У саодносу покајања и опроштаја, песникиња изналази оно божанско у људском које је надмоћније и делотворније од чистог људског, па чак и хуманистичког људског
Учење о васкрсењу у песничкој тематизацији геноцида на простору НДХ са завидним поуздањем уградила је Јелена Ковачевић (1988). У њеној песничкој књизи Страдање, с разлогом формално одређеној као „поетско-историјска читанка”, [1] лирски јунаци су усташке жртве, који, на најгнусније начине мучени и убијани, своју наду у спасење полажу у Господа, јововски трпељиво подносећи, притом, своје страдање.[2] Њихова појединачна и групна лирска сведочанства сачињавају својеврсну молитву за покој њихове душе и за незаборав. Песничка имагинација није засенила историјску фактографију, већ је у служби разабирања између дубине зла и смисла жртве. Господ овде открива свој састрадални лик, дочим је вера у његово присуство, упркос многобројним знацима који га поричу, једини вид отпора који жртве могу да пруже док трпе непојмљиве муке.
Свака песма је уједно и исповест и рекапитулација трауматичног искуства, Таквим упризорењима, које прате историографски извори и наративи, необориви документ о размерама усташких злодела, жртве задобијају свој јединствени, историјски конкретизовани лик и глас. Оне више нису само део недефинисане групе страдалника, нити само сабирак у нашем историјском и дневно-политичком спорењу око коначног број жртава, већ конкретни људи, са јасним идентитетом, пореклом, годиштем, занимањем, породичним статусом и судбином коју деле са својим сународницима. Јелена Ковачевић их поетски оживљава како би нас мудро, без горчине и цинизма, подсетила да се ради о људима са којима смо етнички, културно и духовно у најприснијој вези.[3] Она жели да нас узнемири, ужасне, гане, изведе из историјске апатије и у нама изазове саосећање које би нас трајно определило за памћење жртве као неотуђиви део нашег идентитета и неизоставан корак у конституисању културне самосвести.[4]
У меморијалној лирској семиотизацији застрашујуће исповести од почетка уоквирује поверење у милост Богородице: „Блага, колико снаге у твојој благости има, / поведи ме Мајко, путем твога Сина”.[5] Молитвеним инвокацијама испољава се песничка воља да се искорачи из сурове историје и зађе у метафизички проветрене просторе наде и смисла.
На свету смрти нема. Зато у нашем молитвеном сећању пребивају васкрсле душе које излазе из колективних, скривених јама или пронађених и поново уништених гробница, селећи се у вечност: „Тијела нам јесу скрнављена и мртва / али наша душа је жива. / Наш пепео овдје ће да бива. / Кад расте трава, цвијет, дрво, / рашћемо и ми са њима, / Вјечно! / И када птице подигну крила / наш дух летјеће са њима / по овој земљи натопљеној нама. / За вјечност! / Ми мртви одавде не идемо.” („Приче мајки из Пребиловаца”)[6] Отуда је духовни аспект сећања постојанији од културног. Вера и молитва надилазе још увек варљиву институционалну културу сећања. „Прижељкујући (невољно) смрт, јунаци Страдања као да хоће да свједоче најстрашнију тајну, тајну над тајнама – у Жртви је спасење.”[7]
