Никола Маловић: Седам кандидатах

Шта су у дебати прећутали у оку цијеле Црне Горе сви кандидати? Прећутали су да државу посједују мегакорпорације, и да су они, политичари, само чиновници у служби туђег, ненародног интереса

Габаритна „Бијела књига“, Подгорица, 2007. г., на свакој од 1.290 страна доказује како је покраден Референдум од 21. маја 2006. у Црној Гори. На наше је очи стварност наставила да постоји иако је доказано фалсификована. Велику кривицу за то имају Срби из Црне Горе јер нису били она генерација која је стасала да се опет бори за слободу (Фото: Н. М.)

Откако се Црна Гора пер ла финта осамосталила након доказано покраденог Референдума од 21. маја 2006. (в. зборник на 1.290 страна, „Бијела књига – како је покраден Референдум у Црној Гори”, Подгорица, 2007), престао сам да пратим црногорске телевизијске постаје.

Зашто сам прије 17 година донио одлуку која је мудра колико и стављање шака преко очију чиме стварност око мене није престала да постоји? Из протеста, наравно, али и из опреза, јер као вишедеценијски радијски слушалац знам да је уво увијек боље видјело од ока.

У доба СФРЈ, што се посебно видјело недељом поподне у чувеној емисији Недељом поподне, која се сваке седмице емитовала из другог републичког студија, када год би ред дошао да, ох, Титоград забави Југословене, непристрасно би око опажало како (упоређени са уредницима и новинарима из других република) црногорски нити знају, нити умију, нити их је канда воља.

Што би рекла народна пјесма: како онда, тако и данаске. Не само у забавним него и у информативним програмима. Црна Гора и даље твори јефтине ТВ дневнике који се од радијских разликују по томе што видиш онога који чита, без подразумијевајућих репортера, посебно оних из иностранства, то су програми лишени едукативног садржаја, с много музичког пак, који ни да се десет пута понови не би заинтересовао регион, емисије са саговорницима срећним што добри водитељи пођоше бољима и вишима а њима тек ови за које регион није чуо ето допадоше.

Прошле сам седмице – не лези, телевизијски враже – мијењајући канале случајно налетио на почетак дебате шест од седам црногорских кандидатах за предсједника.

Иако ми промотивни клипови најбогатијих од њих искачу чином конектовања на мрежу, иако фотошопиране портрете страначких првака гледам на билбордима свуда дуж Јадранске магистрале и агресивне по учесталости њихове слогане слушам преко радија… ја те људе никад нисам гледао на телевизији како говоре, како се понашају, и какви су у интеракцији свих са свима. Стога оглед што слиједи, по жанру лични утисак, може бити читаоцу драгоцјен јер потиче из пера човјека који не гледа црногорске телевизијске постаје од 21. маја 2006. године. Тог дана увече РТЦГ снимала је уживо монтенегрински шенлук по улицама већих градова, са све новим црвеним заставама и двама прстима што вире из аутомобила… али и збуњена лица у ропоратницу историје послатих српских челника које је намагарчио Мило Ђукановић: гледали су се збуњено пред камерама, шта сад, ало, нисмо се тако договорили… зар није речено да нико не проглашава побједу прије званичних резултата…? Али превеслане црногорске Србе није зарезивао нико. Ни Мило, ни Мирослав Лајчак, ни Франтишек Липка, човјек који је у референдумској алегорији био коза која је чувала купус.

Седамнаест љета касније Мило Ђукановић је и даље предсједник (на власти 34 године, прво као премијер, од 1989), и сједи у студију првог програма РТЦГ – националног јавног сервиса, први слијева. Реторичан је, као увијек, опуштен, намјерно без скупоцјеног неког од сатова због којих је често прозиван с опозиционих клупа. Искусан је, вјешт у дебати, али видно потрошен, говори у фразама, но с адутима у сваком од рукава: он је за мир, ипак, само с онима који будућност Црне Горе виде у Европској унији и у НАТО-у. И као да му самоувјереност почива на сазнању да ће на гласање 19. марта стићи авионима многи несрпски присташе из цијелог свијета и дати му глас, не као губитник дебате већ као човјек коме истраживања гарантују улазак у други круг, обратио се грађанима.

