Немамо право да окренемо главу на другу страну, макар то чинили с нешто мало стида. Као што се потом показало, не правимо се мртви, напротив. Србија реагује, покреће се, живи, и – проговара

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Циљеви

Живимо овог пролећа тешке и важне дане наше новије историје. Тешке (када то нису били?!), тачније сада посебно тешке, јер их је недавно зацрнио удар мајских злочина, а важне зато што су нас околности масовне ученичке погибије опоменуле да смо у приликама у којима немамо право да будемо пасивни и неми. Немамо право да окренемо главу на другу страну, макар то чинили с нешто мало стида. Као што се потом показало, не правимо се мртви, напротив. Србија реагује, покреће се, живи, и – проговара. То чини показујући извесну збуњеност, слуђеност и пометњу, љутњу и страх, али истовремено, с упадљивим напредовањем у освешћивању одлучности да каже неко ново и неопозиво „не“ стварности која јој обликује живот у знаку насиља, бесмисла и духовног и материјалног пропадања. Суочени с брутално јасним наступањем зла, са животом у којем се готово све хумане вредности и могуће важни циљеви битисања деградирају и до мизерије урушавају, грађани – до јуче ментално „укипљени“ – јавно просуђују, чине вредносне изборе, заузимају став. У колективном несвесном наслућује се споро али извесно артикулисање прелома и промена. Узаврела Србија најављује да ће „преузети одговорност“ за своју будућност, да ће тек објавити своје критичко просуђивање и његове закључке, и да њено деловање у фокусу неће имати само политичаре, њихова (не)дела и судбине. Проблем је несводив на појединца ма како моћан он био, али ни на једну издвојену појаву, ма колико она меру узимала читавој друштвеној заједници. Мука је комплекснија: нација је сатерана у систем који је меље и сатире, осуђена на непремостиво тешко сиромаштво, на безнађе и одумирање у вулгарној и насилничкој „култури“ скоцканој према мустри која нема додира с њеним идентитетом и духовним наслеђем. Догађа се ситуација у којој се лом и расцеп не могу тек тако „закрпити“ применом уходаних механизама друштвене контроле, отупљивања енергија и манипулативне игре сa заменом теза.

Узнемирена Србија и њена, од стране читавог света пажљиво посматрана престоница, већ неколико недеља, дане викенда проводе на улицама и трговима. Претходног викенда, последњег у мају, забележено је „бурних 48 сати на политичкој сцени Србије“, а у знаку процена: „власт нуди дијалог и изборе, опозиција каже: прво испуњење захтева“.

Мај 2023. у Србији

Митинг и контрамитинг, „Србија наде“ и „Србија против насиља“, а циљеви – од уопштених: „за демократију“ и „за мир и напредак смо увек“ – флоскула, па до комплексних захтева, или детаљних, према лику и персоналним цртама појединаца, обликованих.

Управо је нова грађанска одлучност, страст која се исказала у до јуче ћутљивој и привидно зомбираној јавности, предмет великог „лова“, усредсређеног опсервирања и анализе не само пословичних манипулатора друштвеном вољом, већ и свих оних чије су амбиције да капитализују свој добитак – умрежавањем у протест против системског лудила у поретку стварности. Догађа се наиме жив, кључајући тренутак феномена именованог као „борба за контролу отпора“, за владање наративом и идејама које мобилишу масу. Учествују и власт и опозиција, али и они који одбијају да се сврстају, јер нису, кажу, ни део опозиције, чак и ванпарламентарне, већ су „своји, независни, некорумпирани и слободни“.

Како ће се одвијати надгорњавање око „контроле и владања енергијом протеста народа“, видеће се у наредним недељама, али један важан, чак пресуђујући моменат у том смислу већ је јасан.

