Ђоковић и Јокић Србији вреде стотине милиона евра позитивне медијске кампање о нашој земљи коју нико није платио. Не могу политичари да нас наруже колико су њих двојица успели да нас све колективно озаре
Никола Јокић и Новак Ђоковић (Фото: Твитер)
Ђоковић и Јокић представљају колективни понос српског народа у 2023. години. То ће бити и у будућности као што су били и у прошлости.
Као најбољи спортисти на свету они се могу поредити са славном српском војском на почетку двадесетог века и славним биткама које нам обнављају понос и храбре нас пред искушењима.
Зар није прогон Ђоковића у Аустралији упоредив са Албанском голготом 1915-1916? Нема предаје и исправност у ставу и у страдању. Понижен пред целим светом а усправан и достојанствен.
Мирослав Здравковић: Новак Ђоковић као последњи човек у тениском свету имунизованих робота
Монтескје (или Волтер?) је написао да сви велики људи изгледају једноставно, што је чудно. И што је још чудније, једноставност се сматра за простоту. Мисао од пре више од 300 година важи и данас. Ђоковић и Јокић су скромни, једноставни и пожртвовани људи.
Постоје нека мале разлике међу њима, попут Ђоковићеве потребе да се потврђује пред другима (руљама које не заслужују ни секунд његове пажње), као и припадности светском џет сету, што код Јокића није случај.
Током овогодишњег плеј-офа у НБА прегледао сам десетине снимака на Јутјубу о Јокићу и о одиграним утакмицама. Наслушао сам се хвалоспева најбољих кошаркаша у историји НБА о величини и јединствености Николе Јокића каква до сада није виђена. Скромност и несебичност коју је пресликао на тим Денвер нагетса.
Бивши саиграч Николе сведочио је о томе да уколико неки играч овог тима крене сам у напад, а да претходно није додао лопту Јокићу, одмах бива избачен са терена и „за казну“ мора да седи уз Мајкла Мелоуна.
„Ко је слободан њему иде лопта“ је кошаркашка филозофија Николе од малена и применио ју је и на нашу репрезентацију и могли смо да уживамо у прелепим победама када се ова филозофија примењивала на терену. Први у групи са 105 разлике у корист Србије (линк).
Било је довољно само осам минута да Пешић заборави Јокића на клупи и да нам се репрезентација распадне против Италије у осмини финала европског првенства прошле године. Све кошаркашке „величине“ нису могле да погоде кош у његовом одсуству.
Сада су кренули хвалоспеви о Јокићу да је највећи европски кошаркаш свих времена и то (не само) у Хрватској која је дала Дражена Петровића! И имамо изјаву председника Кошаркашког савеза Србије који не мисли да је то тачно (линк). Даниловић ми је, уз Ђорђевића, Паспаља, Бодирогу и Дивца, омиљени кошаркаш, и ова изјава ме је растужила. Само велики могу да узвисе друге, а мали се труде да понижавањем узвисе себе.
Извор: Данас
Зашто би Никола Јокић играо за репрезентацију Србије и доводио се у понижавајућу позицију да су туђе сујете прече од његове кошаркашке величине?
Уколико би пристао да игра онда би све требало да буде подређено његовом бриљантном и једноставном уму, да су сви једнаки а да је најважније додати лопту слободном играчу.
Уколико то није могуће, уколико би опет неко да га шаље у Мекдоналдс по бургере, као што су му саиграчи учинили подсмевајући му се на олимпијским играма у Рију, а на које их је све он изванредном игром одвео (МВП на квалификацијама), онда је боље да не губи своје драгоцено време.
Са 28 година Јокић је достигао мудрост живота да уме да ужива у сваком тренутку, да постави хијерархију вредности како треба, од породице и пријатељa до успеха у кошарци и љубави према коњима, па му губљење времена није потребно.
Како било, Ђоковић и Јокић Србији вреде стотине милиона евра позитивне медијске кампање о нашој земљи коју нико није платио. Слика Николе са ћерком на додели МВП награде у Денверу биће једна од најпрегледанијих фотографија у историји интернета, и свакако једна од најлепших. Не могу политичари да нас наруже колико су њих двојица успели да нас све колективно озаре.