Никола Маловић: Имају ли Срби за кога да гласају у НАТО колонији

До њега Јаков се Милатовић збиља понашао као политички јуноша, што и јест откако је са несуђеним и дисквалификованим кандидатом Милојком Спајићем (диплома из Сингапура, финансијске афере сљубљене с портфељом министра финансија, ималац наводног или стварног држављанства Републике Србије, што је и након „побједе опозиције” од 30. августа 2020. остало јерес) партиципирао као министар у 42. влади нејаког Здравка Кривокапића. За разлику од мандатара у техничком мандату Дритана Абазовића, чији је тик да испруженим кажипрстом на крају руке поентира у правцу саговорника, Милатовић у финалном обраћању то чини помијерањем затворене шаке преко чијег је палца кажипрст. Његово увјерење да ће баш он, најнереторичнији од свих, не рачунамо ли женшчину, прву у студију здесна, или посљедњу, која је такође казала да ће она пак бити предсједница Црне Горе, лежи у утемељењу које му је очито дао у гаранцију страни фактор. Истраживања јавног мњења, нек су и генерисана, показују да Милатовић побјеђује Ђукановића у другом кругу. Чиме је то за мало времена Милатовић, који је договорно на месту кандидата покрета Европа сад замијенио Спајића, заслужио двоцифрену подршку Црногораца и Бошњака и Албанаца и Хрвата? Тиме што популистички фразира, и што је плебсу подигао пензије, а радницима минималац са 250 на 450 евра. Којим чудом? Алхемијом новог задужења које беспрекорно функционише увијек када влада без излаза затражи помоћ од Међународног монетарног фонда. Услов је увијек опак. Ево вам, Црногорци, нове позајмице пред банкрот, али remember: нити један цент да не уложите у капиталне пројекте, оне који би могли да вас дигну из дужничког ропства. Океј? На питање оне женшчине с краја ТВ кадра Драгиње Вуксановић Станковић, да ли подржава Црногорску православну цркву, Јаков Милатовић, човјек кадар да се за позицију предсједника Црне Горе бори с Богом, одговорио је десном руком потврђујући децидирано горе-доље, како подржава сваку цркву, па и Црногорску православну. Драгиња је била задовољена тим одговором. С обзиром на то да ће на Милатовићеву отворено проевропску и пронатовску карту заиграти многи демократијом силовани и све старији чак и српски гласач, потказује сву узалудност вјере у одрживу, читај, самосталну и суверену будућност. У другом кругу, без обзира на море очигледних недостатака у искуству, немању харизме и минулог рада, игром судбине уткане у демократски процес – Милатовић има шансе да постане предсједник умјесто предсједника. Види се то по томе што су му и Милов ДПС и Мандићев Демократски фронт стално за вратом. Виде они на чијем је лијевом рамену рука страних амбасадора. Да би све мање српска, Црна Гора била послушнија.

Кандидат Мандић, трећи у кадру слијева, некад српски војвода, у промотивним клиповима човјек који се борио у рату што је дакако прошлост, каже да морамо даље, у помирење, сви са свима, што је западним амбасадорима допадљива реторика, кад и Милу, јер с овим, иако га је хапсио и процесирао у кафкијанском процесу, дијели амбицију да поништи одиста ни из чега никлог Милатовића. Зна Андрија Мандић, зна и Мило Ђукановић да народ ту и тамо има потребу да каже а у три лијепе, и да заокружи ново име, па што му Бог да. Тако је на власт дошао Мило, јер је био нов 1989, а Мандић никако да дође, јер је све старији гинисовски кандидат за калифа умјесто калифа, с једном великом маном: Србин је. Какови је то Србин? У предизборним клиповима говори да је и за Европу и за традицију, као да жабе у Црну Гору плешу вјековима коло са бабама, владика Данило са Селим-пашом а војвода Драшко са Млечанима. На друштвеним се мрежама повело велико питање: ђе су српске тробојке на предизборним конвенцијама најсрпскијег од свих кандидата, што је ово?! Биће научен од савјетника да је боље ако се уприподоби, ако пред народ изађе рибрендиран и смирен, Мандићева је подсвијест трипут у дебати предсједничких кандидата проговорила, те казала видите ли како сам смирен, видите ли како говорим смирено, зар коначно нисам смирен? Гледалац Србин требало је да буде опрезан, јер је перверзно комплиментовање Милу Ђукановићу од стране Мандића, и Ђукановићево Мандићу, уз фатално погрешно питање Милатовићу, из покрета Европа сад, да ли ће га, Мандића, подржати у другом кругу, а што је Милатовић децидним тиком руке рекао да га не занимају предикције других јер ће он, и само он, Милатовић дакле, бити побједник.

Никола Маловић: На 15-годишњицу покраденог Референдума

Горан Даниловић, Србин, показао се у дебати као интелектуалац, човјек који умије да поентира и поткаже националистички дискурс својих колега, у телевизијском студију крајње слијева и крајње здесна. Без шансе да побиједи, Даниловић ће у овој кампањи за предсједника остати запамћен као човјек који се кандидовао из разлога који су знани круговима у којима је, али народу ти разлози нису. С тим у вези је у праву био Мандић када је казао да се уласком у вишу политику онима са ниже љествице, људима „с терена”, стварност чини друкчијом, те да онај који није омирисао власт не може да спозна сложеност свијета владара чија је моћ омеђена демократским временом или уцјеном. Рјечју, база илити обичан народ, пучина она грдна, не може да зна како мора да се понаша власт да би над народом, по диктату, почесто сасвим супротно у односу на предизборна обећања, узела да се понаша.