Уводећи мотив васкрсења и вечног живота, чији је услов смрт, Јелена Ковачевић одлучно раздваја есхатолошки статус жртава и убица. Васкрсење мртвих призива Милица Михић, силована и убијена: „Али камење полете са и ја устадох без крви и рана, / па сам кући кренула са својима, да виде да жива сам, да јавим / устајемо из рака, из јама / из пепела се дижемо, / они су мртви, из гроба њих нема ко дићи.”[8] Бесмртни су и житељи села Коњско код Требиња, њих осморица, чије је име, презиме, годиште и породични статус пуком срећом убележено у извештаје. Духовна виталност жртава, која се симболички преноси на цео колектив, антитетички је представљена, донекле аналогно Христовим мукама у јеванђељима: што су злочинци агресивнији и монструознији, жртве су издржљивије и истрајније у својој вери: „Убијали су нас. Нас осморицу. […] Јаче ножем замахнуше и ударише. / Исекоше руку рука израсте, ископаше очи појави се још очију десет, / главе две пререзаше нарасте седамнаест. / Они не одусташе, али нас не убише. // Део крви под ножем су источили, део у јаму закопали, / део су у цркви у пламену сагорели, / крв нису затворили. / Нису нас могли убити, крв смо ми утврдили. / Ми ћемо живети.”[9] У таквој поетско-духовној констелацији, како опомиње Радинко Крулановић, „пјесникиња не узима правду у своје руке, она зна да је правда Божија, али молитвено вапи да ’више нико не закука над пепелом’. Самим тим полако се назире и пјесничко васкрснуће и васкрснуће жртве.”[10]
Извор: Страдање
Жртве ће васкрснути, а злочинци неће, већ ће заузети место жртава у гробовима. На тој инверзији почива херменеутика благе вести у епилошкој песми „Завештање”: „За нама не плачите, / за њима закукајте и не престајте кукати. / За нас се помолите а за њих молите, / глас не затварајте и реч не испуштајте. / Чуће Господ а да ли ће услишити / ако се ви за опрост њима будете молили а нисте опростили? / Зарад љубави милост ће крвнику уместо крви пустити. / Бол у љубав да се разнесе ми ћемо се молити. / Када на гробовима нашим свеће запалите / знајте да џелатима нашим палите, у гробове убице су легле. / Нас господ викну и ми се пробудисмо, из гробова без рана устадосмо, / имена наша запамтио је Господ. / Молите се и не престајте се молити, / нису они нас побили, они су себе уморили и у гробове затворили / да их Господ не види и име им не викне.”[11]
Улог молитве и вере у Божју милост оних који се сећају од пресудног је значаја са разрешење овог стравичног античовечанског злодела. Сећање је подједнако и доказ милости и акт љубави. „Зато је једини начин да се до превазилажења нељудског злочина дође надљудски, у чину љубави. […] Тек тада места сећања постају (у овој књизи) места преображаја, као на искупитељском путу Богочовека који је, као и његов народ, страдао за живот света.”[12]
Никола Маринковић: „Страдање“ Ј. Ковачевић – геноцид као метафизичко питање
Наравно, домети доживљеног ужаса изазивају унутрашња колебања и неверицу у Божју промисао и осмишљавање страдања у васкрсењу. У тој интимној дијалектици сумње нашла се лирска јунакиња песме „Пред Дрином мајка”, настала по мотивима злочина у Старом Броду 1942: „Вера моја није тврда да не сумња има ли горе нешто. / А и не вреди умрети Боже, ако горе нећу наћи своје. / Онда је боље да Те нема. /…/ Убиј ме, Боже, и децу ми убиј да не морам судити сама. / Али ако се нећемо наћи, убиј ме да ме нема, да никада више нигде не бивам. / И у рају у паклу ћу бити. / Онда је боље да Те нема.”[13]
Томе насупрот, сведочанство Ђорђа Богића, српског свештеника из Нашица, у песми „Свештеникова молитва” убедљиво показује да је несаломив хришћански дух који све наводи ка спознању сакралности жртве и разлогу да она буде трајно похрањена у меморији сваког хришћанина. Антитеза је и овде моћно стилско средство да се потцрта противтежа између дугог списка злодела чињених свештенику, истакнутијем представнику омраженог народа који треба сатрти и склонити с лица земље, и његове непоколебљивости у вери у моћ Божје премилости, у његово стално присуство, упркос размерама зла које се опиру људском