Владари и устројитељи нове светске културе свесни су да породица представља камен спотицања код успостављања неокомунистичког поретка. Обрачун са традицијом поприма репресивни карактер

Горан M. Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)

Готово истовремено са разговором, који је на тему студије Мише Ђурковића „Разарање и отпор; Источна Европа против бриселског квир-комунизма“ Владимир Димитријевић водио са аутором, на порталу Danas појавио се текст под насловом Novi Putinov udar na prava LGBT osoba: Od 1. jula će morati na „lečenje“ u klinike. Дискурзивност првонаведеног садржаја и чисто информативни карактер потоњег текста, у ширем контексту, не представљају сасвим удаљене области, те се, једном новом тематизацијом могу повезати у јединствени феноменолошки оквир, који обухвата питања полности и друштвених односа.

У односу на чињеницу да је СЗО „уклонила хомосексуалност са свога пописа менталних поремећаја 1990. године“ а да је Русија исто учинила 1999, овај Путинов „рикверц“ многоречит је и превазилази оквире сȃме теме полности. И управо на том нивоу представља најновију илустрацију ширег Ђурковићевог дискурса у којем се сустичу појмови и појаве породице и њене постепене деградације те полности као индикатора али и инструмента друштвено-политичких усмерења. Шири феноменолошки контекст такође се темељи и на антитезама источно-западно, породица-комуна, традиционално-револуционарно. Премда су нас неке од „најновијих појава“ брзо сустигле и скоро нас неспремне затекле, оне не представљају ововремену иновативност, те се чини да је и овога пута проширивање теме у домену хронолошких одредница и граница сврсисходно у смислу сагледавања проблема у његовом „генетском коду“ и кроз развој у прошлости. Неопходна нам је, дакле, још једна лекција од „учитељице живота“.

Миша Ђурковић: Од Лењина и Троцког до бриселског квир-комунизма

Када је породица у питању овај облик заједништва људи повезује се са хришћанском културом, премда је и извесну релативизацију таквог става неопходно констатовати и разјаснити. Реч је дакле о породичном моделу, који се темељи на моногамној традицији тј. брачној вези мушкарца и жене из које се рађа потомство. Такав облик друштвене јединице постојао је и пре хришћанства, међутим, не као искључиви модел и често је комбинован са другим начинима и оквирима продужетка људске врсте. Веома је индикативно, у том смислу, запажање антрополога-античара Пола Вена (Ven 2012) да је процес успостављања традиционалне породице отпочео још у Средњем римском царству, паралелно са новим растом популарности стоичког учења[1] (Ven 2012, 11) у једном измењеном виду. Тако је император Марко Аурелије, у том контексту и на основу личне моралности те нарочито у односу на своје претходнике, узет као пример таквог цивилизацијског преумљења. Наш гносеолошки хендикеп данас представља чињеница да о неким феноменима попут брака и породице у давној прошлости просуђујемо на основу митолошких рефлексија (када је хеленска култура у питању) или на основу императорских хроника римских аутора. Записа о животима обичних људи знатно је мање и такви се подаци, углавном, појављују као секундарна тема римске историографије. Ипак, на основу сепулкралних споменика, од којих је не мали број примера са подручја данашње Србије, сазнаје се о постојању породичне идиле и то, претежно у аграрном контексту. На једној стели од туфопечара, пронађеној у регији царске палате Феликс Ромулијана, чије је натписно поље заувек остало неиспуњено, представљени су мушкарац и жена, између којих је приказан жртвеник у облику троношца. На споменичком фалцу исклесани су мотиви винове лозе са грожђем. Мушкарац у десној руци држи косир (falx putatoria) који му је, очигледно, потребан да убере летину или грожђе (Јанићијевић 2019, 154-158) док му се крај леве ноге налази модијус у који ће, свакако, сместити претпостављене плодове бербе. Женска прилика у десној руци има патеру а у левој – хидрију, као симболе чврсте (eshara) и течне жртве (libatio), како је то протумачио знаменити античар Александар Јовановић (Јовановић 105-107). У позадини жртвеног карактера сцене стоји идеална слика брака у касноантичком друштву.

