Стефановићев политички повратак у историју значио би превредновање наше недавне прошлости са реалних и неострашћених позиција, као и показатељ колико је његов рад у вези са савременом политичком мисли

Светислав Стефановић (1877-1944) (Извор: Светислав Стефановић, Старим или новим путевима)

„За своје гледиште ја сам готов у свако доба понети пуну одговорност и пред својим народом и пред судом историје.“

Светислав Стефановић

Бесни олуј и стари храст

Фрагменти политичке биографије Светислава Стефановића

„Препоручујем Вам да се никако не плетете у политику“. Да је, својевремено, крајем 1903. године, Светислав Стефановић послушао речи свог пријатеља Лазе Костића, забележене у једном писму,[1] верујемо да би његов живот имао сасвим другачији ток. Искусни Костић, некадашњи посланик у угарском парламенту, саборац Светозара Милетића и Јована Ристића, знао је више него добро какви све бесни олуји вребају над увек немирним српским политичким водама. Млади Стефановић, тек изашао из студентске клупе, жељан да се опроба и у овој области, није послушао Костићев савет. Стари путеви, којима је до тада ходио његов пријатељ, чинили су му се далеким и преживелим, док је наступајући двадесети век новим генерацијама указивао на нове политичке хоризонте. У неку руку, можда је за препоруке већ било касно. Међу војвођанским радикалима, као и оним Пашићевим, с оне стране Саве и Дунава, Стефановић је већ био запажен по својој активности. Старим или новим путевима, међутим, биће дилема која ће га, као неки усуд, пратити током целог његовог вишедеценијског политичког ангажмана.

Светислав Стефановић рођен је 1. 11. 1877. године у Новом Саду. Оставши рано без родитеља, започето школовање наставља уз помоћ блиских рођака, тачније деде по мајци који је живео у Старом Футогу. По свршетку новосадске гимназије, 1896. године, одлази у Цирих где се уписује на студије технике. Следеће године прелази у Беч на студије филозофије. После првих испита, које успешно полаже код чувених професора Јиречека, Решетара и Јагића, одлучује се на нову селидбу. Потпомогнут стипендијом Марије Трандафил дефинитивно се опредељује за медицину, коју похађа у Прагу и у Бечу (предају му Ханке, Екснер, Мелер), где и дипломира 1902. године. Промовисању присуствује Лаза Костић и први му честита.

У Кајзеровом Бечу, током свог школовања (1897-1902) Стефановић је један од предводника младих социјалиста који су деловали у оквиру српског академског друштва „Зора“. Раме уз раме са колегама Лазом Поповићем, браћом Грђић, Рудолфом Сарделићем и другима организује бројне манифестације у којима се залаже за зближење са босанским и хрватским студентима. За новосадски лист Заставу, финансијски подржаван од Јаше Томића, пише чланке у којима тражи веће учешће омладине у јавном животу, глорификује идеје Светозара Марковића и осуђује „деспотски“ режим Милана Обреновића, поводом установљења преког суда и суђења вођама радикалске опозиције. По свршетку студија није дуго остао у Новом Саду, попришту многих битака за остварење српских националних права у Двојној монархији. „Вукла“ га је себи, као и многе друге пречане, слободарска Србија. Након добијања српског држављанства и службе у свом лекарском звању (1903), постаје члан Пашићевих радикала. У Јагодини, у којој ради као лекар, врло активно суделује у раду месног одбора странке и због свог ангажмана стиче симпатије радикалских првака Стојана Протића и Драже Павловића, који на својим пропутовањима одседају у његовој кући. Стефановић, међутим, не остаје дуго у овој странци. Сукоб и расцеп унутар партијских редова, као и његов немирни дух одводе га даље, у друштво Јаше Продановића, односно у друго радикалско крило, Самосталце (1910). Овај пут на служби је у Обреновцу. За председника тамошњег Среског одбора за срез Посавски изабран је 29. августа 1911. године. Са Рафаилом Арсеновићем и Светозаром Тасићем организује политичке зборове и конференција на којима учешће узимају и њихове страначке колеге из Београда, др Божа Марковић и Војислав Лазић. Године 1913, у време II Балканског рата, мобилисан као лекар у Дринску дивизију, Стефановић за самостални Одјек извештава о уласку српске војске у Скадар, осуђујући владу под вођством Николе Пашића за неуспех у албанском питању. У нишком Делу, 1915. године, непосредно пред велику аустријску офанзиву и окупацију Србије, пише о „Проклетству величине“ немачког народа. После Првог светског рата приступа оснивању нове и реформисане Републиканске демократске странке (1920), постајући, временом, један од њених најистакнутијих идеолога и првака. На страницама партијских гласила (Република и Прогрес), у складу са идејним програмом и начелима, ревносно објављује бројне политичке чланке у којим се залаже за укидање монархије и увођење грађанске демократске републике, изједначење свих класа и организовање државе на принципу социјалне правде и економске једнакости. Ни овај његов политички ангажман није био дугог века. Због подршке Стјепану Радићу, предводнику хрватских сепаратистички настројених републиканаца, убрзо долази у сукоб са вођством своје партије из које, по једном напису у Републици, иступа крајем марта 1922. године. Читаву деценију од тада, све до 1935, када приступа Збору Димитрија Љотића, Стефановић делује као независни интелектуалац. У повести српске књижевности више је него сигурно да нема писца иза којег је остало толико политичких наслова као што је то у његовом случају. Волео је да своје чланке пише као одговоре на јавна излагања појединих светских или домаћих политичара, научника или књижевника, дајући своје коментаре и нудећи решења актуелних политичких и друштвених питања. Испрва се осећао прозваним тамо где се критиковала демократија, доцније тамо где се у питање доводио национализам или корпоративни систем. Од прононсираног демократе временом се претворио у ортодоксног националисту и глорификатора југословенске десничарске идеологије. По ослобођењу, 1944. године, нове власти не опраштају му учешће на страни књижевне и политичке деснице.

Светислав Стефановић, Старим или новим путевима – Сабрани политички списи 1899-1943 (Артпринт, 2006)

Стефановићеви одабрани политички списи, представљени у овој књизи, тек треба да понуде једно целовитије и адекватније сагледавање његовог обимног и комплексног политичко-публицистичког рада. Ново читање анатемисаног писца, уколико се тежи објективности, треба да буде постављено изван идеолошких премиса и образаца. Стефановићев политички повратак у историју значио би не само исправљање једне неправде, већ и превредновање наше недавне прошлости са реалних и неострашћених позиција. Уједно би се дошло до сазнања колико његов рад кореспондира са данашњом савременом политичком мисли.

У наредним редовима, користећи се обимним литерарним изворима, документима из Стефановићеве личне архиве, као и сведочењима његових пријатеља и страначких колега, покушаћемо да допремо до фрагмената изузетно занимљиве и провокативне политичке биографије једног од најконтроверзнијих српских културних делатника из прве половине двадесетог века. Своју пажњу усмерили смо, пре свега, на период Стефановићевог чланства у Љотићевом Збору (1935-1938), односно на време његовог судбинског заокрета удесно. Чини нам се да упоредо с тим треба показати и Стефановићев амбивалентан однос према комунизму.

И нека ту негде и почне ова наша или, боље речено, Стефановићева прича.

Стефановићев однос према комунизму

Још 1915. године, у крвавом вртлогу Првог светског рата, Стефановић је у нишком Делу[2] писао како су два велика задатка која Словени треба да изврше у будућности она која се односе на ослобађање од „страшних“ наследстава Рима: хришћанства и империјализма. Словени су, образлаже наш писац, у основи своје душе и бића, па чак и расно, антизападњаци. Будући, дакле, да су против Запада, самим тим Словени су и „против хришћанства“. Разлоге за овакав закључак Стефановић изводи из тога што је хришћанство, наводно као религија Запада, Словенима наметнуто огњем и мачем, и што они, потом, нису имали оне страшне векове хришћанске таме које су имали западни народи, а која је била толико судбоносна „да им је до сржи продрла и изменила их“. Стефановић, нажалост, не илуструје своје више него дискутабилне хипотезе. Када је о „хришћанској тами“ реч претпостављамо да је, у првом реду, мислио на крсташке походе и инквизицију, а затим и на доцнију реформацију и поделе унутар римокатоличке цркве. Стефановић, даље, ређа примере индивидуалног страдања и саможртвовања ради добра народа, која опевају многи словенски песници визионари, попут Красинског, Достојевског или Толстоја, подвлачећи како су она сасвим страна том истом западном хришћанству, ма колико оно било хришћанско. Страна зато што су се западни хришћански мученици жртвовали за веру ради тога да угоде Богу, а не ради добра човечанства. Прве је чекало блаженство и рај, друге, као Прометеја, проклетство и пакао. Словени, зато, чак и кад говоре у име хришћанства и кад га проповедају, не чине то, у ствари, у име хришћанства. Задатак је Словена, дакле, не да буду побеђени од стране хришћанства, као народи Запада, тврди Стефановић, него да они победе хришћанство у име једне више, хуманије религије коју носе у себи.