разуму. Лирски јунак се моли за џелате који га, без обзира на своју злехуду упорност, бесмртног не могу докрајчити. Тако је у естетском тумачењу историјског догађаја дошло до онтичког преокрета: „Не тражим да ме патњи ослободиш, не молим да ме у њима не напустиш. / Знам да си са мном за ово дрво завезан. / Молим Те, њима муке олакшај. / Дуго ће ме убијати и када помисле да сам мртав, мртав нећу бити. / Дуго ће се над мојим телом мучити. / Они не знају да сам бесмртан. / Секу ми уши, нос, језик. И даље чујем и даље говорим. Знам, поред мене Ти стојиш. / Чупају ми браду и месо кидају. Очи ваде. / Тебе из њих не повадише, светлост из њих не покопаше. / Пререзали су ми стомак. Стојим. Ти ме држиш на рукама својим. / Распорили су ми груди и срце гледали како куца, па су ватру на тело бацили. И сагорех. / Али умро нисам и нећу умрети. Смрти нема. / Са Тобом из смрти у бесмртност идем, из времена у вечност.”[14] Из молитве мученика за веру проистиче потресна, заправо суштинска инверзија у томе да ли нам се, како и кроз кога Бог приказује, посебно у модерној и савременој епохи. Лирски јунак овде, самим собом, свечано пружа непобитни аргумент о постојању Бога: „И молим се, Господе, отвори им очи да Те виде када те ја не показах.”[15] Непоколебана вера у љубав и милост Божју кроти и умирује било какав наговештај резигнације или осећај мржње и љутње. То није питање сазнања, већ сведочења.
Јелена Ковачевић идејом о васкрсењу и Божјој премилости, односно поетским наговором на љубав разрешава и дихотомију римокатолици–православни која је прерасла у најкрвавију опозицију џелати–жртве, а која данас, у покушају институционализације културе памћења на ове, можда и најчудовишније догађаје у историји човечанства, прети да постане озбиљан и дугорочан културни конфликт, конфликт између два идентитетски врло блиска, али историјски поприлично удаљена народа. Потежући питање есхатолошког ситуирања геноцида, она не само што надилази узусе ионако непоуздане и политички ћудљиве културе памћења, већ и сам тињајући сукоб између потомака премешта из историјског тока. Љубав надраста културне дихотомије и више није искључиво предмет теолошке расправе. Она је иманентно својство/ипостас жртве. Отуда, бригом о људској души, предупређују се мржња, раздор, раскол или даљи обрачуни, као нова душевна искушења и огрешења, и у средиште пажње уводи се тајна покајања и опроштаја. А опроштаја не може бити без покајања, упркос устрајним молитвама за душе непријатеља и џелата, или, како је сугестивно то образложила Мира Радојевић у предговору књиге: „[…] књижевност својим читаоцима шаље убедљивију етичку поруку, а на тврдње по којима и злочинци заслужују хришћански опроштај одговара подсећањем да услов опроштаја представља покајање.” [16]
У саодносу покајања и опроштаја, у којем се крије кључно разрешење вечног сукоба између добра и зла, песникиња изналази оно божанско у људском које је надмоћније и делотворније од чистог људског, па чак и хуманистичког људског. Са друге стране, у васкрсењу мртвих, разрешава се и она пословична дилема патоса таквог страдања. Ауторка Страдања врло спретно одолева искушењима универзализма, у чијем светлу тумачимо историјска ратна страдања, избегавајући уједно и замке програмског пацифизма. Не само што је помен жртвама хришћанска методологија памћења, супротстављена методологији заборава, тиме и поновних злочина, већ је и механизам обожења оних који се памте и смирења оних који памте. И тим поменом мртви васкрсавају, и то не у култури, већ у нашим срцима, васпитаним да памте, слободним да воле.