Римска стела (Фото: Лична архива)

На то указује и једна књижевна аналогија – стихови „Да смо заједно“ Албија Тибула, песника сеоске идиле и брачне хармоније из раздобља владавине Октавијана Августа:

„Ја да обрађујем поља, а Делија чуварка рода:
вршидба – гумном све ври, припека, подневни мир;
замишљам, гроздове рујне из препуних корпи ми нуди,
шире светлуцав млаз, ножица хитрих јој бат.
Знаће и стадо да збраја, а љупка размазиће госпа
ропче на крилу јој, гле, цупка и гуче крај ње
Она ће богу сељака за лозу да дарује грожђе,
успе ли летина, клас, гозбу за pretio mal.“
(Rimska lirika 1964, 59)

Поред наведених одлика римског брака Тибулова песма потврђује и Веново запажање о „лабавим везама“ родитеља и деце: „Када је неки Римљанин имао жељу за очинством, он је више волео да усвоји туђе дете или да одгаја сина роба или напуштено дете, него да аутоматски узме сина ког је сам направио.“ (Ven 2012, 13). Из аспекта даљег развоја установе брака, поред наведеног односа према потомству, слабости римске верзије биле су и превасходност економских разлога тј. мираз невесте као и појачана улога њеног оца у новонасталој брачној заједници. У Веновом делу постоји значајна анализа на ову тему. Осим тога, на путу ка кохерентнијем браку стајало је полно понашање, које се данас дефинише појмом бисексуалности. Управо је на томе заснована повезаност друштвено-политичког и одређеног полног понашања, што ће се у наше дане показати као критична тачка традиционалног друштва и Дамоклов мач над хришћанко-хуманистичком цивилизацијом, чије се сечиво, како време пролази, све више спушта. Из тог разлога потребно је вратити се још дубље у прошлост, на нама познато извориште у оквирима хеленске културе.

Пословична хеленска андрофилија, наговештена у делу „Симпосион“ Ксенофонта, као и истоименом Платона, на првом месту показује да су сви ови појмови повезани са склоношћу ка сопственом полу актуализовани на нивоу понашања мушкараца. Положај жена, са друге стране, карактерисали су њихово омаловажавање у друштву и лабава улога у дому и породици. Хомерове племените митске жене нису живеле у свакодневици (Burkhat 1992, 47). Код жена се ценило ћутање и послушност (Burkhart 1992, 212-219) те у Платоновој „Симпосиону“ када Федар предложи да се отпусти свирачица каже: „… нека свира сама себи или, ако жели, женама у кући…“ (Platon 2003, 16). Тему љубави зачинио је сȃм Сократ, тврдивши за себе да се разуме у „љубавне ствари“ (Platon 2003, 18) а у „Лисиду“ – да уме да препозна „онога који љуби“ као и „онога који је љубљен“ (Платон 2003, 132). Поред тога што се друштвена улога андрофилије испољавала на вишем, рекло би се – интелектуалном нивоу, она је била повезана и са образовањем. У таквим оквирима развијала се педерастија као облик друштвеног понашања. Свакако да се Платонов спис не може схватити као историјски извор и у односу на његов идеалистички акме и извесну метафоричност треба имати резерве на том пољу. Ипак, да у старим културама андерофилија није схватана као девијантно полно понашање сведоче и нека уметничка дела на којима је експлицитно приказана. Тако на етрурској амфори црнофигуралног стила, пронађеној на месту некадашњег гимназиона у регији Капуе, приказан је полни чин два гимнастичара (Caro 2012, 17). Увежбавање ефеба (младића од 18-20 година) почињало је њиховим предавањем учитељу гимнастике, која је уз музику и граматику чинила васпитање (παίδ ευσις). Хеленска андрофилија представља засебну тему, те, овом приликом, није неопходно шире бавити се овим питањем већ указати на неке индикативне појаве попут правила и принципа тадашњег (исто)полног понашања. Субјекти овог љубавног поретка, да се тако каже, играли су одређену друштвену улогу на нивоу антитеза младост-зрелост, активност-пасивност, слободан човек-роб итд. и премда је израз „хетеросексуалност“ потекао из превасходности љубавног односа древних Хелена са хетерама него са властитим женама, андрофилија није била супротстављена таквом полном и друштвеном понашању. Из тог разлога у овој цивилизацији репродукција није доведена у питање. Ипак, неки протооблик комунизма уочава се кроз општу посвећеност полису и, како Буркхарт запажа – Спартанац ради само оно што служи полису (Burkhart 2012, 112). Заузврат, „државне установе“ биле су задужене за узгајање његове деце а поробљени странци за обезбеђивање егзистенцијалних ресурса. Магловито изражена спрега политичког и полног понашања у античким „комунама“ још издалека наговештава модерну кризу породице.