Премда још не у првом плану протестних окупљања, појављује се и дубински узнемирава ситуација несносног националног понижења, колективне овдашње трауме доживљаване поводом отимања Косова и Метохије. Међународном, тачније речено западном подршком покривено, некаквим тобож респектабилним правним актима, а заправо преварним радњама оправдавано, управо се догађа убрзавање злочиначког отимања територије српске државе, уз тешко физичко и ментално насиље над српским народом.

Оцењујући међународну ујдурму око овог легализовања правног и геополитичког насиља, Слободан Орловић, универзитетски професор, каже: „Општенародна збуњеност је први утисак који стварају француско-немачки споразум о нормализацији односа „Косова“ и Србије (Agreement on the path to normalisation between Kosovo and Serbia, 27. фебруар ’23) и његов охридски наставак (18. март ’23). За ваљану правнополитичку оцену ових докумената, усмено прихваћених (sic!), ваља се вратити неку деценију уназад, што је довољно да се потврди непреболно разочарање у западни део међународне заједнице и међународно право (ако уопште тако шта још постоји).“

Извор: Политика

Орловић је категоричан у тврдњи да „за француско-немачки споразум не сме бити наде нити га може спасити било шта – ни претња великих сила, нити проверени спаситељ у лицу Уставног суда, јер, у супротном, нема ни наде, ни спаса за Србију“.

Подсетимо, од давних времена, за Србе се у политичкој и духовној сфери све судбински разрешавало на питању Косова: уздизали су се и пропадали политичари, опстајале или се урушавале каријере, пулсирао и трајао духовни баланс, расположење и саморазумевање читавог народа.

Председник Србије и до скоро председник Српске напредне странке (СНС) Александар Вучић изјавио је недавно да се од Србије сада очекује да Косово и Метохију преда „на тацни“, и да каже да се помирила и да су је 1999. године бомбардовали са правом. Разуме се да се то неће и не може догодити, наговештава председник.

Александар Вучић: Признање Косова више није ни питање, говори се само о нормализацији односа

Данас, усред агресије која прети да буде не само спорадично, већ и потпуно оружана, кажу нам из ЕУ и Вашингтона: Све је то на свом месту и како треба да буде. Премијер тзв. републике Косово, Аљбин Курти, иступајући у име своје државолике творевине, као да подразумева да је баш он, срећковић, тај који раширених руку дочекује ону поменуту „тацну“, па проговара невероватним језиком. Описујући наиме за Србе потпуно страдалну ситуацију на Северу КиМ, Курти каже: „Имамо подршку међународну и посао иде добро“.

Да, рече баш тако: посао добро иде!

Извор: Изјаве.нет

Дан уочи напада на Србе на северу Косова, када су јаке снаге Кфора, користећи сузавац и шок-бомбе, разбиле мирни скуп грађана окупљених испред општине Звечан, циљ удруженог запада на челу с НАТО-ом, прозрео је и злослутно појаснио шеф руске дипломатије Сергеј Лавров: „Велика експлозија се спрема у центру Европе. Управо на месту где је 1999. године НАТО извршио агресију на Југославију кршећи сваки замисливи принцип хелсиншког Завршног акта и докумената ОЕБС“.

Уочи закључења овог броја наших новина, „немири на КиМ су доведени до критичне тачке“ (Марија Захарова), а циљеви супротстављених снага су јасни. Куртијев циљ, неувијено подржан од НАТО снага, односно западних ментора, је да „посао“ отимања државне територије и злостављања Срба још боље крене (уколико је то могуће). Традиционално се потписујући на објективу камере, а на старту Ролан Гароса, циљеве апсолутне већине Срба јасно је именовао Новак Ђоковић: „Косово је срце Србије – стоп насиљу.“ Демонстранти у Београду почетком ове недеље као један од важних стратешких циљева навели су: „Прогласити окупацију Косова и Метохије.“

Уништен мурал Новака Ђоковића у Ораховцу (Извор: Фејсбук)

Којим редом и како ће циљеви бити остваривани није лако погодити, а изненађења су вероватна, колико и могућа.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 2. 6. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Љиљана Богдановић, КиМ, Србија