И као што се на сваком војном полигону увежбавају ратна дејства и проверавају идеје могућег деловања, тако се и спорт користи за увежбавање одређених борбених дејстава – другим средствима 

Проф. др Ненад Живановић (Извор: Лична архива)

У новим геополитичким играма које су видљиво искочиле са „шаховске табле“ и преселиле се у реалност, и то не само ону нашу на коју нас „пријатељи“ стално подсећају, спорт је добио значајну улогу. Тиме је само потврдио да своју утилитарност, економску и политичку, стално усавршава, допуњује, надограђује.

Бројне дефиниције спорта показују сву сложеност овог појма. Јер, без обзира на наш труд да разумемо суштину спорта, увек ће се запазити неки нови детаљ, карактеристика, тренутак дате стварности, који ће нашем мишљењу додати неку другу премису која ће покренути нова размишљања на тему – шта је спорт.

За потписника ових редова – спорт је организован систем физичког вежбања, агонистичкoг карактера, којим се тежи усавршавању личности ради постизања максималних спортски резултата.

Али да би се разумела сва комплексност и, донекле, феноменологија спорта, навешћемо још две карактеристичне дефиниције, Кубертена и Шекспира.

За Пјерa де Кубертена – спорт је добровољни и уобичајени култ интензивног мишићног вежбања заснован на жељи за напретком који може да иде до ризика.

Велики Шекспир, који ће по новим агендама светске елите бити усаглашаван са политички коректним говором, а не оправдава га што је живео у 16 и почетком 17. века, сматрао је да је – спорт забава и разонода.

Вилијем Шекспир

Наравно, ове дефиниције поред наговештаја великог распона у сагледавању спорта, одсликавају његову суштину која се заснива на жељи да се увек буде најбољи и одличан између других (Хомер) и за сталном жељом, подстицаном нашим егом, за агонистиком, надметањем са самим собом и са другима. И у том надметању, успехом се потврђује вредност сопственог ега, али и налази неопходна забава и разонода. Нажалост, спорт је од 80-их година 20. века и суровог ширења глобалистичке философије, заборавио дотадашње вредности, и окренуо се потпуно професионализму и профиту. У том контексту остварен спортски резултат је у функцији остваривања профита, а не оне Хомерове идеје и поруке. Зато, оставши без игре, спорт све више поприма карактеристике гладијаторских борби античког Рима, које се из „милоште“ називају (и) гладијаторске игре. И поново се чује ехо Јувеналових речи – Хлеба и игара!

Имајући ово у виду, добро је подсетити се ткз. националних спортова и њихове улоге. Наиме, национални спортови извиру из традиције и културе једног народа и одражавајући менталитет и све вредности једног народа, истовремено задовољавају потребу човека за агоном, било да је спортиста – активни учесник спортског надметања,  или навијач – пасивни учесник који свој его придружује егу спортиста.

Ову вредност спорта уочиле су друштвене елите и већ у 19. веку почеле да размишљају и о другим утилитарним вредностима спорта, које су подједнако применљиве у политичкој и економској сфери.

И одмах, због нарастајуће потребе да се у нестабилној и државним границама омеђеној Европи – те исте границе „прескоче“ због интереса капитала и капиталиста, спорт је почео нагло да се развија. Тако је спорт, добијајући међународну улогу и значај, постао пратилац важних догађања великог бизниса (сајмова, скупова, изложби). И на том путу развоја, спорт се од помоћне и пратеће улоге изборио за главну улогу у капиталистичком свету и израстао у праву капиталистичку машину за прављење новца. Довољно је сетити се профита које остварују: Олимпијски комитет, ФИФА и остале светске спортске организације па да се схвати да је спорт, сегментарно, класична мултинационална корпорација.

Са друге стране политичка утилитарност је такође присутна, јер обе, политичка и економска утилитарност увек иду заједно. Од тренутних друштвених догађања, чију важност процењује светска спортска елита, даје се предност политичком или економском утилитарном крилу. Сада, у разигравању и разбуктавању нових геополитичких игара предност има политичка утилитарност.

Употребна вредност у политичкој сфери је, историја то показује, заиста богата и разноврсна. Али овом приликом указаћемо на три које се интензивно користе: спорт као сигурности вентил, политички притисак и политички полигон.