Никола Јокић са ћеркицом у наручју прима пехар у финалу НБА (Фото: Танјуг/АП)
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Новак Ђоковић је велики спортиста, велики шампион, људска величина, велики хуманиста и велики српски родољуб. Што је доказао небројено пута, стаће и иза одбране српских светиња у Црној Гори, и у Паризу, земљи Франачкој, упутиће поруку кроз коју ће скренути пажњу на терор над Србима на том нашем Косову, јер порука шампиона далеко одзвања.
Никола Јокић је младић са пуно врлина, одличан кошаркаш који исписује историју ен-би-еја и такође велики српски родољуб.
Сам чланак гдје аутор пита, зашто би Никола Јокић играо за репрезентацију Србије и доводио се у понижавајућу позицију да су туђе сујете прече од његове кошаркашке величине, помало нагиње аутошовинизму. Никола Јокић ће играти за Србију јер је играње у дресу Србије највећа част и привилегија, јер му представљање земље нешто значи, ако ће то тражити да се подреди колективу, замислима селектора, Никола ће прихватити улогу, какву год да му одреди, на селектору је да искористи позенцијал свих играча са којима располаже.
Никола је одлично одиграо и задње ЕП, био је одличан и у елиминационом мечу против Италијана у 1/8Ф који смо игубили, за 29 минута на паркету у рубрици +/- остварио је +11. а Италијани су у времену док је Никола био на клупи остварили +19.
И Пешић јесте омануо, робовао је шаблону што нас је коштало. Но разлози пораза су дубљи, наши нису успјели осујетити добар проток лопте и игру у пољу Италијана, није било потребне агресије код преноса лопте противничких бекова. Зато су Италијани имали тек 7 изгубљених лопти, наши 14, ако додамо да су Италијани били тројкашки надахнути (16-38) ти сегменти су преломили меч на нашу штету. Недостајали су кључни играчи претходних година за ту улогу, Стефан Јовић којег многи ниподаштавају али са којим смо на паркиету мало кад имали 10+ изгубљених лопти (и којег неће ни Манион као 2021 ни Спицу затрпати тројкама, нема шансе) и Богдан Богдановић, бољих од њих за ту улогу немамо, волио бих ја да имамо али имамо то што имамо.
Када је у питању Даниловић, његове ријечи су перфидном манипулацијом изобличене и наопако пренесене, суштина оног што је рекао је да се противи било каквом поређењу играча прошлих епоха и данашње генерације, са чиме ће се сложити мање више сви истински заљубљеници у кошарку, свако вријеме носи своје. Но антисрпски медији, Б92, Данас, Нова и ини, као и неки режимски таблоиди, су искористили ову прилику да кроз малициозан наслов загаде мало српску кошарку и „изокола“ покушају омаловажити достигнуће Николе Јокића. Шта да се ради, медијска багра остаје багра, истрајни укаљати било шта афирмативно за Србе, и успјехе спортиста, па то ти је. Уз то, Даниловић је и предсједник КСС, има одговорност, постоји реална „опасност“ да нација медијским спиновима западне у еуфорију као прије ЕП 2005-е и СП 2019, еуфорију која нас је коштало, ваља порадити да се обузда та еуфорија.
Како год, Новак и Никола ове године постижу фантастичне успјеје, Новак је освојио два ген-слема, Никола је одиграо импресивно плеј-оф ен-би-еја поставивши бројне рекорде, надати се да ће се то наставити, Новака чекају нови изазови, као и Николу на свјетском првенству на Филипинима, гдје вјерујемо и надамо се да ће са саиграчима у српској репрезентацији учинити добре ствари.
„Зар није прогон Ђоковића у Аустралији упоредив са Албанском голготом 1915-1916?“
А наше писање о томе је једнако Нушићојј Деветстопетнаестој. Једнако писању човека који је дао јединца у тој Голготи и заједно са српском војском прешао Албанију.
Српски војник који је дошао до Беча је једнак мени, југословенском војнику, који је организовано бегао што даље.
Иза наизглед неодмерене похвале другоме се често крије обични нарцизам.