Извесно је да Јелена Ковачевић, као и песници чије је песништво представљено у овом прегледу у оквиру своје иманентне поетике налажу искорак ка хришћанској култури. Тај преображај се одвија изнутра, личним усавршавањем душе и духа и слободним сазрцањем, а не спољашњим, слепим придржавањем хришћанских догми или стваралаштво „само ‘по закону’ представника земаљске Цркве”.[17] Партиципирати у изградњи хришћанске културе за ове песнике подразумева „отворити се дубином свог срца Христовом духу и из њега се окренути созерцатељном познању Бога и Божјег света, а такође и слободном и одговорном вољном делању на плану Божијег дела на земљи. Јер, човеку који на тај начин созерцава и делује, дато је да унесе хришћански дух у све што отпочне, шта год то било: наука, уметност, породични живот, васпитање, политика, служба, рад, друштвени живот и привреда. Он ће стварати живу хришћанску културу”.[18]
У њиховом наступу на савременој песничкој и културној сцени нема емфатичког прогласа о месијанској улози песника нити манифестно-програмске повеље о лирском алтеритету, што је била пракса авангардних и неоавангардних поетика. Овде се не тражи право песничког гласа, већ се зановљени лирски говор спонтано пушта да до спорадичних читалаца допре као грцање, муцање, шапат или еуфонична тишина. Истина, ови песници су преузели ризик одлуке да одустану од песничког као облика друштвеног ангажмана, унапред свесни бремена алтернативе, можда и минус-присуства који су понели својим поетичким опредељењем. У то, наравно, не убрајамо њихово грађанско-дигитално присуство на социјалним мрежама. Њихов маргинални статус се не огледа у изостанку књижевних признања и позитивних критика, већ у (само)ускраћености за активно учешће у усмеравању главних поетичких токова у савременом песништву, онемогућености за чланство у формирању културне политике, а тиме и већем доприносу у поспешивању духовног самопоуздања појединаца и група. Преостаје ипак нада да блиска будућност у том пољу може донети пријатна изненађења.
Из текста Хришћанска инспирација у савременој српској поезији, Јана М. Алексић (Институт за књижевност и уметност, Београд), Култура, бр. 178-179/2023, стр. 127 – 133, Београд, 2023.
[1] Лаловић, Р. Р. (2021) Страдање као историјска и поетска читанка, Јадовно, 17. јула 2021, приступљено 25. 3. 2023.
[2] Након распада заједничке државе 1991. године, постепеног слабљења идеолошких стега свих видова друштвеног живота, посебице књижевности и културе, долази до појачане активности у домену културе памћења на трагичне догађаје који су се одиграли у националној историји XX века. Историјска ретроспекција, која је хватала све већи замах у друштвеним и хуманистичким наукама, али и у уметности, праћена је многим контроверзама, управо с обзиром на несмирене страсти и идеолошке поделе у савременом српском друштву. Утврђивање злочина и сећање на жртве на простору Независне државе Хрватске у Другом светском рату, које се и након више деценија напора, са тешком муком научно легитимизује и друштвено институционализује, изазвало је појединачне реакције српских књижевника, спремних да стравичне и тешке чињенице прошлости транспонују у литератури. (О томе видети у: Радојевић, М. (2021) Заборавити и порицати геноцид је злочин, у: Ковачевић, Ј. Страдање, Бања Лука: УГ Јадовно 1941, стр. 5–9.
[3] „Уметнички смисао ове поезије који надвладава документарност је у доживљајној снази сведочења, његовој конкретности. Снага суочавања са злом и његовим размерама је толика да не штити нежне уши савремених читалаца, али ипак оставља места за ако не утеху, оно смисао, осмишљавање, без ког је певање узалудно. Тај смисао не своди се на утеху сећања, памћења, ни на испразну религијску реторику, већ извирући из личног и дубоко људског, чије опстајање у највећим ужасима представља већ утеху и смисао по себи, врхуни у молитвеној нади да је „имена наша запамтио Господ”, који је са нама и у највећим патњама (и посебно тада) и који нас спасава помињањем нашег имена, наше јединствене и непоновљиве личности, за нашу васкрсну вечност и за живот света.” Коларић, В. (2021) Имена наша запамтиће Господ – поезија Јелене Ковачевић, Јадовно, 24. 11. 2021, приступљено 25. 3. 2023,
[4] За Богољуба Шијаковића разумевање есхатолошког карактера историје могуће је тек уколико се историјски догађаји посматрају из матичне перспективе жртве, јер српски народ је страдални народ: „Косовски Видовдан и Јасеновац су јединствене жртвене парадигме које омогућавају да догађаје разумијевамо као нашу историју. Жртва је најважнији спомен који обасјава оно што се догодило у историји. Жртва и страдање […] имају епистемички смисао јер омогућавају разумијевање историје.” Шијаковић, Б. (2013) Присутност трансценденције: хеленство, хришћанство, философија историје, Београд: Православни богословски факултет – Службени гласник, стр. 33. Отуда је за етос и идентитет српског народа од прворазредног значаја памћење жртве: „Спомен је спомен на Жртву. Наш идентитет хришћански заснован је у Жртви и Памћењу; Жртва и Памћење – то је начин нашег постојања: у времену освештаном кроз догађај и спомен Христовог жртвовања, и у простору, утемељеном у жртвенику” (Исто, стр. 23). Косово и Јасеновац стога представљају жртве српског идентитета, „завјетне жртве српског народа” (Исто, стр. 27).