Први до прве и једине родно равноправне кандидаткиње здесна био је у кадру РТЦГ-а Алекса Бечић, човјек никао из меандара вишестраначја, карактеристичан у почетку популистичког успона своје демократске секте по томе што је свима свезао црвену кравату око врата, а двоцифрени постотак гласача задобио након занатског предизборног видеа у коме као дрводјеља сочињава крст са полумјесецом (?!), јер је мир, слоганом, била једна од његових нација. Без све сумње реторичан и он, Бечић се од осталих кандидата разликовао по урођеном одсуству мимичне експресије. То је лице које канда користи тек 10% расположивих фацијалних мишића, што је дао Бог, или потказао, политички ће га враг знати. Бечић не треба да брине, мним, јер је његова потенција да коалира политички природно и неприродно на следећим парламентарним изборима и даље повелика.

Стигосмо на крају личног утиска и до женшчине Драгиње Вуксановић Станковић, персоне која је, иако многократ опомињана од стране водитељке, дрско прекорачивала вријеме предвиђено за обраћање кад и за реплику. По мајци Српкиња, а по избору Црногорка, посланица, универзитетска професорица, кандидаткиња чији је слоган да се гласа срцем (зли би опозитни језици рекли како може и разумом), била мом коду најненаклоњенија, што је наравно неће спустити на дно листе од укупно изашлих. Ако неког не бих волио у животу да сретнем, то је госпођа којој је не једном на скупштинским одборима замијерано да се гради интелектуалнијом него што јесте, у чему лежи проблем све њене грандеце, Србима нимало наклоњену идеологију ове жене оставимо ли по страни.

Никола Маловић: Нова црногорска влада и пољубац камена у прстену

Седми се кандидат, становити подгорички инфлуенсер који је на њему или матриксу знане начине прешао цензус законских потписа за кандидатуру – није појавио пред камерама.

Број уписаних бирача у географији која себе сматра самосталном и сувереном (од око 620 хиљада становника, по попису из 2011) прелази 540 хиљада, и даље, што ће рећи да се након наводно преломних избора од 30. августа 2020, никлих из историјских литија српског народа, није ишчистио бирачки списак. Ко на фантомским гласовима, сада, може да профитира? Па, мајци, може свак. И Мило, ако је на његовом лијевом рамену и даље амбасадорски длан Колективног запада. И Милатовић може, ако је длан Колективног запада прешао на његово пак раме.

Сврха…

Човјеку који дуже од деценије и по не гледа црногорске телевизије с националном фреквенцијом, јасно је да демократија умире заједно с одумирањем истине у некад заиста цијењеним гласилима. Инфициране глобалистичком идеологијом, данас све медијске куће лажу. Лажу чак и кад прећуткују.

Никола Маловић: Црна Гора против Бокељског приморја

Шта су у дебати прећутали у оку цијеле Црне Горе, у директном преносу, сви кандидати? Прећутали су да државу посједују мегакорпорације, и да су они, политичари, само чиновници у служби туђег, ненародног интереса. Шта су све у обавези, нису казали. А у обавези су да заведу карантин опет ако то од Црне Горе као потписнице затражи Свјетска здравствена организација у чије су руке предали здравствени суверенитет. Да се задуже још, умјесто да врате. Да пошаљу војску против Русије, зашто да не, Црна је Гора у НАТо-у, што се мора није тешко, па нека је Његош по сто пута у школама, кад је већ Свети Сава скинут са зидова одакле је и у доба социјализма гледао школску дјецу и омладину. Црногорски политичари, предсједнички кандидати, као и остали лидери озрачени Колективним западом никад за тему у кампањама немају вјештачку интелигенцију. Она је сада на нивоу дјетета од 10 година, али ће до краја мандата нама знаних политичара узрасти и оставити стотине милиона људи без посла. Седам црногорских кандидатах су – пажљиво сам их гледао увом – људи 20. вијека. Гласачи то, наравно, неће моћи да препознају. Заокружиће поново не најбољег него једног из галерије понуђених.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 17. 3. 2023)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. Даниловић ми једини изгледа нормалан. Али то није предност у ово ненормало и посуновраћено вријеме. А и да га изаберу (а неће) ништа не би могао учинити. Ту се тражи само добар глумац, који ће изгледати убједљиво на сцени. И кога ће режисери форсирати. Уз добар хонорар.





    20
    2

Оставите коментар