Ја би некако рађе да имам суверенитет над својом државом, да имам ЕПС, ПКБ, НИС, да имам своју војску, да имам моћ да вратим Косово………… Не разумем шта ми имамо од тога што је Ноле освојио највише грен слемова а Јокић постао НВП
Israel nema ni jednog sportistu koga svet zna po imenu ali niko im nista ne moze. Po nekom uobicajenom pravilu uvek ce se vezivati Jevreji I novac.Srbija ( mislim na sve gde zive Srbi) je bogata , a najsiromasnija u Evropi. Manjina krade sopstveni narod,koji pretvara u roblje. Najvazniju sport kod Srba mozda bi trebao da bude borba protiv lopova I izdajica.Samo tako bicemo jaki. Da dodam odusevljava me svaki sport gde Srbi pobedjuju
Ипак је добро поређење са нашим војницима у Првом светском рату. Ово је другачије време, данас је спорт ретко поље где можеш заиста окушати снаге, где је нечија вредност мерљива. И то знају сви у свету, зато се толико надмећу на Олимпијским играма ко ће имати више медаља, посебно златних. Један спортски шампион вреди више од 1000 вицешампиона. Поготово у спортовима који су популарни и раширени, попут тениса и кошарке.
Даниловић се обрукао. Оно што нам је Јокић донео титулом са Денвером је заиста огроман медијски плус: он није био само један од играча који је освојио прстен – он је био најбољи играч шампиона, и то убедљиво најбољи. Мари без Јокића је Бредли Бил, играч који не може да добаци до плејофа. Но, прича о Даниловићу задире много дубље. То је проблем наше кошарке, тачније нашег „сиротињског“ погледа на њу. Чак су и амерички коментатори признали да је кошарка игра у којој мораш да пролијеш литре зноја како би освојио титулу, али ако и противник пролива литре зноја, побеђује онај ко има најбољег играча! Дакле, подвукли су значај појединца који прави разлику, претеже. Наши стручњаци то не гледају тако: њима је сваки играч једнако битан. Разлог? Они никада нису имали тако доминантног играча. Одавно су најбољи почели да прескачу Евролигу и иду директно у НБА. Новицки, Јанис, Јокић, Домантас Сабонис, Порцингис, Венбањама… Само је Дончић оставио траг и у Евролиги од највећих европских звезда. Причамо о онима који су франшизни играчи. У Евролиги игра тек 4. класа играча (прва су те НБА суперзвезде, друга су НБА специјалисти попут Гордона, трећа су НБА махачи пешкирима), ту нема истински доминантних кошаркаша. Жељко Обрадовић је све титуле освојио с таквима и против таквих. Када је Вујошевић као селектор 2003. требао да постави игру против Кириленка, изгубио се. Наши тренери не знају ни да искористе суперквалитет, ни да играју против њега. Зато омаловажавају Јокића или, као Пешић, греше у његовој употреби. Они мисле, као Марина Маљковић, да је довољно сакупити 12 водоноша и припремити их максимално, али без екстракласе је то немогуће. Изгубиш 40 разлике од Белгије.
Више нисмо „сиротиња“, сада имамо најдоминантнијег играча на свету, али председник савеза каже да се не могу упоређивати генерације. Јесте, Данеу је био бољи од Луке Дончића… Нико никада од наших кошаркаша није достигао Јокићеве висине, није дошао до те тачке да нико не може да га чува, није показао толику супериорност. И онда дође Даниловић, па издвоји себе као једног од највећих!? Ђорђевић, Даниловић, Паспаљ, Савић и Дивац нису наши најбољи играчи на тим позицијама. Јокић, Бодирога, Стојаковић, Кораћ су свакако испред последње четворице, а можда и Славнић и Кићановић, па и Ребрача. Ако ћемо гледати целу бившу Југу, ту су и Ћосић, Дуци, Мирза, Дражен и Лука. Та петорица из Атине 1995. су национални хероји због важности тренутка, а доминацију дугују и тадашњем стању у кошарци, где је тек од 1992, са првим Дрим Тимом у Барселони, почела истинска популарност кошарке у Европи и свету.
Струка мора да нам се мења. Имамо три тренера у НБА, сваки од њих је бољи, модернији, разумнији од ових робова „сиротињске“ кошарке и освајача гомиле трофеја против другоразредних играча.
@ Витез Паркелот
„Ипак је добро поређење са нашим војницима у Првом светском рату. Ово је другачије време…“
Ви и ми живимо у паралелним световима.
Ја и аутор текста живимо у универзуму у којем смо добили и извршили наређење о повлачењу војних ефектива са свих територија ван Ужаса (уже Србије), и признали независности тих територија, како бисмо сами себе оправдали за издају. Мало се пренемажемо око Косова, како бисмо скренули пажњу са наведених чињеница, што је класични психолошки одбрамбени механизам.