Други велики задатак Словена био би, по Стефановићу, онај да сруше „уклето наследство Рима“ – империјализам, односно, како га он тумачи, систем пљачкања и поробљавања мањих и слабијих народа од стране већих и јачи. Управо у Првом светском рату он је видео последње страшно дело империјализма и доказ више за своју тврдњу. У Словена је, наставља даље, усађена дубока тежња за слободом и независношћу, и зато је њихов задатак да огласе и траже то исто и за све друге народе. Да би се дошло то тог циља, Словени морају да сруше све државе и све границе које су насилно створене. Како, међутим, ако не силом, извести такав подухват, Стефановић не објашњава али признаје у наставку да поједине његове мисли могу да изгледају одвећ смело и нејасно, и да он није један од оних који потврђују и доказују већ од оних који истражују и постављају питања: „Све ствари посматрам са гледишта истуреног негде унапред, као из далеке будућности“. Оно у шта је, ипак, чврсто веровао јесте да Словенима у блиској будућности предстоји неизбежна мисија у којој ће свету донети једну нову религију и једну нову афирмацију културе духа.

Сигурно је да ни сам Стефановић, те 1915-те, није могао ни да претпостави да ће убрзо доћи до остварења, али наопаких, појединих од његових замисли. Једна-две године касније на просторима Русије, највеће од свих словенских држава, одигравао се насилни друштвени преврат а потом и грађански рат у коме су, уз закулисну и свесрдну помоћ западноевропских сила, превагу однеле не само антируске већ, истовремено, и антихришћанске снаге. И уместо да Словени преобрате Запад и донесу му слободу, ослобађајући га уједно од хришћанства и империјализма, за шта се Стефановић дотле залагао, тај исти Запад преобратио је Словене, односно Русе, њих „ослободио“ хришћанства и увео на мала врата, један нови, црвени империјализам и једну нову, комунистичку религију који ће трагично обележити руску стварност у, безмало, целом двадесетом веку.

Године 1920. Стефановић у републиканском Прогресу поново пише о задацима Словенства, овај пут имајући у виду актуелне догађаје на руском тлу. Међутим, у совјетској револуцији он, у први мах, попут многих, није препозно умешаност Запада (њен прави карактер он ће спознати тек кад у јеку Другог светског рата, 1943. године, ступи на руско тло), већ је у њој видео, уместо руске свеколике трагедије, тежњу самог руског народа за слободом, оправдану побуну која је дошла да ослободи не само Русију већ и свет од хришћанских царева. Поново је тврдио да су империјализам и хришћанство продукти далеке прошлости и налазио оправдање за совјетску револуцију „која је дошла да неупотребљиво оружје баци у старо гвожђе“. У рушењу руског империјализма он је видео први успешан корак ка рушењу римског наслеђа, и први корак ка увођењу не само новог друштвеног поретка већ и нових друштвених вредности у свету. Хришћанство је уздрмано толико, уверава Стефановић, да ако се Христос икад више и појави међу људима, тај „Бог страдања и трновог венца“ појавиће се и сам битно другачији. Што се, пак, светског империјализма тиче сматрао је да је он, кроз совјетску револуцију, на добром путу да заувек нестане из људске историје, као нешто крајње неодрживо и ретроградно. „Нека никад више човек не загосподари над човеком, ни сталеж над сталежом, ни народ над народом!“, ускликује Стефановић, „нека дођу мир и добра воља међу људима!“. Тврдио је да ова револуција собом доноси једно ново царство, „не Силе, него Рада“, и уместо „царства римског права, царство словенске правде“.[3]

Ваља нагласити да Стефановић није одобравао диктатуру предводника или, како их он назива, „инквизитора“ те исте револуције, за коју је с правом указивао да не би ни успела да није било учешћа сељачких маса. Ја јесам пријатељ револуције, каже он, али мирне револуције, и против сам сваког насиља и сваке диктатуре: „Нек падне диктатура али нека живи велика словенска револуција!“. У новијој политичкој историји Србије, пуној свакојаких преврата и крвопролића, видео је најбољи пример како се насилним средствима не остварује опште добро. Другачије је, међутим, посматрао историју када је у питању било ослобађање од страних завојевача. Српски народ, указује у наставку, треба да има љубави за руску револуцију јер она представља једно велико оправдање за први српски устанак предвођен Карађорђем: „Нашој малој револуцији велика руска даје тек пун смисао. Својом се револуцијом мала Србија својевремено ставила на чело Балкана, данас се својом револуцијом Русија ставила на чело Европе и света.“

Подсетимо, Стефановићеви први политички учитељи, у време његовог школовања у Новом Саду и, доцније, у Бечу, поред често истицаног Светозара Марковића, били су још и Карл Маркс и Фердинанд Ласал, вођа радничког покрета у Немачкој средином 19. века. Тај његов искорак у леву страну није био случајан. И сам је потицао из занатске, материјалне осиромашене породице, и да није било стипендије Марије Трандафил тешко да би могао да настави своје даље образовање. Тако су социјални проблеми, аграрна реформа, класна неједнакост, брига о селу, представљали појмове који су Стефановићу одувек били блиски. Тешко да је и у круговима самих југословенских комуниста, почетком двадесетих година прошлог века, постојао човек који је толико писао и толико се јавно залагао за решење тзв. радничког питања: „Ја сам бављење социјалним питањем сматрао исто тако важним и значајним као и свој чисто књижевни рад“, забележио је једном приликом. Просто је невероватна количина енергије којом је располагао. Скоро да није било броја Републике или Прогреса а да у њима не осване његов текст. Осим тога, требало је имати и личне храбрости за оно што је износио у јавност. А он је имао. Осуђивао је Карађорђевиће као династију „која се дрзнула да се наметне за владаоца“,[4] захтевао прокламовање демократске републике, кривио је актуелну власт за ковање завера против слободоумних тежња сопственог народа, потписао је акт против тзв. Обзнане којом се забрањује рад КПЈ,[5] протествовао против насиља којег је режим примењивао током студентских демонстрација, тражио да се држава побрине за своје ратне инвалиде, и даље да не набрајамо.

Уочи првог конгреса југословенских комуниста, средином 1920. године, Стефановић је с великим занимањем пратио збивања унутар њихове партије. У Радничким новинама водила се дискусија међу самим комунистима о томе којим путем даље да се иде. Једни, умеренији, били су за мирну синдикалну борбу и постепено увођење реформи у друштву, други, екстремнији, били су за копирање руског случаја и пролетерску диктатуру. Стефановић је овом другом крилу поручивао следеће: да у нашој земљи постоји јаз између појединих класа које су, може се рећи, тек у свом формирању, али та подвојеност бескрајно је већа у другим, развијенијим државама где нико и не помишља не међусобни конфликт – и баш зато у нас нема места класној борби. Једна класа, сматрао је, не може себи узети за право и задатак да сопственим енергијама, па још уз помоћ диктатуре, изграђује читаво друштво. Стефановић, зато, нуди алтернативу: „као највиши задатак садашњости, сматрам успостављање политичке и економске равнотеже друштва на темељима једнакости, солидарности и хармоније међу класама путем најширих друштвених реформи“.[6] (Зар ово не представља универзално решење?) Позивао је радничке вође да се ослободе својих опсесија о диктатури пролетаријата, као и да у сељачким масама не виде свог противника. Једино у сарадњи ових двеју група, каже Стефановић,[7] могућа је промена владајућег режима.