„Повест грчке културе I-IV“ Јакобa Буркхартa (Извор: Купиндо)

Римљани су такође водили рачуна о друштвеним улогама које су рефлектоване кроз полно понашање и општење. Неке ексцентричности и бласфемије, особито императора попут Елагабала, пренаглашено су присутне и дају карикатуралну слику тадашње и тамошње стварности. Ипак, идеја да се мушкарци могу понашати као жене и приказивати на тај начин извесна је још од Еурипидових „Баханткиња“ и указивања на Диониса као „женсколиког туђинца“ (Еурипид 2010, 26) или у контексту Херакловог исмејавања Диониса: „… алʼ набада на котурне као дама.“ (Аристофан 1978, 114) у Аристофановој комедији „Жабе“. Упадљив је код Дионисовог силаска у хад његов маскулизовано (позајмица од Херакла) – феминизован изглед и понашање, што представља и известан показатељ полне равноправности у смислу да на љубав побуђује како мушкарце тако и жене. Далеко од тога да је феминизованост сматрана природном и нормалном. Уз појам мушкарца стајала је одредница активности док је жена схватана као пасивна страна. Нама данас тешко схватљив образац равноправности полова уочава се у Апулејевим „Метаморфозама“ кроз епизоду у којој се један преварени муж изравнао рачуне са својом женом тако што је обљубио младића-њеног љубавника и са њим поступао као са женом. Поентирање овог чина изражено је у његовом исказу: „Ја сам и досад са својом женом живео у таквој слози, да нам се обома свиђало исто, као што то речима мудраца и треба да буде. Али баш та равноправност не дозвољава да жена има више права него муж.“ (Апулеј 1991, 192). Извесно исцрпљивање модела друштвених улога као оквира полног понашања током II столећа довело је до појаве склапања брака из љубави а полни се односи ограничавају на подручје брачне заједнице. Премда се ово време схвата раздобљем декаденције (римске културе) то је и један од извеснијих показатеља почетака новог доба и мада Вен сматра да је такав брачни модел установљен у претхришћанском периоду (мисли се пре Миланског едикта) не можемо се отети утиску да је реч о некаквом хришћанском утицају на касноантичку културу. Као да се радило о извесном преумљењу (μετανοία) цивилизације или је бар у питању нови педагошки и етички образац на чијим ће се темељима препознавати јеванђеоски принципи (одуховљене) љубави и изграђивати друштво породичних вредности. Својим присуством на свадби у Кани Галилејској и чињењем првог чуда претварања воде у вино (Јн. 2, 1-12) Спаситељ Христос благословио је установу брака, рекло би се, као већ затечену у свом коначном облику. Негативна конотација андрофилије као једног од содомских грехова, са друге стране, наслеђена је из историјских списа Старог Завета (III Мојс. 18, 22; III Мојс. 20, 13). За брачне хришћане представља део греха прељубе а и апостол Павле јасно наглашава да такви неће наследити Царство Божије (Римљ. 1, 26-27; 1. Кор. 16, 22) док су брак и породица схваћени као један од благословених начина спасења човековог. Натпис на једној касноантичкој стели, пронађеној у Аквису (Прахово ко Неготина) лапидарно илуструје ранохришћанске породичне односе. На споменику пише да су га подигли (неки Дачани) Дасијан Старији и Гала „невином (чистом) детету (дечаку) Дасијану Млађем, Христовом изабраном неофиту (новопросвећеном)“ (Mirković 2015, 105). С обзиром на чињеницу да се у житијама светих помиње и мученик Дасије, пострадао у области Дунава, требало би нагласити да се у случају Дасијана не ради о сасвим малом детету. То се може закључити пре свега на основу дуготрајног и богословски профилисаног процеса катихизације у то доба, о којем се сазнаје на основу епистола једном катихумену светог Никите Ремезијанског (Живић, Јанићијевић 2020, 37-38). Што се потоњег црквеног односа према андрофилији тиче довољно је поменути Теодосијево преношење беседе Светог Саве, који своје слушаоце „са сузама моли“ да се клоне грехова, међу којима је поменуто и „мужелоштво“ (Bojanin 2014, 25). Данас архаичан појам „мужелоштва“, овом приликом није коришћен на основу уверења у његову слабију разумљивост као што савремени читалац појам „ложница“ тешко доводи у везу са спаваћом собом. О андрофилији расправљано је и међу исихастима, додуше посредно и у контексту подобности кандидата за свештеничку службу. Тако у епистоли Никодиму (Тисманском) Јевтимије Трновски, између осталог, открива: „Ко је, дакле, једном или двапут згрешио са самим собом, за невољу може бити примљен након казне (покоре); али ко је згрешио на телу другог човека, мора се у сваком случају одбити.“ (Подскалски 2010, 593). Будући да, премда условно речено, још увек баштинимо наведена-хришћанска схватања и поставке међусобног односа појмова друштва, породице/брака као и става према истополној љубави није неопходно продубљивати ни ову тему, колико указати на данашњу кризу традиције у овом контексту. С обзиром да је српско друштво такорећи из феудализма, након краћег периода индустријализације и капитализма, упловило у социјализам, хришћанки брачни модел представља трајну одлику полног понашања а породица значајан друштвено-економски чинилац. Значајно је, стога, сагледати утицај друштвених промена са јачањем колективних установа са аспирацијама преузимања породичних улога и надлежности. У том смислу, предмет истраживања интерпретиран у делу Мише Ђурковића „Разарање и отпор; Источна Европа против бриселског квир комунизма“, као „карика која недостаје“ нашем сагледавању представљене проблематике, постаје индикативан, особито у смислу прототипске улоге изворног совјетског комунизма у процесима „неолибералне реформације“ као „драме“ наше садашњости.