То нам ограничава право да у уста узимамо Солунске ратнике. Међутим, у вашем паралелном универзуму је свашта могуће – тамо можда не мостоје ни морал ни образ.
Jeste, Milane, živimo u paralelnom svetu. U mom svako radi ono što najbolje ume, i tako koristi zajednici. Isti je doprinos sportiste i vojnika. Ja ne dolazim često na ovaj sajt jer sam primetio da su mnogi njegovi posetioci nefleksibilnih shvatanja. Što će reći, ili su još dosta mladi, ili veruju da znaju više no što znaju. Ja imam iskustvo života u Srbiji i na Zapadu, a imam i znanje, štaviše titulu doktora društvenih nauka (po onom starom, dobrom sistemu). Da li je Jokić korisniji sa košarkaško loptom u ligi koju svi prate, ili s puškom u ruci u vreme kad se ratuje dronovima? Da li je Zdravković korisniji kao pisac tekstova u kojima pokušava da nas opasulji od raznih iluzija iz prošlosti, ili kao dobrovoljac u vojsci zemlje koja ima inferiorno oružje i generalštab pod kontrolom Amerike? Naš rat trenutno nije u albanskim golgotama, nego u stvaranju intelektuale baze koja će iznedriti razna genijalna rešenja, naučna, kulturna ili geopolitička, pomoću kojih ćemo se spasti. Ja imam dva moguća takva rešenja. A vi? Tako sam i mislio. Vi imate lakove, oholost i sećanje na vreme kojeg više nema.
@ Витез Паркелот
Титуле и знање очито нѣ спасавају од неукуса и мѣшања баба у жаба. Као када бисмо рѣкли да је Милунка Савић била најбоља спортисткиња свог доба, јербо јој је свака хитнута бомба у нѣпријатељски бункер била зицер.
Да, Ђоковић и Јокић су сјајни момци. Да, они су сјајни у нѣким играма, па врѣде можда и читаве милијарде „позитивне медијске кампање о нашој земљи“ – у очима свѣтине (или руље, како вели аутор) за чију забаву и замлаћивање су те игре и осмишљене. Нарочито радује чињеница да су за то (и опет сјајно) плаћени парама твораца тѣх игара, који то морају осѣћати као чисту уврѣду, будући да против наше земље и народа воде потпуно супротну кампању.
Не умањује заслуге наших спортиста ни факат да су их учинили практично из нѣхата. Ипак, они нѣсу ништа жртвовали. Поредити их и с најмањим војником из Великог рата, свѣсно жртвовавшег оно што је свакоме најдрагоцѣније – сопствени живот. зато је нѣ само неукусно, већ и одраз крајњег просташтва. Нѣ дао Бог ником њихово искушење.
Нѣке ствари се једноставно нѣ пореде. Ако ћемо Вашом логиком, али с моје тачке гледишта, већи Србин и од Јокића и од Ђоковића и кога год живог хоћете је мој школски друг, чијег се имена још само породица и понѣки другар попут мене сѣћа, а кога су усташе 1993- живог исѣцкале, послѣ тек свршене срѣдње школе. И Нушићев син је у прѣдсмртном писму оцу патио што ће погинути борећи се у још тада војсци с врло „инфериорним оружјем“, говорећи да би отаџбини више користио жив, али, као ни мој школски друг, нѣје покушао да се извуче, е да би нѣкад касније „боље послужио отаџбини“. А могао је, имао је тату који би му то могао опослити. Ви бисте, поштовани докторе друштвених наука, као разуман и паметан човѣк, можда поступили другачије на његовом мѣсту? Нѣки јесу – и тада, и 90.их, изградили су се као „интелектуална база“, а како су послѣ тога послужили отаџбини, видѣло се већ у II свѣтском рату, а, богами, видимо и данас. С таквом памећу боље је да нас ипак поштедите својих генијалних рѣшења – то је најмање што можете учинити за своју отаџбину.
Историјски парадокс: држава нам је редовно пропадала од памети свакојаких стручњака. И редовно су је из пепела дизале „нѣзналице“ и „геаци“. Ваљда због охолости….
Јесте да је савремени спорт дегенеративна и ђавозаимана верзија некадашњих витешких игара (баш као што су и савремени Срби далека дегенеративна верзија негдашњих Срба).
Али онај ко у Јокићу и Ђоковићу не види и не може да препозна вечни архетип србских витезова, тај ни оне Витезове не би препознао, чак ни кад би стао по(с)ред њих. То је природни закон – истина и мудрост и витештво су, баш као лепота, у оку посматрача, а џепарош ће на светитељу видети само његов џеп.