Драган Крстић: „Протоколи сионских мудраца“ као историјска константа Коминтерне, нациста и Англоамериканаца и пут у катастрофу (1983)

Од средине тридесетих година, тачније већ од 1934, Стефановић се трансформише у беспоштедног и непомирљивог критичара – када је марксизам у питању. Ако је дотле и имао разумевања и налазио оправдања за многе политичке захтеве који су долазили не само од припадника југословенске КП већ и лево оријентисаних интелектуалаца, поготово оне обележене социјалном нотом, овај пут то није био случај. Склон наглим обртима када су политичке опције у питању, наш писац ни сада није направио изузетак. Његов анимозитет према комунизму растао је упоредо с његовим јавним залагањима за креирањем једног новог југословенског национализма, по угледу на онај који је већ постојао у Италији или Немачкој. Учлањење у Љотићев Збор (1935) представљао је Стефановићев наредни корак. Нова политичка уверења захтевала су свођење рачуна са оним старим, па и са самим собом: „Ако указујем на погрешна мишљења и схватања, на заблуде, не значи да их и ја немам или да их нисам имао.“[8]

На страницама београдског Времена, Правде и Црњанскових Идеја Стефановић објављује серију чланака у којима јавности представља не само своју нову политичку позицију већ и нуди решења актуелних државних и друштвених проблема. Критика комунизма, разуме се, ни овде није изостала. У једном од написа поновиће и своје давнашње ставове о класној борби, допуњене овај пут искуствима и решењима која су нудили диктаторски режими с оне стране Триглава и Алпа. Као један од уредника Љотићеве Отаџбине није се устезао да јавно прозове и поједине од истакнутих чланова комунистичке организације: браћу Бихали, Велибора Глигорића, Мирослава Крлежу, Александра Вуча и друге, називао је „промашеним литератама“, „светском фалангом“ и „завереницима против народне мисли и дела“.[9] Због оваквих и сличних изјава која је износио у јавност убрзо је дошао под удар оних које је покушавао да демаскира. Њихов речник није био блажи од Стефановићевог. Редом су се, у ондашњој левичарској штампи,[10] оглашавали, понекад и претили, Ђорђе Јовановић, Јован Поповић, Душан Матић, Велибор Глигорић. Овај последњи, кад није имао довољно политичких аргумената, знао је да Стефановића јавно оптужи да је, наводно, „неумешан лекар“.[11]

Током немачке окупације наш се писац мало оглашавао у јавности, бар што се политичких написа тиче. Чини се да је његов рад у СКЗ имао приоритет. Од онога што је ипак писао, а чија је тема био Маркс и његови следбеници, издвајамо три врло значајна текста. Стефановићев обрачун с комунизмом овде је потпун. У прва два повод је био Виница.

Крајем месеца јула 1943. године немачке власти именују га за члана шаролике међународне комисије за утврђивање ратних злочина, формиране да установи виновнике и размере злочина који је почињен над бројним припадницима пољске армије, у Катинској шуми надомак украјинског града Винице. Заједно са Стефановићем у овај опустошени град допутовали су и антрополози из Будимпеште, свештеници из врха бугарске и румунске православне цркве, као и представници евангелистичке цркве нордијских земаља. Немцима, којима је та година била преломна за даље вођење рата, било је стало да светској јавности покажу да је њихов освајачки поход на Исток оправдан. Тако се некадашњи учесник оба Балканска и Првог светског рата, експерт за цивилну и војну медицину, Светислав Стефановић, ненадано обрео на руском тлу. Нагласимо да ово није била прва комисија која је истраживала злочин у Виници. Немци су, крајем априла 1943, оформили једну међународну групу састављену искључиво из редова медицинских стручњака, у којој је био и др Милославић, редовни професор судске медицине и криминалистике са Универзитета у Загребу. И Пољаци су, крајем маја 1943. године, послали једну своју комисију предвођену академиком Фердинандом Гетелом. Виницу је обишла и делегација европских књижевника на челу са светским писцем Ернулфом Тигерштетом, који је своје путовање описао у листу Гетеборг моргенпостен, 13. маја 1943. Затим, тзв. Централно надлештво немачке кривичне полиције шаље, почетком јула те године, једну своју комисију сачињену од стручњака за кривична дела. На крају, и влада Милана Недића, крајем августа 1943, упућује своју делегацију састављену од српских радника и земљорадника. Све побројане комисије и делегације, па тако и она у којој је учествовао Стефановић, биле су јединствене у закључку да је винички злочин „производ“ совјетске Црвене армије. Број погубљених војника и официра, као и сељака из тамошњег краја, премашује петнаест хиљада. Совјети су две године касније, на Нирнбершком процесу, наравно, тврдили да су за Виницу одговорни искључиво Немци. Међутим, године 1987, Совјетска влада коначно признаје да је масакр у Катинској шуми један од многобројних злочина извршен по Стаљиновом налогу. Дакле, Светислав Стефановић није се огрешио ни о своју лекарску, па ни о своју људску етику.

Вратимо се поменутим Стефановићевим чланцима објављеним за време немачке окупације. На свом пропутовању из Украјине, наш се писац кратко задржао у Берлину. Била је то несвакидашња прилика за једног српског интелектуалца да се главни град немачког „Трећег рајха“, у то судбоносно ратно време, види изблиза. У берлинском хотелу „Кајзерхоф“ (оном истом у којем је својевремено Црњански имао прилику да види и чује већину нацистичких вођа, па и самог Хитлера), Стефановић је за лист Краковске вести дао интервју[12] који представља драгоцено сведочанство о ономе што је видео у Виници. Осуда бољшевизма, наравно, није изостала. Некадашњи глорификатор руске револуције овај је пут имао сасвим другачији став. Говорећи о идеји и суштини комунизма, Стефановић је истакао да злочин у Катинској шуми представља последицу дугогодишњег црвеног режима „који је убио Бога у човеку“ и уништио све што даје смисао људском животу. Виница је за мене доказ, каже у наставку, да бољшевизам није онај који штити права сиромашног и материјално необезбеђеног човека, напротив, он га води у још већу беду до потпуног уништења. Даље, то је систем који жели да из корена уништи сељака као слободног човека, који је посредством земље везан за свој народ и националну традицију. Као замена, нудило се сиво, анационално, колективно друштво. Враћам се у Србију да бих сваком нашем сељаку рекао: Виница ме је убедила да је бољшевизам – смрт сељака и народа!

Друго, потресно сведочанство о ономе што је видео на руском тлу, Стефановић је недуго затим оставио у подужем ауторском тексту под насловом „Поука и порука из Винице“, публикованом у провладином Јонићевом недељнику Српски народ.[13] Преко овог чланка Стефановић је желео не само да упозна јавност са оним што је видео у Виници већ и да је на известан начин упозори на сличну опасност која јој је претила на домаћем тлу. Осим Катинске шуме, обишао је и једно оближње село надомак Винице, као и тамошњи колхоз. Био је ужаснут призорима и људима које је видео. Материјална опустошеност, глад, страх и „једна отупљеност и равнодушност према свему, као и према сопственој судбини, која не само изненађује него боли и готово вређа“. Један украјински адвокат причао му је о преким судовима који су осуђивали на смрт или вишегодишње прогонство у Сибир; „Један лекар, са којим сам дуже говорио и који зна и француски, одевен је горе него наш Циганин са Чубуре.“ Безбројне су и страшне Винице широм Украјине, сведочи даље Стефановић, не слутећи да ће се ускоро и он сам придружити виничким жртвама. Марксови следбеници свесно су спровели многе његове замисли, а најдоследније ону рођену из освете и немоћи да у своје формуле укалупи село и сељаштво, због чега су прибегли његовом уништењу. Оптуживао је бољшевизам за заустављање природног развитка руског народа у правцу Европе, за упропашћавање руске мисије да у споразуму са Немачком, „по далековидој политици Бизмарка и толиких руских државника и мислилаца“, изгради мост између Европе и њене културе и огромних народних маса Азије. Само онда када буде ослобођена од бољшевичког система, наставља Стефановић, Русија ће поново пронаћи свој пут ка Словенству и ка европској култури. Недићеву Србију видео је као државу која има само један задатак: да, поучена украјинским и сопственим искуством, све народне силе сачува и посвети заштити села и сељака, као и своје културе и традиције. Сваки други пут, упозорава Стефановић, води нас ка ономе што је показала Виница.