Извор: Катена мунди

Будући да аутор ових редова није имао у рукама наведено Ђурковићево дело, тезе и фокуси сагледавани су на основу наведеног разговора са Владимиром Димитријевићем. Може се на основу дијалошког садржаја посредно закључити да је у позадини бољшевичке „легализације хомосексуализма и абортуса“ 1918. стајала борба против породице што је нарочито уочљиво на основу покушаја преношења њених надлежности на укупно друштво. Можда би овај совјетски експеримент и успео у бољим економским и социјалним приликама, међутим, укорењени словенско-хришћански традиционализам представљао је и значајну „нему“ препреку. Да ли је Стаљин 1934. тога био свестан и у том светлу „поново криминализовао хомосексуално понашање за мушкарце“ тешко је рећи, углавном, историја је показала да руско подрује није било место за трајније захвате ове врсте. Осим тога, депопулација становништва није могла представљати совјетски друштвени циљ као што се данас „без пардона“ о томе говори, изразито антихришћанским тоналитетом (уп. I Мојс. 9, 7). Комунистички концептуализам Троцког, судећи према Ђурковићевим наводима, језовити је индикатор данашњих догађања на подручју западног света са значајним аналогијама у домену монетарног система, исхране човечанства и друштвене контроле појединца и његовог права на приватност. Комунистичка оданост појединца друштву као некада – полису, управо се огледала кроз његову решеност да због служења идеологији не само занемари породицу, већ, ако би било потребно, својим поступцима доведе до њеног пропадања. Илустративан пример са наших простора представља чињеница да је Светозар Вукмановић Темпо знао да је његов рођени брат – свештеномученик Лука Црмнички (Вукмановић) – ухапшен те да ће потом бити стрељан и да се са тим сагласио. То је већ био показатељ да породица више не дели исте вредности. И таман кад смо помислили да смо се ослободили таквог комунистичког наслеђа, како се може закључити на основу Димитријевићевог разговора са Ђурковићем, али довољна је и свакодневна медијска експлозија индикативних информација по овом питању, нашли смо се услед новог револуционарног превирања. Будући да се разне револуције одвијају на различитим просторима то не треба да завара јер су аспирације револуционара увек потенцијално мондијалистичке. Стога не треба мислити да наше традиција и култура представљају сигурно уточиште и значајну препреку нама „далекој и страној култури и идеологији“; довољно је само осврнути се пар деценија уназад и сагледати бројне промене, које смо „неосетно прогутали“ под изговором прогреса и „спасавања човечанства“.

