Након Вучићеве изјаве захвалности скоро да је отклоњена свака сумња ко стоји иза невероватне одлуке СПЦ да расколницима из Скопља поклони српску духовну, културноисторијску и сакралну средњевековну баштину
Председник Србије Александар Вучић и председник Северне Македоније Стево Пендаровски у манастиру Прохор Пчињски (Извор: Курир)
Вучић после састанка са Пендаровским:
„Ми из Србије волимо Северну Македонију и македонски језик и одлично га разумемо.
Хвала СПЦ на историјским одлукама у корист и добробит два народа, а у вези са статусом Македонске православне цркве“.
Након ове изјаве скоро да је отклоњена свака сумња шта и ко стоји иза невероватне одлуке СПЦ да отуђи и расколницима из Скопља поклони комплетну српску духовну, културноисторијску и сакралну средњевековну баштину.
Непроцењиву имовину свих Срба који данас живе и свих оних који су живели у последњих осам векова.
Данашњи нараштај Срба и наша самопрокламована, самозаљубљена и сопственим избором анестезирана „елита“ свих боја, уз мали број изузетака, уједињени су у бестидном игнорисању ове срамоте.
Бојим се да ћемо и у вези са другим судбинским темама проћи како смо на овој заслужили.
Мемљиво и труло је у читавој структури нашег националног здања, у чије темеље су уткали себе најбољи које смо икада имали.
Екмечићеве речи из горњег наслова, данас више не чује и не разуме скоро нико…
Други део наслова и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Владана Вукосављевића)
Categories: Преносимо
Није само поклон у питању.
У питању је нешто веће и битније: коначно историјско признање да је Србија била многовековни узурпатор туђе, «македонске» земље, и окупатор и тлачитељ «македонског» народа и «македонске» народне цркве.
То јест, да је била актер геноцида. Неуспелог, истина, али и то је логично – Срби су, видимо, стратешки и системски неуспешни у свему, па и у геноциду над суседним слободољубивим народима (Турцима, Бошњацима, Хрватима, Албанцима, Бугарима, Македонцима, Црногорцима…).
А од признања нема већег доказа: признање злочинца је ултимативни доказ злочина.
Они Срби који говоре амин «Његовој Светости» и «Светом Архијерејском Сабору», тиме такође признају злочинство. Односно исповедају и признају да су синови злочинаца, који немају и не желе да имају удела са својим праоцима. Па нека им буде по речи њиховој.