У свом трећем чланку, објављеном такође у Српском народу крајем октобра 1943. године („Комунизам – најкобнија заблуда људске повести“), Стефановић је покушао да пронађе историјске корене и узроке настанка комунизма у свету. Платонов покушај образовања државе у Сиракузи означио је као први покушај организације људског друштва по комунистичким концепцијама. Тај први симптом претеће катастрофе, истина, завршио се потпуним фијаском, указује Стефановић, али је упркос томе остао као стални предмет филозофских и политичких дискусија и све нових сличних покушаја кроз потоње векове. И у првобитном хришћанству он препознаје синдром Сиракузе, односно грчки утицај који је потом проузроковао и катастрофу римске империје. Тек су по стварању првих хришћанских цркава, које су постале најмоћнији заштитник породице и приватног поседа, ишчезли и последњи трагови комунистичке идеологије. Стефановић, даље, препознаје и обележава две карактеристичне црте које комунизам предодређују као спроводника катастрофалних стања људског друштва и државе: интелектуалистички, скоро искључиво урбанистички карактер и порекло, као и антисељачки став. Сматрао је да нимало није случај што су досад све комунистичке идеологије рођене у концепцијама филозофа, мудраца, етичких и религиозних учитеља, свих пореклом варошана, који су се обично јављали у временима националних и државних криза. И најкобнији од свих комунистичких идеолога, истиче Стефановић, Карл Маркс, сав је произашао из урбанистичких концепција и сав је окренут против сељаштва – и то су већ показали његови следбеници на тлу данашње Русије.[14] И не само они.

Драган Крстић: „Арсенали демократије“ (САД и Енглеска) са „цветајућом земљом социјализма“ (СССР) довели комунисте на власт

Сличан је пример, само на другачији начин, остварен у Енглеској и у Сједињеним Државама. У Енглеској је процес уништења села дефинитивно довршен. У Америци, пак, село као такво никад није ни постојало. Систем фармера као систем поседа са најамним радништвом произашао је, уствари, из дотадашњег робовласничког поретка. И данас тај систем, подвлачи Стефановић, та колевка расног ропства и профита, „покушава да изиграва арбитра у борби против расизма и у борби за већу социјалну правду“. Природно је, онда, што су се те три велике силе, Сједињене Државе, Енглеска и Совјетски Савез, нашле на истим позицијама у свом заједничком антагонизму према селу и сељаштву. Пролетаризација села, односно претварање сељака у радника, врши се само са једним циљем: ради лиферовања што јефтинијег радног робља за потребе великог капитала. На крају свог чланка Стефановић закључује да је против комунизма и англоамеричког капитализма „једино здрава и оправдана, политика заједничке линије словенских народа са немачким“. То је, по њему, прва линија европске политике која би, једном за свагда, заштитила континент од колонијалне политике западних сила.

Светислав Стефановић и Збор Димитрија Љотића

 Светислав Стефановић одболовао је период свог републиканизма баш као што је пре тога одболовао и свој растанак од радикала. У сталном трагању за нечим прогресивнијим, идеалнијим, за нечим што би требало и могло да српску политичку сцену одведе корак даље, средином је тридесетих година направио радикалан а показало се и судбоносан заокрет удесно. Одбацио је своје дотад хваљено демократско политичко опредељење, онако како се, отприлике, одбацује стари и изношен капут пред првим зрацима варљивог сунца и, разголићен, кренуо напред не знајући да га тамо, на другој страни, чека нови, овај пут кобни олуј.

После овог помало драматичног разлаза с републиканцима, 1922. године, Стефановић, могло би се рећи, више од једне деценије „стагнира“ у свом политичком деловању.[15] То је и период у којем су политичка, верска и национална подељеност увелико доминирале над друштвеном стварношћу Краљевина СХС и, доцније, Југославије. Стефановићево неповерење у странке и партијске програме расло је нарочито у време диктатуре краља Александра, односно у периоду тзв. државних или дворских влада (1929-1934). Ни у једној од тада постојећих политичких групација он није видео ону чији би програм и активности били блиски његовим идеолошким схватањима. Једва да је до 1933. године објавио неколико чланака политичке садржине. У њима, овај пут, нема залагања за рушење монархистичког облика владавине, нема ни помена о републици и републиканском државном уређењу. Пред нама је, условно речено, био један „нов“ Стефановић.

Своја политичка уверења Светислав Стефановић износио је овај пут независно, неспутан страначком припадношћу, у намери да покаже да се решења актуелних друштвених проблема могу и морају тражити у новим политичким опцијама. Један је од ретких интелектуалаца у то време који се није устручавао да своју политичку мисао, често провокативну и контрадикторну, изнесе пред критички суд јавности. Умео је да заталаса духове, изазове полемике и расправе, да на многе нападе и прозивке одговори спремно и аргументовано, да понекад брани и оно што изгледа неодбрањиво, али и да губи битке. Стефановићеве политичке списе налазимо најпре у Летопису Матице српске (1925), у којем је глорификовао свог, како је често умео да истакне, „првог политичког учитеља“ Светозара Марковића, евоцирајући притом успомене на своје бечке студентске дане; затим, у Алманаху сарајевске Просвете (1925), у коме је пледирао за стварање једне нове југословенске идеологије „више социјалног а мање политичког типа“; и, на крају, у Прибићевићевој Речи (1928), у којој је ожалио своје пријатеље, страдале у познатом атентату у Скупштини, Ђуру Басаричека и Стјепана Радића. У Речи је, такође, објављен и један његов чланак у коме поздравља Прибићевићево залагање за учвршћење међунационалних односа у новонасталим тешким политичким тренуцима.[16]

И некако баш у овом раздобљу постају видљиви први знаци политичког заокрета нашег писца. Основна карактеристика свих ових Стефановићевих написа јесте његово промишљање о стварању једног новог југословенског национализма. Био је уверен да даљи, суштински опстанак заједничке државе, као и њен свеукупни развој, зависи искључиво од саздавања таквог пута. Српско-хрватско јединство схватао је као основни постулат будуће државне политике, а у новој југословенској идеологији видео је носиоца прогреса и чврсту брану пред сепаратистима и њиховим учесталим захтевима за поделу земље.

Стефановић ово своје југословенство не истиче први пут. Читав низ његових бројних чланака, такорећи од самог почетка када је ступио у јавни живот, крајем 19. века, прожет је залагањем за оживотворењем југословенске идеје. Она је за њега и његову генерацију, разуме се и за многе претходне, била заједнички симбол и духовни идеал свих јужнословенских нација: „Југословенство је формула уједињења, оно је, као нека чаробна реч, у стању да споји оно што се не да спојити“, писао је као у неком заносу почетком двадесетих година.[17] Чак је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1918. године, уместо Краљевине Југославије, сматрао издајом равном оном коју је починио Јуда. Треба ли онда да нас чуди овај доцнији Стефановићев ангажман у стварању једног новог југословенског национализма у коме је видео наставак оног старог, предратног, али таквог који у себе и не би садржао ону романтичну, ослободилачку и ратничку црту какву је дотад имао, условљену борбом против туђинске власти, већ би он, прошавши кроз једну унутрашњу еволуцију, више био упућен на подизање опште и социјалне културе свих народа у саставу нове државе. „Рад наших умова и наших руку“, бележи те 1925. године Стефановић, „данас је главни проблем нашег народа и нашег национализма.“[18]

Још једна чињеница овде је за Светислава Стефановића битна, чињеница која, гледана из данашње „искуствене“ перспективе, изгледа као чиста утопија. Племенски национализми су добри, каже он, али морају да устукну, односно дају првенство новом југословенском национализму. То не значи ликвидацију свих посебних народних индивидуалитета, већ, напротив, могућност за њихову највишу афирмацију. Истицао је да је Сједињене Државе и Швајцарску створила једна идеја, идеја коју су носиле различите нације, па зашто то не би био добар и поучан пример и за народе у саставу Југославије. Тим више „што смо истог, словенског порекла“, и што је реч не само о дужности него и „о мисији Јужних Словена“. Мачем и звецкањем сабље, сматрао је, мислећи притом на поједине српске милитаристичке кругове, не дају се одговори на унутрашња питања и не решавају се настале кризе.

