikoj bitci, ratujući na strani Boga.Kosovski zavet je podsećanje na tu našu obavezu. Pedsećanje na reč kojom Bog sveza sebe za nas i nas za sebe, na reč koja nas oba vezuje. Za sve koji se danas pitaju šta je Kosovski zavet, odgovor je: Kosovski zavet je ugaoni kamen na kom nismo sagradili kuću, nego smo ga zapi*ali i skotrljali niz ledinu.
Тема је била прилично закаснела мада никада није прекасно. Понекад се чини да је нешто свима очигледно али кад се пажљивије посматра види се да баш и није а такође је неајсно зашто нешто треба поменути десет пута да би се обратила пажња.
Да ли сада о (косовском) завету знамо више или мање? Чусмо да школовани људи не знају шта је завет што можда и није тако апсурдно као што звучи. То би значило да се ни код Владушића, нити Димитријевића/Ковића па ни код мене (барем судећи по томе да је број смешуљака мањи од броја мргуда) не може наћи право значење. Истина, ја сам, ништа нисам ни рекао, само сам питао. Па ипак сматрам да мргуди нису намењени Антонићу већ мени иако сам само био преносилац поруке. Питања могу да понекад веома иритирају јер у себи већ имају клицу реметилачког што може бити веома узнемирујуће за неке лабилне профиле (свака сличност са дисањем на трску је намерна).
Ја, лично, после пар коментара, знам мање него раније. Један коментар рече да је косовски завет у ствари светосавски завет. За разлику од идентитета (надам се да ће једног дана и о томе бити текст и дискусија), ја нећу покушавати да дефинишем шта је завет али ћу само поменути пар ствари које мислим да га одликују.
Једна ствар је по мени његово ‘исконство’. То мора бити нешто веома старо и аутохтоно и везано за саме почетке времена. Не може се пренети и накалемити на другом простору и у другом времену. Зато ми је боло очи да и други европски народи (мени је звучало малте не сви) имају неки свој завет који би био аналоган нашем косовском. Нико није навео барем један пример, вероватно због тога што и не постоји и већ то доприноси објашњавању нашег завета.
Друга ствар је оно што је Антонић назвао ‘уговор са Богом’. Како то објаснити и у чему се то огледа? Тај ‘уговор’ је заветовање тј. давање неке заклетве и преузимање неке обавезе за будућност. Пред ким? Пред својом свести о себи самима, о својој историји и поштовању својих предака што се у најстаријим временима огледало у сахрањивању главе породице испод кућног прага да би његов дух био увек ту присутан.
То је тај највиши закон који се мора поштовати и који се сматра у рангу са божијим. Изневеравање и одрицање од предака се сматра као одрицање од Бога и кршење тог ‘уговора’, што никада није била опција. Зато и косовски завет није настао у време косовске битке већ је само наставак једног много старијег, исконског, а сама одлука и битка је испуњавање тог завета и допринос те генерације као што га данас има и наша генерација.
Kosovski zavet nije neki skup rečenica koji eto izgovoriš pa si se kao zavetovao, već čin preobraženja na Kosovu Polju. Srbi su u Kosovski boj ušli kao srednjovekovna staleška država i koji su se do juče za račun proširivanja poseda oblasnih gospodara hvatali međusobno za guše pozivali strane vladare da učestvuju u takvim sukobima (Lajoš I za Lazarov račun a protiv Nikole Altomanovića i slično) a iz Kosovskog boja izašli kao narod, tj skup ljudi sa po prvi put u istoriji svešću o tome da će od tad pa nadalje deliti zajedničku sudbinu.
Pogibija velikaša i pad carstva donela je još jednu specifičnost kod srpskog naroda a ta specifičnost se ogleda u tome da je za razliku od drugih kod Srba narod nosilac viteških stremljenja i koji pokušava da to stremljenje projektuje na svoje prvake a ne kao kod drugih obrnuto. Tako se javljaju neistorijske verzije istorijskih ličnosti poput Vuka Brankovića kao izdajnika. Narodu se verovatno nije dopala činjenica da je vlastelin koji je de fakto vladao prostorom na kojem se odigrala bitka preživeo dok su mnogi drugi koji su došli izdaleka da bi učestvovali izginuli i tako su istakli neistorijskog Brankovića kao primer vlastelinskog držanja koji je Lazar kletvom hteo da predupredi. Na te i slične načine je narod vaspitno delovao prema svojim budućim vođama i isticao koje bi osobine trebali da poseduju a koje ne ako hoće da „osvete Kosovo“, povrate carstvo ili makar državu i zbace tuđinski jaram.
