Портал „Стандард“ пише да су дјетету повреде нанијете прутем, јер наводно није хтио да уради домаћи задатак
Подгорица (Фото: Н. Ђурић)
Брачном пару из Подгорице одређено је задржавање до 72 сата након што их је малољетно дијете пријавило да су га истукли, потврдио је „Побједи“ руководилац Основног државног тужилаштва у Подгорици (ОДТ) Душко Милановић.
Притвор је предложило тужилаштво.
Психотерапеут Зоран Миливојевић: Ако законом забранимо батине – деца ће нам постати дивљаци (2021)
Портал „Стандард“ пише да су дјетету повреде нанијете прутем, јер наводно није хтио да уради домаћи задатак.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Е јако и’ је вала и пријавио, а и нека и’ 72 сата, мало да одморе. Да ‘дану душом.
А чу’ прутом?!? Ку’ће на тол’ку људину прутом? Увриједише га!
Шљедећи пут мора бити штогод примјереније.
Не баш као у онојој народној „ако неће милом узми већи чекић“, али туда неђе.
@Дука Лончић
Послаћу Вам рачун за чишћење кафе из тастатуре и са монитора компјутера.
Портал „Стандард“ пише да су дјетету повреде нанијете прутем…
У тексту се не наводи који је степен повреда код детета. Не знамо ништа ни о томе који су делови тела били изложени ударцима.
Сећам се емисије „Агапе“ у којој је гост био академик Владета Јеротић, неуропсихијатар и психотерапеут. Једна од тема разговора са њим била је у вези са физичким казнама над децом и дилемом „да или не“. Био ми је занимљив његов одговор који је гласио: „Да, али крајње опрезно. Понекад и искључиво по гузи. Никако по глави!“
Његов одговор схватио сам као неслагање са онима који промовишу потпуно искључење физичких казни у васпитању деце, али и неслагање са онима који би да се родитељима, па и наставницима у томе препусти потпуна слобода. Та слобода је у време мог детињства постојала. Биле су разне физичке казне. Често су се примењивали шамари и оно чувено чупање зулуфа (које вам истерује сузе на очи). Од „алатки“ за „васпитавање деце“, поред стандардних прутева и шиба, употребљавали су се варјача, каиш и остали арсенал.
Одувек сам сматрао да у вези са физичким кажњавањем деце постоји један додатни разлог за опрезност, а то је сам карактер и структура личности сваког детета понаособ. Нека деца „пожељно реагују“, па се повинују, али има и тзв. „тврдоглаве“ деце која тада постану још непослушнија и бунтовнија. Такође, није неважно да ли се ради о дечаку или девојчици и ког су узраста. Затим, да ли се дете кажњава јавно, пред другима (у продавници, на улици, у гостима…) или се то, примереније, чини у кући ван погледа непозваних. Мада, постоје и „хитне интервенције“ на лицу места, када су вероватно неопходне…
Посебно је важно питање узраста у којем би физичке казне требало да престану. Да ли до дететове 10. или 12. године? Или да трају све до пунолетства?! Био сам сведок када је наша веома стара, али чила и дрчна комшиница, опалила шамар свом 65-годишњем сину!! Родитељу је његово дете увек ДЕТЕ, најчешћа је изрека…
Мој став је да би требало избегавати физичко кажњавање деце, иако знам да је понекада, у конкретним ситуацијама, тешко не применити га. Сматрам да су животне поуке далеко упечатљивије за правилно васпитно усмерење малолетника.
Овде ћу навести догађај из сопственог детињства. Разредни старешина у основној школи био нам је један прилично крупан и нервозан човек којег смо се више плашили него што смо га поштовали. Широку лепезу наших несташлука кажњавао је увек истом методом – дрвеним лењиром ударао је пацке! Једног дана кренуо је да ову своју „педагошку меру“ примени над неколико наших другара из одељења, али је приметио да нема код себе онај лењир. Лукаво је замолио разред да му га неко позајми. Сви су ћутали, а ја сам се, онако зелен и блесав, спонтано окренуо према својој торби иза леђа да извадим свој лењир. У тренутку сам се заледио и застао, али било је касно. Људескара је већ био поред мене и узео мој лењир. А онда је уследио моменат који ћу памтити док сам жив. Обратио ми се: „Е, а сада, најпре ти устани и пружи руку“!!! Мени је налупао 10 комада, иако нисам био у плану, а овима на које се намерачио само по 5.
И данас се стидим као и тада. Поуку и животну лекцију о издајству и солидарности упамтио сам за цео живот. Не због пролазног бридења мојих малих дланова, него због сећања на намрштене погледе мојих другара, који су ми тек много касније све опростили.
Hoće li se mladić ženiti ako zna da ga bračna druga, u pratnji jednog i po svedoka, može optužiti za nasilje i iseliti iz stana koji je nasledio od roditelja? Hoće – ako je dobio bar još jedan od babe i dede. (Takvih ima dovoljno. Oni i treba da se razmnožavaju. Što da beda rađa bedu, zar ne? Ionako je osam milijardi suvišnih.) Hoće li se devojka udavati ako zna da će, prema jednako humanim zakonima, pošto zarađuje duplo manje od đuvegije, koji ima jače argumente (člansku kartu biblioteke, kalašnjikov, druga uglednog neuropsihijatra, kuma uglednog advokata i druge komparativne prednosti), pravedni i delikatni socijalni radnici, u slučaju razvoda, decu ,,dodeliti“ ocu? Hoće – ukoliko je malo…sporija. Hoće li se mladić i devojka, koji ne veruju u predbračne ugovore, ali veruju u svoju ljubav, usuditi da stvore potomstvo ako znaju da ih te zlatne jabučice tatine, ti nežni runolisti mamini mogu optužiti za zlostavljanje zato što im, primerice, ne daju saglasnost da blagovremeno počnu menjati pol, Ili, naprosto, zato što…im se MOŽE. Što se demografske budućnosti naše Srbijice tiče, koliko god da nas je malo, nekako uvek ispadne da nas je previše.
ako, samo trpite