Средином 1934. године Стефановић у београдском дневнику Време објављује читаву једну серију чланака у којима је разрађивао своје старе схеме и поимања о новој југословенској идеологији. Ови списи на известан су начин представљали увод у његов нови политички заокрет, овај пут удесно, заокрет који је он дефинисао већ наредне године својим учлањењем у Љотићев Југословенски народни покрет Збор. Овде не тврдимо да је тај Стефановићев обрт представљао нешто ново и неочекивано. Он је, заправо, само природни наставак његовог дотадашњег вишегодишњег залагања за афирмацију југословенске идеје. Једина разлика јесте у томе што је овај пут био одбачен демократски приступ таквом залагању, а уместо њега наш писац нудио је друга, често нејасна и противуречна решења, „супротице“, како би рекао Лаза Костић.

Стефановићева политичка мисао, у овим новим излагањима, и даље је усмерена ка обнови и афирмацији југословенског национализма, али и ка национализмима у појединим државама западне и средње Европе, пре свега онима у Италији и у Немачкој. И ту се већ јасно уочава разлика. Са нескривеним симпатијама пратио је и процењивао збивања у овим двема земљама, у којима је изопачени национализам доживљавао свој врхунац: „преживео је национализам у свету“, каже он, упркос радничким и масонским интернационалама, упркос стерилном интернационалном духу за кога се једно време чинило да је завладао над целим светом, и не само да је преживео већ се показао способним за нове еволуције. Тај нови национализам, уверава Стефановић, (и не слутећи да ће управо он, подгреван од политичких и индустријских псеудоелита са Запада, изазвати нови светски рат), све више се ослобађа својих империјалистичких и освајачких тенденција и све више је окренут ка унутрашњем преображају државе и друштва, постајући тако прави заштитник и чувар мира и споразума међу народима. Синтезу немачког национализма и социјализма видео је не као вештачки спој двају антипода, већ као синтезу двеју основних градитељских сила модерног друштва.

С таквог полазишта Стефановић је, мање-више, стао да дотерује и модификује свој став о новој југословенској идеологији. Све чешће га је заокупљало питање како неке од ових замисли применити на практичном пољу, на тлу његове земље у којој се систем либералне демократије показао неуспешним. „Нашем национализму“ потребна је обнова, потребно је да буде „реално конструктиван и социјалан“, по угледу на италијански или немачки. Међутим, у теорији и у пракси, сумира Стефановић, сматрам да он може да се користи туђим искуствима али не сме да се слепо поводи за страним моделима и калупима, већ да своју стваралачку енергију црпи из сопствених извора. У својим националним снагама, активним и творачким, сматрао је да друштво треба да тражи основе за своју обнову, као и за нову политичку, економску и културну оријентацију. Јавност је подсећао на покрет предратног национализма у коме је сваки појединац био спреман на сва одрицања и све жртве, уверен у победу своје нације.[19] Међутим, „рушење старог света и поретка није значило увек и долазак и стварање бољег.“ Питао се, зар послератни општи хаос и пометња који су завладали Европом, пренети и у Југославију, то најбоље не потврђују.

Решење свеопште кризе, дакле, видео је у стварању државе која би својим грађанима била идеал не само као симбол народне моћи и снаге, него и као симбол културне и социјалне вредности које су, по његовом уверењу, постале циљеви, задаци и дужности модерне државе.[20] Такву државу, овај пут, видео је као изнадкласну, као корпоративну, без партија и страначких програма, државу у којој би сталежи били они који су њој подређени, а не она њима и њиховим уским интересима. Породица у таквом друштву основа је и стуб државе. Појединац не може да остане по страни, јер обнова национализма значи, у првом реду, „моралну обнову човека“.

Међутим, Светислав Стефановић у својим чланцима не помиње једну битну ствар – облик државног уређења: монархија, република или, можда, нешто треће? Подсетимо, прве године двадесетог века јесу и прве године његове политичке каријере. Пашићева Радикална странка, чији је и Стефановић био члан, није била противник монархије. Самим тим, претпостављамо, ни Стефановић. Нагласили смо, такође, да је наш писац, као припадник републиканаца, у периоду од 1920-1922. године, био жесток и непомирљив противник монархијске форме власти, сматрајући је преживелом и супротном начелима демократије. Дакле, када је реч о облику државног уређења, Стефановић остаје више него недоречен. Да ли је ово питање, у том тренутку, сматрао неважним или је мислио да се, можда, у југословенском случају може применити италијанска формула из тих година – да се краљ, једноставно, повуче устрану и да своју улогу препусти доминантној политичкој групацији? Такође, нема ни речи о правој позадини режима који су увелико егзистирали у државама фашистичког типа, где је једна партија држала све полуге власти и где о слободи појединца није могло бити говора.

Извор: Политика, 1. 3. 2008.

Прећуткивања, међутим, није било када је у питању демократија. И ту имамо једног новог Стефановића. Ако је до тада, у свом три деценије дугом политичком стажу, понекад мењао партијске боје, прелазећи из једне странке у другу, Стефановић није мењао своју, рекли бисмо, основну политичку концепцију – залагање за демократски поредак. „Не признајем никакву власт до ону која служи народу“, писао је почетком 1920. године у Републици; „Живот и снага и будућност је само у слободној демократској Југославији“.[21] Једва деценију и по касније на Стефановићевом политичком хоризонту више није било места за ту исту демократију. У својој политичкој лабораторији, он, некадашњи осведочени англофил, демократију је растављао на њене саставне елементе, издвајао примењиво од непримењивог, омеђавао јој границе. Ма колико да је незахвално, ипак не можемо а да се данас, безмало читав век касније, не сагласимо са многим Стефановићевим аргументима: улога демократије неоспорно је завршена, опомиње овај пут њен некадашњи глорификатор,[22] она се завршила у вербализму и у речима које су изгубиле садржину али су задржале значење. Тврдио је да њена снага није она конструктивна снага која једина има позитивне вредности у еволуцији људског друштва и у политичкој историји народа, а да демократија ни у својој суштини, ни у својим облицима, није никаква ни тековина ни животна потреба нити „словенске расе“ уопште, нити српског и југословенског народа посебно. Каква је то демократија, питао се Стефановић, која негира сваки ауторитет и сваку власт изван и изнад власти гласачке гомиле?[23] И где то у Европи има истинског демократског режима? Усто, био је мишљења да је демократија у својим постојећим облицима продукт Запада, и да је и тамо већ истрошена и дотрајала, те да нема више никога кога би могла нарочито да импресионира а камоли усрећи, нити је видео разлоге за њене апологије и спасавање: „У сваком случају, ако се има да бира између народа и његова добра, и демократије и њеног спасавања, за нас има само један избор: народ и његово добро?“[24]

Склони смо да верујемо да оно што је Стефановића определило да приступи Љотићевом Збору јесу поједина, рекли бисмо и најважнија, од његових Основних начела и Смерница, пре свега она да „Срби, Хрвати и Словенци чине југословенску народну, друштвену и духовну заједницу“ у којој се југословенству, „југословенској нацији“ као целини, подређују сви посебни интереси. Затим, заштита дома и породице „као природне основице народа“, брига о селу које треба да буде „мерило друштвене политике“, уместо политичких организација сталешко уређење друштва, као и централизована државна власт. Постојало је, такође, и гледиште да „без Бугара југословенска народна заједница није потпуна“.[25] Кроз читав свој дотадашњи политички ангажман, у коме је, несумњиво, било лутања и недоумица, Стефановић је више пута истицао и залагао се управо за оно што су, између осталог, и сами збораши прокламовали као свој циљ. Чак су и одреднице о Бугарској представљале оно о чему је и Стефановић писао у републиканском Прогресу, још 1922. године.[26] Све је, дакле, у Љотићевом покрету, више или мање, „ишло у прилог“ Стефановићевом дотадашњем виђењу државног и друштвеног уређења. Све, осим две ствари: религије и монархије. Једно од главних зборашких начела јесте и оно о „поуздању у Бога“, као и схватање о равноправности вера „које су везане за душу народа“. Мисли се, превасходно, на православну и католичку као две доминирајуће, али је и другим верама такође остављен простор за слободно деловање. Изван Христа, каже с правом Љотић,[27] другог темеља спасења народима и појединцима нема.