Devedesetih je u cilju pljačkanja dru[tvene imovine i potčinjavanja Srba inostranom neprijatelju na osnovu koje će uzimati sistemsku rentu (kako je Antonić naziva) buduća elita otpočela obračun sa Kosovskim Zavetom. Postoje dva osnovna pristupa tom obračunu:
Prvi i najpoznatiji je drugosrbijanski pristup. Po njemu, Srbi su neobrazovani mitomani koji slave ličnosti i dogadjaje koje nauka nije dokazala i još gore slave istorijske poraze i tako sprečavaju društvo da se modernizuje i bude kao sva normalna društva.
Ovaj pristup je šupalj, ali opstaje, jer su oni ka kojima je upućen također šuplji u predelu gde bi trebao da se nalazi mozak i tako naša pseudonacionalno šatriotska elita dokazuje drugosrbijancima da Srbi ne slave poraz jer je po svemu sudeći bitka završena nerešeno. Normalno težina i smisao Kosovskog Zaveta nije ishod bitke i broj poginulih na obe strane već konstituisanje srba kao naroda posle bitke. Problem sa mitomanijom je u tome što drugosrbijanština mitomaniju navodi kao odliku zaostalih i primitivnih zaboravljajući da društva u koja su čežnjivo zagledani i koja prizivaju da nas civilizuje i sama imaju svoje mitove i ne odriče ih se. Primera radi mi usled vrlo škrtih zapisa uglavnom nemamo mnogo predstave šta se dešavalo u Arturijansko doba a još manje možemo da shvatimo veličanje nekoga ko je po svemu sudeći bio Keltski kralj u doba Saksonske invazije od strane Saksonskog društva današnjice pa nekako ne vidimo da domaća drugosrbijanština kudi Engleze da se manu mitomanije i budalaština. Sa druge strane naučno je pretežno moguće opredeliti šta se zaista dešavalo u nekoliko godina pre Kosovske bitke, za njeno vreme, ko je od učesnika stvarno postojao, ko nije a za koga nismo sigurni, ko je izmišljen i sa kojim ciljem. Sam Kosovski Zavet nije mit već konkretan istorijski proces sa konkretnim istorijskim posledicama. Narodne revolucije u 19. veku su otpočele sa Srpskom revolucijom 1804. a Srbija je za razliku od recimo Bugarske ili Rumunije i sličnih „nezavetnih“ zemalja jedina izrodila domaću vladarsku dinastiju.
Crkva logično ima svoj interes, pa je učesnike Kosovske bitke predstavila kao neke pravoslavne zilote koje je u momentu „puklo“ otkrovenje pa su jedva čekali da popadaju na turske sablje ne bi li prešli u Carstvo Nebesko. Carstvo Nebesko normalno nije u ovom slučaju čisto teološki pojam već predstavlja odricanje od ovozemaljskih ambicija, ljubomore i gorčine medjusobno zavađenih velikaša u korist nekog budućeg dobra koja se možda i ne dese a možda se dese ali se ne doživi da se o njima svedoči. Da bi se shvatila veličina ovog poduhvata treba odbaciti Velimirovićeve budalaštine o „Svetosavskom nacionalizmu“ jer nacionalizam u srednjevekovnoj staleškoj državi ne postoji. Ono što postoji to su titule i posedi a ondašnji čovek je spreman na mnogo toga da bi sačuvao ili proširio titule i posede pa i da savije koleno pred tuđinom ili da udari s leđa drugog. Otud se Lazar nije pozvao na „Svetosavski nacionalizam“ (što se Crkvi kakva je uspostavljena 90-ih nikako ne dopada) već je svakome ko bi pao u iskušenje da se okoristi o onog do sebe u datoj situaciji pripretio kletvom (bar po narodnom predanju). Tu ima još pridruženih pitanja tipa „kako se to neko u Dubrovniku u prošlim vekovima izjašnjavao kao Srbin a nije bio pravoslavan“ (zbog svesti o zajedničkoj sudbini), ili kako su to „veličanstvene pravoslavne litije“ u Crnoj Gori porodile jednako ustašku vlast kao što je bila prethodna (džaba ti što nisi otpao od crkve kad si otpao od Kosova). Da se ne postavljaju ovakva pitanja današnja crkva bi bila spremna i da plati.