[5] Ковачевић, Ј. (2021) Страдање, Бања Лука: УГ Јадовно 1941, стр. 13.
[6] Исто, стр. 81.
[7] Крулановић, Р. (2021) Непристајање на непостојање Јелене Ковачевић, у: Ковачевић Ј. Страдање, Бања Лука: УГ Јадовно 1941, стр. 97.
[8] Ковачевић, Ј. нав. дело, стр. 71.
[9] Исто, стр. 65.
[10] Исто, стр. 99
[11] Исто, стр. 88
[12] Маринковић, Н. (2021) Геноцид као метафизичко питање, Печат, бр. 682, 24. 9. 2021, приступљено 25. 3. 2023.
[13] Ковачевић, Ј. нав. дело, стр. 45.
[14] Исто, стр. 69.
[15] Исто.
[16] Радојевић, М. нав. дело, стр. 9. Да до покајања, нажалост, није дошло у хрватском друштву тврди Слађана Илић, наводећи низ примера који заправо показују системско негирање злочина. Тако поводом аудио-изложбе „Јасеновац, логор смрти, земља живихˮ, у знак сећања на пробој јасеновачких логораша (22. априла 1945), организованој у оквиру истоименог уметничког пројекта „Виртуелни музеј Јасеновацˮ, а отвореној у Београду од 21. априла до 5. маја 2021. године (у Галерији „Прогресˮ), чији су аутори теолог Дарко Николић и сценариста Богдан Шпањевић, а дизајнерка звука Наталија Страхинић, ауторка текста „Култура сећања и јасеновачки мученици” не без резигнације истиче: „Све ове слике говоре да је изостало покајање, као суштинска саставница могуће катарзе и помирења. Уместо тога имамо културу негационизма, слављење последње етапе столетног, серијског, тоталног геноцида, који тешко да може бити освешћен имајући у виду да је његов завршетак чак, на неки начин, и награђен. Отуда горки осећај, након посете изложбе „Јасеновац, логор смрти, земља живихˮ, да добра намера њених аутора, уз високи уметнички домет, тешко да може да постигне жељени циљ – катарзу, помирење и оздрављење. Докле год је злочин непокајан, он је жив – и утолико се може поновити.” Илић С. (2023) Култура сећања и јасеновачки мученици, Култура, бр. 177, стр.
[17] Иљин, И. (2014) Основе хришћанске културе, превод Нада Узелац, [Радослав Божић], приредио Благоје Пантелић, Београд: Београдско друштво Отачник, стр. 41
[18] Исто. Иван Иљин при томе упозорава: „Стварање хришћанске културе представља задатак који је пред човечанство стављен пре две хиљаде година и који оно није решило. Овај задатак не може да реши једна епоха, један народ, једно покољење, једном заувек, јер свака епоха и сваки народ и свако покољење треба да га реши на свој начин, и то тако да га баш на свој начин и испуне и не испуне. Прожети се духом Христовог учења и овај дух излити у свој живот и у тварни свет – тај задатак свима и свакоме открива велику унутрашњу слободу и велики стваралачки простор у спољашњем свету.” Исто, стр. 55.
Categories: Аз и буки
Оставите коментар