Зашто је одједном Стефановић са својим атеизмом, чак презиром према Богу и ономе што он представља, „устукнуо пред религијом“? Он, који је дотле хришћанство сматрао „драговољним одрицањем од слободе“,[28] „мртвим и преживелим“, „најтежим отровом које је човечанство икад попило“, он који је у човеку видео „бога над боговима“ и, својевремено, у нишком Делу 1915. године, заузимао се за стварање једне нове религије у којој неће бити места култу страдања и умирања, већ култу радовања и уживања.[29] Милан Грба, један од првих Стефановићевих послератних биографа,[30] верује да је на његов „повратак“ Богу највише утицала његова друга супруга, др Гита Радич. Ова мађаризована Немица и по једној линији даља рођака Стјепана Радића, била је изузетно религиозна, па се претпоставља да је она тај свој религиозни занос делимично пренела и на свог супруга. Чини нам се још да је тај свој „отпор“ према Богу, односно хришћанству и уопште према свим религијама, Стефановић носио у себи још од својих студентских дана. Крајем 19. и почетком 20. века он је, како је то више пута истицао, био „заражен“ идејама Светозара Марковића и, донекле, Марксовим теоријама, и ту је своју заразу „ширио“ међу српском академском омладином која се, као и он, школовала у Бечу. У једном свом писму, писаном на други дан Божића 1897. године,[31] млади Стефановић о себи говори и признаје да је „анархиста, атеиста и  социјалиста“, и да му као таквом „више ништа није свето“. И у многим његовим доцнијим записима пронаћи ћемо, такође, жестоке и неоправдане критике упућене на рачун појединих религија, али нигде се у њима Стефановић сасвим не одриче Бога, односно хришћанства. Шта више, знао је понекад да помене религију у врло позитивном контексту. Забележимо на овом месту и вредан податак да је, средином двадесетих година, Стефановић, сад већ познати и признати преводилац, са јеврејског на српски језик превео поједине делове Библије,[32] што је поздравила СПЦ,[33] као и јеврејска заједница у Југославији.[34] Дакле, те 1934. године имамо једног другачијег Стефановића, Стефановића који, овај пут, осуђује атеизам и аморализам као „нове идоле који су требали да замене хришћанског Бога и етику праштања, љубави и чистоте“.[35] Изгледа да је Стефановићев амбивалентан однос према религији представљао само још једно у низу од његових многих и разноврсних лутања.

„Неприкосновеност краља“, краљ као „врховни домаћин“, односно тумачење да једино монархијски облик владавине омогућује „опстанак и слободно развиће југословенског народа“, представља, такође, једно од главних зборашких начела супротно дотадашњем Стефановићевом виђењу државног устројства. Подсетимо, још од својих студентских дана наш је писац монархију сматрао „гробаром слободе, истине и правде“.[36] Чини се да је доцније тај његов анимозитет према монархији увећан после повлачења и страдања српске војске и народа кроз беспућа Албаније. Стефановић је био учесник и сведок једне опште трагедије и расула за шта је, додуше индиректно, оптуживао двор и државни врх, сматрајући да они нису били дорасли величини и тежини догађаја. Међутим, свој антимонархизам, како смо већ истакли, он највише испољава као припадник републиканаца, почетком двадесетих година прошлог века. У бројним уводницима које пише за београдску Републику, Стефановић често истиче да централистичка монархија припада прошлости, да је такав облик владавине далеко од принципа демократије, да је монархија једино у стању да од државе направи „једну матору лешину“, а да краљ представља ништа друго до „убицу по милости Бога“.

Владимир Вујић: За ревизије у историји српске књижевности

Дакле, у свом зрелом животном добу, средином тридесетих година прошлог века, Светислав Стефановић прави велики заокрет у својим религиозним и политичким схватањима, прихватајући, понекад прећутно, чак и оно чега се годинама свесно одрицао. С једне стране стајао је демократа Стефановић, или, боље речено, социјалдемократа (ако се узме у обзир његова приврженост социјалним идејама Светозара Марковића и демократском опредељењу које је оличавало идеологије радикалне и републиканске странке), а, с друге стране, готово преко ноћи, освануо је један „нови“ Стефановић. Нов свима онима који су иоле били упућени у његова дотадашња политичка опредељења. Утисак је да овај пут стари храст није одолео налету једног од многих бесних олуја који су тих година дували не само на европској већ и на политичкој позорници Краљевине Југославије.

У свему овом не можемо а да не поменемо још један могући повод Стефановићевом радикалном заокрету удесно. Наиме, у периоду од 1933. до 1935. године, наш писац неколико пута борави у Риму, у коме заснива своју нову породицу и у коме, преко нових рођачких веза, долази у додир са широким кругом италијанских фашиста. Фернандо Мецазомо, један од младих и врло утицајних првака Мусолинијеве партије, бивши подсекретар организације италијанске омладине, упознаје Стефановића са достигнућима у области фашистичке идеологије и праксе. Позовимо се и овде на Милана Грбу који наводи да је Стефановић био опчињен младим људима који су имали непоколебљиву веру у национализам своје државе и у непогрешивост вође кога су безпоговорно следили. У Риму се Стефановић сусреће још са Вјачеславом Ивановим, песником и филозофом, бившим вођом руских симболиста коме су Италијани пружили уточиште. Упознаје Дмитрија Мерешковског, који је у то време радио на својој студији о Дантеу и због тога био Мусолинијев гост. Мерешковски је, иако члан разних интернационалних књижевних удружења, по свом политичком опредељењу био десничар и Стефановић користи прилику да му предложи да се у блиској будућности оснује једно интернационално удружење национално оријентисаних књижевника. Ови последњи контакти немају нарочит политички значај. Они само, на известан начин, употпуњују слику Стефановићевог политичког лика из тог времена. Међутим, верујемо да је и овде реч о једном од многих Стефановићевих лутања и тражења излаза из свеопште кризе у којој се није налазила само југословенска држава већ и сваки појединац у њој. У једној његовој полемици из тих година дознајемо одговор на ово питање: „Ако правимо обрачун са садашњим светом и његовим веровањем, правимо га и са самим собом“.[37] „Сумњам у онога који никада није лутао“, рекао нам је као коментар наведеног Стефановићев пријатељ Хрвоје Магазиновић.

Светислав Стефановић је у Љотићевом Збору, у периоду од 1935. па све до почетка 1938. године, када иступа из покрета, један од најагилнијих чланова. Његово вишеструко образовање, политичко искуство и радна енергија, која му никад није недостајала, у зборашким су круговима и поштовани и уважавани.[38] Био је члан Политичког савета, путовао и учествовао на многим зборашким конференцијама и митинзима широм земље. Памте се његови говори у Дубровнику, у унутрашњости Србије и у Београду. Уредник је рубрике за културу у Љотићевој Отаџбини, главном органу Збора, и сарадник више других зборашких листова од којих издвајамо сплитски Вихор. „Сталешка мисао на Балкану“ наслов је његове нове (на жалост недовршене и изгубљене) књиге на којој интензивно ради и у којој, између осталог, представља делатност зачетника балканске сталешке идеологије Александра Стамболијског, Стјепана Радића и Димитрија Љотића. Почетком 1937. године, с италијанског преводи и објављује Мусолинијеву књигу О корпоративној држави, с намером да југословенску јавност ближе упозна са доктринама фашизма и његовим достигнућима у пракси. Истовремено, на страницама Отаџбине настављао је да пропагира стварање југословенске идеологије и да све више улази у свој давно започети „обрачун“ са демократијом и марксизмом. Тиме је на себе скренуо пажњу како демократски настројених интелектуалаца тако и чланова југословенске комунистичке партије. Полемисао је и са једнима и са другима, ватрено бранећи своја нова убеђења, не само на страницама Отаџбине већ и у Црњансковим Идејама, Летопису Матице српске, тршћанском Пиколу.