Спорт као сигурносни вентил се показао као веома користан изум у свим друштвеним системима. Унутар стадиона или спортске хале, који могу да буду под апсолутном контролом оних који  се брину о реду и поретку – све је дозвољено: викање, урлање, вређање, крваве туче, па и повремена убиства. Та вика и насиље су пројектовани ради изливања нагомиланог незадовољства у друштву, у строго дефинисаним условима. Као, на пример, код бојлера – сигурносни вентил смањује прекомерни притисак који може да доведе до експлозије бојлера – односно експлозије у друштву.

Ненад Живановић: О гордости тела

Спорт као политички притисак се користи у свим својим варијантама, почевши од парцијалних притисака – на поједине земље да (не)учествују  на неком такмичењу (сетимо се догађања за време разарања Југославије), па до колективних, као што је био бојкот Олимпијских игара 1980 и 1984. године. Сада се проналазе нове методе које се примењују, као што су, на пример:

а) ако желиш да се такмичиш – потпиши да си против политике своје државе, и наравно – председника,

б) ако желиш да се такмичиш – може, али без обележја своје домовине: грба, заставе, химне,

в) ако желиш да се такмичиш – не смеш да се рукујеш са спортистом из земље са којом смо у сукобу.

Ова три карактеристична примера која видимо у спортској пракси, плод су теоријског промишљања у разигравању геополитичких игара. Виши ниво ових игара  резервисан је за све комплексније спортске полигоне. Али не оне који се користе за усавршавање спортске технике и тактике, већ оне политичке.

SPORT

Arina Sabalenka ostala je hladna kako bi u nedjelju pobijedila u politički nabijenom duelu Otvorenog prvenstva Francuske protiv Marte Kostjuk dok su pljuštale podsmijehe nakon što je poražena Ukrajinka odbila da se rukuje sa svojom bjeloruskom #https://t.co/1hSzc1FrcB pic.twitter.com/EVmgVJkG9w

— Vijesti.TV |BA|HR|EU|US| 🇧🇦 🇭🇷 🇩🇪 🇪🇺 🇺🇸 (@vijesti_tv) May 28, 2023

Тако долазимо до спорта као својеврсног полигона. И као што се на сваком војном полигону увежбавају ратна дејства и проверавају идеје могућег деловања, тако се и спорт користи за увежбавање одређених борбених дејстава – другим средствима. У та друга средства, којима се директно не убија, а користе се у овим геополитичким играма директно против спортиста из Русије и Белорусије, спадају:

а) забрана учешћа на неким такмичењима, појединцима, клубовима, репрезентацији,

б) дозвола учешћа на такмичењу, али неиздавање виза за улазак у земљу у којој се одржава такмичење,

в) дозвола светске спортске асоцијације да се спортисти из Русије и Белорусије такмиче, али дозволе не издају национални савези који су организатори такмичење (на пример, Олимпијски комитет је сагласан – даје препоруку да се такмичари Русије и Белорусије појаве на такмичењу, али олимпијски комитети и национални спортски савези се не слажу – и нема за њих такмичења.

И ова три примера показују размере хипокризије западног света и стално усавршавање начина коришћења спорта у политичке сврхе. Сада је очигледно на делу поступак увођења идеолошког псеудореализма који није ништа друго до увођење јединственог колективног мишљења. После covid припреме и провере како страх и закључавања делују – уз виртуализацију спорта, прелази се у фазу наметања колективног мишљења – да су спортисти из Русије и Белорусије злочинци, и да им није место међу „цивилизованим светом запада“. Уз њих омаловажавања успеха Новака Ђоковића и Николе Јокића се подразумевају.

Ненад Живановић: Новак Ђоковић – добра вест која почиње да смета и у иностранству и у отаџбини

Када се људи навикну на ту слику, која се упорно понавља и маркетиншки прилагођава тренутним друштвеним околностима, биће касно за промену свести и могући правца кретања. Али, реакција на акцију формирања колективне свести, може бити неугодна за оне који организују ову акцију. Изненадиће и њих, и многе на „просвећеном западу“, на пример: паралелно одржавање олимпијских игара, фудбалских светских шампионата, одигравање две евролиге у фудбалу, кошарци, итд.

Али, тада ће бити касно и за њих, који воде ове нове геополитичке игре да промене своју свест и могући правац кретања.

Све у своје време.

Categories: Аз и буки

Tags: „Спорт“, Ненад Живановић, Никола Јокић, Новак Ђоковић, геополитика