Покушај закључка

Да се „нешто дешава“ по питању полности било је очигледно још крајем прошлог миленијума: некада схватано као израз примитивности тетовирање човекове коже у кратком раздобљу постало је популарно, наговештавајући једну изразито телесну културу, у којој помодност има главну реч када су у питању етос и понашање. Униформност изгледа и понашања представља извесни показатељ праваца развоја идеје о „прецењеној природности“. То је убрзо потврдила и распрострањеност хабитуса телесног развијања до граница опсесивности као и „надокнађивања природних пропуста“. Брига о сопственом телу свакако је извесни сигнал ширих друштвених схватања улоге појединаца. Будући да све то евоцира хеленски агон и тежње ка досезању идеала (αρέτη) и у нашем излагању био је неопходан значајан екскурс у правцу античког етичког наслеђа. Шта се све „ваља иза тог брда“ делимично је назначено у тексту. Оно што је узнемирујуће јесте слутња историјске цикличности и ретроградње насупрот досадашњем уверењу у линеарни развој са својством усавршавања. Довољно је било подсетити се како је од раздобља касне антике настајао хришћанско-хуманистички породични модел и идеал да би се разумео ретроградни процес на којем се активно и убрзано ради. Са друге стране, могли смо се уверити у способност државних и над-државних структура да контролишу и усмеравају полно понашање људи. Владари и устројитељи нове светске културе свесни су да породица представља камен спотицања код успостављања неокомунистичког поретка. У односу на „временско убрзање“ и њихово растуће нестрпљење обрачун са традицијом поприма репресивни карактер, који није потребно описивати савременицима. Изгледа као да се све то, за сада, тиче западноевропског друштва и културе а нас тек посредно. Дихотомија новије српске политике, међутим, представља упозорење нашој свести на потенцијално излагање описаним променама. Наше историјско искуство, са друге стране, указује и на спремност пружања отпора свакој репресији и потчињавању. Уосталом, Османлије су свакако веровале у бесконачност сопствене империје, која се простирала и на подручју српске средњовековне државе. „Ал` не рече Туре: ’Ако Бог да‘.” А можда све зависи и од „Путинових терапија“.

Ненад Живановић: О гордости тела

[1] „Međutim, pre hrišćana su istu tu dvostruku operaciju uspeli da sprovedu stoici – učitelji aristokratije ili narodni propovednici, savetodavci ili autori uvredljivih spisa. Zbog toga se novi moral shvata kao stoički: ukoliko legitimno ne pripada stoicizmu, onda bar pripada stoicima. Kao što je već rečeno, on pripada spoljašnjoj istoriji doktrine, njenoj sociološkoj svrsi, više nego njenoj unutrašnjoj istoriji i konceptualnoj koherenciji.“

Извори и литература:

• Apulej (1991). Zlatni magarac. Beograd: Dereta.
• Аристофан (1978). Жабе. Нови Сад: Матица српска.
• Bojanin, S. (2014) „Homoseksualnost u srednjovekovnoj Srbiji“ у: Među Nama; Neispričane priče gej i lezbijskih života (Zbornik tekstova) 22-39. Beograd: Hartefakt Fond.
• Burkhart, J. (1992). Povest grčke kulture IV. Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića; Novi Sad
• Ven, P (2012). Porodica i ljubav u Rimskom carstvu. Loznica: Karpos.
• Еурипид (2010). Баханткиње. Београд: Стубови културе.
• Живић, М. Јанићијевић, Г. (2020). „Истраживања хришћанске историје и културе на територији данашње Епархије тимочке“ у: 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве у Епархији тимочкој (Зборник радова) 31-61. Зајечар: Српска православна Епархија тимочка.
• Јанићијевић, Г. (2019). Иконолошки лавиринт Felix Romuliana. Лепосавић: Институт за српску културу.
• Јовановић, А. (2007). Огледи из античког култа и уметности. Београд: Универзитет у Београду, Филозофски факултет.
• Caro, S. (2012). The secret cabinet in the National archeological Museum of Naples. Milano: Mondaori Electa S.p.A.
• Mirković, M. (2015). Rimljani na Đerdapu. Zaječar: Narodni muzej Zaječar.
• Platon (2003). Gozba. Beograd: Dereta.
• Подскалски, Г. (2010). Средњовековна теолошка књижевност у Бугарској и Србији (865-1459). Београд: Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања.
• Rimska lirika (1964). Beograd: Izdavačko preduzeće Rad.

Categories: Аз и буки

Tags: Горан М. Јанићијевић, ЛГБТ, Миша Ђурковић, карусел