Поменимо још и то да је Стефановић учествовао у многим предизборним активностима Збора, уочи парламентарних избора од петог маја 1935. године. Као кандидат за посланика на тзв. Земаљској листи за град Београд, представљао је потенцијалним гласачима основна политичка усмерења покрета, његов програм и однос према другим странкама. Након пребројавања гласова установљено је да је од 2 880 964 изашлих бирача (73%) Збор освојио свега 25705 гласова, што није било довољно ни за једно посланичко место. Димитрије Љотић био је против учешћа на овим изборима. Тврдио је да је изборни закон неправичан, да Збор још увек није у довољној мери организован и да нема средстава за иоле равноправну утакмицу. Усто, сматрао је да су политичке странке криве за сва зла и да његов покрет не треба и не сме да учествује као да је и он сам тек једна од партија. Међутим, вођство Југословенске акције, странке која је била придружени члан Збора, вршило је јак притисак на Љотића да се ипак изађе на изборе, истичући да се, иако су у суштини етнички покрет, не смеју строго одвајати од политичког живота. Указивали су још и на то да је парламент место на коме ће имати шире могућности за изношење својих идеја пред народ. Љотић је преко воље прихватио да Збор изађе на изборе а резултати су били скоро катастрофални. Један од разлога за овакав изборни дебакл вођство Збора видело је у томе што је њихов покрет био тек у настајању и релативно непознат. Данило Грегорић, један од високих функционера Збора, тврдио је да је и поред свега председник владе Бошко Јевтић нудио Љотићу да уђе у његов кабинет, али да је то овај категорички одбио из моралних начела.[39]

Стефановић се након петомајских избора повукао из активног суделовања у организационо техничком раду Збора. Наставио је једино да сарађује са Вихором и Отаџбином, све до забране даљег излажења овог листа, новембра 1937. године. Љотићу ипак, као понеком правилу, и нови премијер Милан Стојадиновић нуди улазак у владу, али он одбија и ову понуду с образложењем да не жели да сарађује с „аморалним политичарем“. Међутим, тако нису мислили чланови Југословенске акције предвођени Велибором Јонићем. Они су, како каже Љотић у изјави за сарајевску Југословенску пошту,[40] „кришом, иза леђа свих органа покрета, дошли у додир са представницима режима“.[41] На седници Саветодавног одбора Збора од петог децембра 1937. године, из покрета су били искључени Велибор Јонић, генерални секретар, др Ђорђе Перић, шеф одсека за штампу и др Данило Грегорић, шеф одсека за пропаганду. У јавности се увелико нагађало о стварним разлозима овог расцепа, од тога да је Љотић наводно напустио осовину Рим-Берлин па све до тога да се определио за осовину Париз-Москва. Из Збора, потом, у знак протеста и солидарности са искљученим члановима, иступају још Владимир Вујић и Данило Вуловић. Овај последњи постаје министар без портфеља у Стојадиновићевој влади. Странку напушта и Светислав Стефановић. Владимир Љотић рекао нам је да му се чини да је Стефановић у Збор ушао као припадник поменуте Југословенске акције и да се повео за искљученим члановима. Међутим, у зборашкој штампи из тог времена, па ни доцније, о Стефановићевом иступању нема ни помена. Помало чудно ако се зна да је он био један од врло угледних чланова ове организације. „Зачуђује“ нас, такође, и сам Стефановић. Када се мало ишчита његова политичка биографија, уочиће се да је он често умео да критикује рад странака којима је некад припадао, да прозива њихова вођства и критикује програм. Са Збором, међутим, то није био случај. У Стефановићевим доцнијим политичким списима, насталим и током и после 1938. године, нема помена ни о Љотићи ни о његовој партији. Мистерија постоји и око Стефановићевог евентуалног чланства у Јонићевој странци. На коју је то страну, заправо, наш писац кренуо? Решење ове недоумице Стефановић нам делимично открива тек у јеку Другог светског рата, и то у Берлину. Из интервјуа који је дао за лист Краковске вести, крајем јула 1943. године, сазнајемо да је он, по напуштању Збора, постао „лице од поверења новог премијера“,[42] те да се у својој реалној политици Стојадиновић наводно користио његовим саветима и поверавао му важне задатке.

Познато је да је Стојадиновићева спољна политика ишла, да тако кажемо, у десном правцу, односно била је највише усмерена ка многострукој сарадњи Југославије са Немачком и Италијом. Претпостављамо да је управо такав ангажман Стефановићу више одговарао од онога што је до тада нудио Збор. Мада формално није био члан Стојадиновићеве ЈРЗ, он се, као по неком неписаном правилу, и овај пут свесрдно ставио у службу своје нове политичке опције. Почетком 1938. године поново је у Риму, сада већ као члан управног одбора југословенско-италијанског културног удружења, са задатком да поспеши сарадњу београдског и римског Универзитета. Одбор је, такође, пројектовао задужбину Југословенске академије у Риму, размишљао о формирању једне уније за интелектуалну сарадњу, покушавао да оснује стипендије за школовање студената, имао у плану формирање летњих кампова и слично. Италијанска штампа поздравила је оснивање овог удружења (Ил Пополо, Ла Ведета) чији су чланови били, поред осталих, Марко Цар, Тодор Манојловић, ректор Музичке академије Роксандић и други. Стефановић се, све до пада Стојадиновићеве владе, 1939. године, оглашавао повремено у Новој смени и Југословенској стручној штампи. Садржај његових политичких написа није се много разликовао од оних објављиваних дотле у зборашким листовима. Поново је истицао политичке и социјалне идеје Светозара Марковића, као и југословенску идеологију. Једини изузетак у том погледу чини његов позив на стварање чвршћих веза између земаља тзв. дунавског басена.

Додајмо, на крају, да за време немачке окупације Стефановић није долазио у додир са својим некадашњим колегама из Збора, али јесте са бившим члановима Југословенске акције. Једини изузетак, када је Збор у питању, јесте Стефановићев позитиван одговор на писмену молбу Ратка Парежанина, у то време шефа Васпитно-пропагандног одсека при штабу Српског добровољачког корпуса, да се из Српске књижевне задруге чији је Стефановић био председник, добровољачким батаљонима поклони „известан број књига“.[43] Иначе, Стефановић и Парежанин били су дугогодишњи пријатељи, још из времена када су обојица били припадници управо Републиканске демократске странке. Што се пак, Југословенске акције тиче, чини нам се да је њено бивше вођство довело Стефановића на чело СКЗ. Наиме, Велибор Јонић био је скоро све време рата министар просвете и вера у Недићевој влади а Владимир Велмар-Јанковић, Стефановићев стари пријатељ, његов заменик. Дотле самостална културно-просветна установа, СКЗ, према наредби немачких власти долази под патронат поменутог министарства.

***

Почетком октобра 1944. године, непосредно пред улазак совјетске Црвене армије у Београд, Владимир Вујић[44] наговарао је Стефановића да крене с њим у Словенију, и даље, на запад. Међутим, Стефановић одбија овај предлог сматрајући да он нема чега да се плаши, односно да није за време рата ништа урадио што би могло да му на било који начин науди. Просто је невероватно овакво расуђивање. Једва годину дана раније, крајем октобра 1943. године, Стефановић је у листу Српски народ констатовао да су Англоамериканци Србију „хладнокрвно и немилосрдно“ препустили Совјетима.

Праштања, ипак, није било. Вихор, којег је Стефановић призивао у једној песми, претворио се у бесни олуј крваве комунистичке револуције, харајући Србијом, у јесен 1944. године. Стефановићеву смрт најавио је Милован Ђилас, у мају исте године у листу Нова Југославија, запечативши тако судбину нашег писца. Два дана по ослобођењу Београда, крајем 1944. године, Стефановић је ухапшен у просторијама Српске књижевне задруге. Фамозни Војни суд Првог корпуса НОВЈ, стациониран наводно у улици Француској број 5, на основу чл. 14 Уредбе о Војним судовима, једног прилично уопштеног и двосмисленог акта, на основу којег је свако могао да буде проглашен кривим, Стефановића осуђује на смрт. У одбрану му није уписан онај његов „левичарски стаж“ с почетка двадесетих година.

