После толико мука стиже и ајвар на своје одредиште и ономе коме је и био намењен. Кад је нешто од срца, увек нађе свој пут
Извор: ФБ мати Герасиме
Наизглед, прича са чудним насловом. Није, верујте.
Дакле, возим ја тако раном зором јуче из Дервенте ка Зворнику, преко Тузле, путем који обесхрабрује и најодважније. Камиони, колоне возила, гужва, касабе са минаретима који цепају небо, ограничења и радари. Никад стићи. Куд кренух. Али, одмах управих поглед ка кеси у подножју сувозачевог седишта без сувозача, дрма се ауто, звецкају тегле као алармни систем. Не клони духом, још мало и ајвар ће стићи на одредиште. Далеко, брате.
И стижем коначно на освећење храма Рођења Богомајке, пролазим све полицијске пунктове, пуштају сироту игуманију да приђе што ближе паркингу, али касно Марко на Косово стиже. Куд баш сад, сестро, овуда само назад можеш, стиже председник. Шта ћу, ротације на сто метaра из супротног правца, нема се куд него у рикверц па у страну магистрале, где паркирах поред браће полицајаца и онда ужурбано у цркву. Глас познат са разгласа, мој отац се чује, из олтара. Патријарх освештава храм. Улазим у прекрасну Богородичину цркву кроз барикаде окупљеног народа који сија од радости. Прва посета градићу Зворнику Патријарха српског после деведесет година. Последњи пут беше то када су ту заједно служили Патријарх Варнава, Свети Николај Жички и Свети Петар Дабробосански. И тако историју исписасмо сви који смо се ту јуче били затекли, шта рећи него заиста прелеп осећај свејединства и тријумфа православља.
Али, то није поента ове мале приче. И какве везе има мој домаћи ајвар са свим овим? Па и нема. Али и има, јер је намењен српском Патријарху. Немогућа мисија. Међутим, нема предаје. И кад окренусмо славски колач, и све се сврши, и ВИП гости нестадоше, шаљем поруку свом добром Владици. Како да испоручим ајвар Геронди, Владико? Помагајте. И одговор шаље Владика Фотије, ко лебац добри. Ајде, пожури, сад је моменат, ту и ту смо.
Крећем тек после пола сата, јер као за инат нема сигнала и касни порука. Улећем испред хотела, полиција преусмерава да не стајем. Извини, брате, Владика ме шаље да уручим нешто Патријарху. Онда може. Шпалир ВИП аутомобила са ротацијама већ спреман за покрет. Није ваљда, куку мени. Закаснила. Брже боље зграбих кесу, ајвар звецка, сви у чуду ко је ова. А прозор првог аута у колони спушта се и рука као живе мошти поче да ме благосиља. Позната рука, већ тридесет година уназад, откад ме Бог удостојио да упознам мог духовног оца. Где си, Герасима? А осмех као сунце. Љубљени отац зауставио колону да ме не растужи. Ево мало ајвара, извините, Геронда. Пољубих му руку, разменисмо још неколико речи, отац ко отац, и колона најзад креће. Машу сви, чак и премијер, и браћа полицајци, који капирају и као да кажу: заслужено, после толико мука стиже и ајвар на своје одредиште и ономе коме је и био намењен.
Кад је нешто од срца, увек нађе свој пут.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница мати Герасиме)
Categories: Преносимо
Ово је контрапункт у односу на текст Василија Крестића. Ваљда. Симпатично, духовито написано. Једино ми није јасно присуство монаха на интернету, а још мање на друштвеним мрежама. 🙁 Виђао сам на фејсу наше, а руске на њиховим друштвеним мрежама. Вероватно је тако и у другим Помесним Црквама.
?
Vidjao sam sadasnjeg partijarha licno, pre dosta godina, u internet kafeu, dok Inernet jos nije bio masovno dostupan „po kucama“. I oni su, u tom smislu, „usli u semu“. Onih pravih, sto tihuju, pitanje koliko ima…
Срчана монахиња и владика Фотије. За надахнуће довољно. Остало је споредно.
Свака част матушка.
Besprekorno pismeno. I sablažnjivo. Zagrcnuh se od industrijskog ajvara. Preko parizera. Selo gori, a…
Mislim da bi monahinje trebalo da se klone ovih svetovnih stvari, jer ni monahe, ex hipike i slično ne možemo da svarimo i prihvatimo a kamoli ovo.
@Venja
Ради коментара, заслужисте сатљик ваљевске мученице, из даросавке исцеђене, она сваку саблазан разгони, а индустријски ајвар враћа на домаћа подешавања…
@Зоран Николић ( Ваљево)
Blagodarim, brate Valjevče. Razgonljive su i druge naše plemenite dušanke: takovska, čačanska, toplička, teslićka…Al’ samo je koviljska premudra, svevideća. Čokanj i Vama.
Блазираној господи и ex-друговима што се саблажњавају преко интернета зато што монаси користе интернет: ако је интернет тако лоша ствар, сумњива контрапција нечастивог што долази са оне стране брда, зашто га онда и сами користите? Знате ли да су и за штампарску пресу тако говорили?
Турбо-православци што су до јуче били добри комунисти, или су поникли из такве средине, па се ударнички труде у напорима свог преумљења да иду право по партијској линији. Да није тужно било би смешно. Они вероватно замишљају да бити монах значи седети на дну гроба и гледати себи у пупак, или живети онако како се живело 1389., или можда 1914-те, док је све друго за њих јерес и саблазан. Обашка што ништа не знају о социјалној димензији Хришћанства.
То, наравно, није Православље већ православно талибанство, онакво каквим га замишља грешни Милоје, пардон мали Мујица, који нити пости нити се Богу моли, већ држи морално слово и придику и о ономе што зна и о ономе што не разуме и не зна, а чега је, као и обично када је у питању мали Мујица, далеко више.
Што се теме тиче, тужно је колико људи могу бити политички кратковиди и без контакта са реалношћу због заслепљености идеализмом. Није довољно само да смо добри као голубови већ морамо бити и мудри као змије, иначе ће нас змије прогутати.
Но не треба презрети добро дело које долази из чисте намере, ако и безнадежно наивне, јер када би на месту патријарха српског била достојна особа, уместо жалобне фигуре која ту функцију обавља, прича не би тако отужно изгледала.
Наравно, све је у реду док монаси пишу своја писма на папиру. Ако се случајно усуде да употребе тастатуру, или да недајбоже то што су написали окаче на Фејсбуку или некој сличној ђаволској контрапцији, уместо да пошаљу поштом да се то крштено одштампа како доликује, то је онда ЈеРес и НоВоТаРсТво.
Неко од светих отаца рече да је хришћански идеал да монаси животом буду налик анђелима, а људи у свету налик монасима.
Хвала Богу те има и данас и једних и других. (Мада нам у очи најчешће упадају монаси који се понашају као да су у свету)