И аналогно: да би неко могао разумети шта и како Никола и Новак у свом послу раде, мора сам бити експертни зналац тениса и кошарке, са „hands-on“ искуством на том нивоу; и што напреднији, то је разумевање веће и приближније.
Ко у њима не види понајбоље србске витезове, тај их није видео ни у народним песмама и уџбеницима историје (или, ако је експерт попут С/нс/. Даниловића и Б/рениногмужа/. Живојиновића, себе види као бољега јунака). Тај је видео само своју слику витезова, идоле. А Срби имају сликовиту вулгарну традицију којом експлицитно поручују љубитељима слике своје шта да ураде са њом.
Ђоковић Новак, отприлике као и Старина Новак, одбио је да се потурчи – да прими жиг Звери. И то јавно и демонстративно, пред целим светом. Убио је Туре Федерера, и црнога Рафу Арапина, сад под старе дане ајдукује, дочекује западњаке младе, те отима и сребро и злато, па богати себе и дружину (најстарији мушки занат на свету, данас поново легализован, као и најстарији женски). А то што га је западна турчија пустила из тамнице и што га није насадила на колац, као Ђакона Авакума, него само на перо, није он крив – он је урадио што је до њега.
Србину који није кадар да у њему види непобедивог виртуоза са (тупом) сабљом, онаквог какав је био Лексо Саичић, па чак ни кад види ову фотографију [https://pasteboard.co/TfKK2qATUzZL.jpg], офталмологија неће помоћи. Истина, Лексо је само једном самурају окинуо главу и само једном латинину учитељу мачевања (који је дошао на Цетиње по позиву краља Николе да му обучи перјанике) окинуо образ спустивши га на све четири и пославши дома у Италију, а Новак их је понизио много више; али што више доказа супериорности то више децибела у режању србопорицатеља.
Није битно мање слабовид ни онај Србин који није кадар да у Јокићу види реинкарнацију класичног типа илирских војничких царева (нпр. Јовиана: истог стаса-превисок, једва му скрпили императорску одежду за инаугурацију, генијални полководац и MVP римске армије, истовремено омиљеник војске која га је акламацијом изабрала за цара, скроман и кротак, исто волео да слатко поједе, плавоок, исте Вере…). Такав наравно никада неће моћи разумети нити асоцирати Јокићеву генијалност на паркету (оно што стручњаци зову „кошаркашки IQ“, визију, преглед игре, командно-организационе инстинкте, брзину мишљења која је увек корак или два испред замисли противника, комбинацију непобедиве једноставности и парадоксалних решења на која противници немају одговор…) са аналогним генијем непобедивих илирских царева-генерала (Константина, Велизара…) на бојном пољу. А потпуно ванвременска фасцинација хиподромом и љубав према коњима (која је међу урбаним миленијалцима практично бизарна ексцентричност), само је детаљ који је ту да верификује да у идентификацији нема грешке. А то што је Никола регрутован у NBA(рмију), и што његове психофизичке витешке вештине нису супериорне у савременом теледиригованом ратовању дроновима, GPS артиљеријом и ракетама управљаним преко сателитских интернет и интранет конекција и вештачке интелигенције, па доминира у својој војсци а не на „Платинасти Вук“ вежбицама са НАТО-м, и није конкуренција сколиотичним и миопичним гејмерима који из удаљених подрума џојстиком јуначки сатиру зле момке, опет није он крив.
И сви ти видовити што са пијететом е-гуслају о древнијем србским витезовима а Новака и Николу презиру (сматрајући их обичним „пребацивачима лоптице“), у чињеници да су њих двојица родом из исте тачке на земљи и из истог генског базена, Старе Херцеговине – срца Илирије (Бањани, Оногошт, Јасеново Поље) успешно ће препознати само пуку коинциденцију.
Па наравски и не могу разумети „шта ми имамо од тога“ што је Новак покорио тениску а Никола кошаркашку екумену. Јер не могу схватити оно што ми схватамо: Никола и Новак су делић процеса историјског буђења Срба. У ком Срби треба да се расане, отрезне, протрљају крмељаве очи и сете се ко су, шта су, окле су и чији су – оно што србски непријатељи добро знају. Јер време буђења је наступило – се Женик грјадет (Матеј 25:6)!