Срђан Цветковић: Злочини у име народа!

Завршимо ове фрагменте из Стефановићеве политичке биографије једном његовом реченицом из огледа који је својевремено писао о Парацелзусу. Текст који следи, чини нам се, на најбољи начин осликава Стефановићев политички лик: „Он је био као једно огромно, узбуркано море, шибано ветровима, распињано бесовима, пуно свих тајних елементарних сила и снага, које тек у свом највећем немиру доводе човека до неких виших сазнања, где и најповршније површности одају снаге далеко јаче од човечјих моћи а дубине изгледају не само недокучиве но и страшне и кобне“.

(Предговор књизи: Светислав Стефановић, Старим или новим путевима – Одабрани политички списи 1899-1943, Избор и предговор Предраг Пузић, Артпринт, Нови Сад, 2006)

[1] Епистоларна биографија Светислава Стефановића, прир. М. Ненин, Матица српска, 1995, 257.

[2] Прештампано у Стефановићевој књизи Погледи и покушаји, 1919.

[3] Светислав Стефановић: „За Руску револуцију“, Прогрес, 15. и 16. 9. 1920, 1.

[4] Светислав Стефановић: „Избезумљеност власника“, Република, 8. 4. 1920, 1.

[5] Стао је Стефановић још неколико пута уз комунисте, чак и онда када је то могло да га кошта живота: 1920. захтевао је да се комунистима признају гласови освојени на општинским изборима у Београду („Демократија у служби реакције“, Република, 2. 9. 1920, 1.); године 1929. предлагао је оснивање медицинских установа по угледу на Совјетски Савез („О положају лекара с погледом на садашње прилике“, Српски архив за целокупно лекарство, св. 3, март 1929, 235-253); године 1932, заједно с  Марком Ристићем, Ђиласом и другима потписује јавни апел у корист социјалне литературе (Књижевник бр. 4, март 1932); за време немачке окупације помагао је породицу комунисте Душана Радосављевића („Са писцима и о писцима међуратним“, разговарао Драгољуб С. Игњатовић, Институт за књижевност и уметност, 1992, ст. 75).

[6] Светислав Стефановић: „Класна борба и организација друштва“ (III), Република, 20. 6. 1920, 1-2.

[7] Светислав Стефановић: „На прави пут“, Република, 7. 8. 1921, 1.

[8] Светислав Стефановић: „Обнова југословенског национализма“, Време, 20. 12. 1934.

[9] Светислав Стефановић: „Културно ропство народа“, Отаџбина, 17. 9. 1936, 4.

[10] Књижевни савременик, Нин, Наша стварност.

[11] Велибор Глигорић: „Дискусија преко мртвих“, Политика, 1. 1. 1935, 10.

[12] „Бољшевизам – смрт народима“, Краковске вести, 29. 7. 1943, 3-4.

[13] Светислав Стефановић: „Поука и порука из Винице“, Српски народ, 31. 7. 1943, 5.

[14] Има једна згодна прича када је о Марксу и нашим интелектуалцима реч. Мита Ракић, отац песника Милана Ракића, у младости је, баш као и Стефановић, у извесној мери био занет Марксовим теоријама. На пропутовању кроз Немачку, Мита Ракић реши се да посети Маркса, сматрајући да творац онакве доктрине исту примењује и у практичном животу, и да стога треба да му се представи без икаквих формалности. Био је не мало изненађен кад је ступио у велелепну одају и када га је лакеј у белим рукавицама упитао шта жели. Видећи себе у бедном ђачком оделу, пред слугом чија је униформа наговештавала каква тек мора бити унутрашњост других одаја, Мита Ракић се окренуо, изгубивши вољу да се види са огорченим противником капитализма. (Андреја Андрејевић: „Милан Ракић у мојим успоменама“, Српски књижевни гласник, НС, књ. LIX/7, 1. 4. 1940, 532)

[15] Стефановић је био заузет на многим другим странама („кршећи“, изгледа, поједине физичке законе): активност у Српском лекарском друштву, спор са Пандуровићем око крађе превода Шекспировог Хамлета, смрт прве супруге, вођење београдског ПЕН клуба, интензиван књижевни, научни и преводилачки рад. Поред свега активно је и даље обављао лекарску праксу у својој ординацији у Хаџи Милентијевој улици на Котеж Неимару.

[16] Стефановић је неколико година раније, 1922. у Слободном дому, о Прибићевићу имао сасвим другачије мишљење: „Главни представник свих рђавих тенденција у Демократској странци и у целој политици српског народа, г. Св. Прибићевић“ (чланак „Републиканско југословенство и републиканско хрватство“, Слободни дом, април 1922).

[17] „Републиканско југословенство и републиканско хрватство“…

[18] Светислав Стефановић: „За један бољи национализам“, Алманах Просвета (Календар), 1925, 117-120.

[19] Светислав Стефановић: „Обнова национализма у знаку етичке обнове“, Време, 4. 7. 1934, 3.

[20] Светислав Стефановић: „За обнову југословенског национализма“, Време, 4. 7. 1934, 3.

[21] Светислав Стефановић: „СХС-ске мизерије“, Република, 13. 4. 1920, 1.

[22] Светислав Стефановић: „Криза демократије  – наступ корпоративног система“, Време, 13. 8. 1934, 2.

[23] „Криза демократије  – наступ корпоративног система“…

[24] Исто.

[25] Зборашка одредница о Бугарима ослања се, по свој прилици, на „Начертаније“ Илије Гарашанина из 1844. године, тачније на део „Отношенија спрема Бугарске“. (Илија Гарашанин: „Начертаније“, Студио 104, 1998, ст. 80.)

[26] „Путем споразума“, Прогрес, 11, 11. 7. 1922, 2.

[27] Димитрије Љотић: „Говори и чланци“/ „Писмо друговима“/, св. 6, Минхен, 1976, 10-11.

[28] Светислав Стефановић: Погледи и покушаји, ИК Г. Кона, 1919, 74-82.

[29] „У мом антихришћанству нема ничег антихришћанског; моја критика хришћанства потекла је из љубави и милости“, каже Стефановић у свом полемичком тексту „Критика и апологија Хришћанства“, објављеном и листу Мисао, 16. 9. 1923. (полемисао је са Живојином Перићем).

[30] Милан Грба: „Политичко опредељење Светислава Стефановића“, дипломски рад одбрањен 1989. на Филозофском факултету у Београду (рукопис).

[31] „Епистоларна биографија Светислава Стефановића“… 66.

[32] „Песма над песмама“ (1925) и „О псалмима Давидовим“ (1926).

[33] Гласник Српске православне цркве, бр. 11, 14. 6. 1927, 173.

[34] Јеврејски глас, бр. 15, 1928, 2-3.

[35] „Обнова национализма у знаку етичке обнове“…

[36] Светислав Стефановић: „Сан и јава“, Застава, 3. 10. 1899, 1-2.

[37] Светислав Стефановић: „Обнова југословенског национализма“, Време, 20. 12. 1934.

[38] Да је и Љотић изузетно ценио Стефановића дознајемо из једног његовог, до данас још необјављеног, писма из децембра 1937: „ (…) Нека би дао Бог да Ваша мудра глава, ведрином окружена, и даље дела на добро нашег рода“. (Писмо је у поседу књижевника и сликара Саве Јанковића.)

[39] Хрвоје Магазиновић: „Кроз једно мучно стољеће“, Јадран, Милвоки (САД), 2002, 297.

[40] 9. 12. 1937.

[41] У својим мемоарима, писаним крајем новембра 1938. у београдској Главњачи, где је био утамничен, Љотић је групу око Јонића назвао још и „краткодахним људима који су шуровали с владом“. Д. Љотић: Сабрана дела, књ. 11, Београд 2001, 172.

[42] „Бољшевизам – смрт народима“, Краковске вести, 29. 7. 1943, 3-4.

[43] Књижевни архив СКЗ, Фонд Разно, Архива Комесарске управе 1942-1944, писмо од 21. 1. 1943.

[44] Вујић је најпре емигрирао у Италију, а потом у Бразил, у којем је преминуо средином педесетих година.

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: 1944, Предраг Пузић, Светислав Стефановић, УДБА