Очигледно се покушава створити слика света у којој авнојевске границе бивших република постају границе језика
Насловница књиге Лазе М. Костића Крађа српског језика (Извор: Књижара.ком)
У Тршићу су прошлог јуна учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције – коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Друштва за српски језик и књижевност Србије и Завода за унапређивање образовања и васпитања у Београду − једногласно усвојили Декларацију о границама српскога језика.
Сасвим неочекивано (или је то можда наивност аутора), овом важном догађају није посвећена заслужена медијска пажња. Најпозваније институције обзнаниле су одговор на једну од кључних недоумица јавности – докле се простиру границе српског језика.
Одговор на ово питање није никаква новост унутар науке. Реч је о томе да ова Декларација разрешава недоумицу која пасивно или активно постоји унутар наше постјугословенске свести. Отуда њена вишеструка субверзивност – она, наиме, исувише одудара од идеологизоване стварности домаћих и регионалних експонената западних интереса, док је са друге стране сувише политички некоректна чак и за српске политичаре.
Стога, поводом доношења ове Декларације није снимљена ниједна телевизијска емисија нити су њени потписници били позвани да о њој говоре. Осим одређених интернет портала и Новости, садржај Декларације није пренео ниједан од утицајнијих медија.
У дневном листу Данас је, додуше, објављен текст једне докторке филолошких наука која се прави да не зна шта је однос хипонимије и да у њега не ступају језици него лексеме које их означавају, само како би дошла до поенте да Декларација промовише супериорност српског језика над другим језицима, иако у Декларацији о другим језицима нема говора.
Декларација о језику део „империјалистичке великосрпске идеологије“
Тршићку декларацију је Матица хрватска, очекивано, назвала документом састављеним „у оквиру империјалистичке великосрпске идеологије“. Ова аустроугарска крилатица, очувана до данашњег дана уз помоћ титоизма, и даље одјекује гласно као реч препознавања различитих, али по дејству истоветних антисрпских политика.
Ипак, поента овог текста није да укаже на реакције странаца, већ на изостанак реакције у нашој средини.
Као индикативан показатељ ситуације у којој смо, ваља се присетити пажње коју је добио један други документ – Декларација о заједничком језику.
Пажња коју су западне медијске структуре у Србији посветиле овом документу била је општа, а прелила се и на све остале медије. Упркос томе што није стручњак за јужнословенске језике, својим ауторитетом Декларацију о заједничком језику подржао је и Ноам Чомски.
Та Декларација је довољно научно поштена да говори о једном полицентричном језику (у чему је сагласна са Тршићком декларацијом), али она ипак пролази идеолошки филтер политичке коректности и на том месту стаје, не залазећи у име и порекло језика.
Дакле, нико не спори да је реч о једном језику, што се тврди у обе декларације, већ је проблем у томе који је то језик.
На том трагу је један аутор погодио у срж питања, рекавши да је Декларација о заједничком језику заправо „Декларација о праву да свој језик не зовете српски“.
Занимљиво је запитати се зашто су српски медији прећутали Тршићку декларацију. Не дешава се често да све позване српске институције сложно стану иза једног документа.
Зар већ то само по себи није вест?
Зашто медији ћуте?
Као да наши медији и даље гаје ону инфантилну југословенску свест, неку патетичну чежњу за југословенским јединством, па да управо због тога у Србији настаје одушевљење према свему што изгледа као пружена рука, као одрживи компромис, а заправо је само реч о умеренијем виду релативизације чињеница.
Зар нам одвећ није јасно да Југославије нема и да не постоји ниједан разлог зашто би српска наука правила било какве политичке компромисе са другим истојезичним народима у којима би научна истина морала да страда.
Одговор се крије у следећем: Декларација о заједничком језику је политички документ који је настао уз финансијску подршку две немачке и једне шпанске организације, док је Тршићка декларација документ којим српске научне институције одговарају на политичке манипулације.
Политичка позадина Декларације о заједничком језику и квазијугословенски контекст из кога она потиче су, изгледа, разлог њене фаворизације. Са друге стране, иако отворени за југоносталгију и увек спремни да се повинују западном диктату, српски медији прећутали су реч српских институција.
Уколико се има у виду непостојање јасне српске културне политике, а следствено томе и језичке политике, појава је сасвим разумљива.
Док државне институције раде свој посао, штитећи српске националне интересе, учинак њиховог рада бива анулиран медијским прећуткивањем јер се тиме онемогућава њихово дејство на обликовање јавне свести. Реч је о вишеструким симулацијама које не дозвољавају да се националне теме појаве у јавности уколико нису у сентименталном или емоционалном облику (овде). Иако наше институције одговорно раде, неговање југословенске јавне свести на медијском плану идеално је средство анулирања њиховог дејства.
Србијанизација српског језика све више узима маха
Са друге стране, забрињава велики број показатеља културне дезинтеграције. Својеврсна србијанизација српског књижевног језика узима маха. Аутор овог текста више је пута сведочио ситуацијама у којима се ијекавски изговор доживљавао као несрпски изговор, док је екавизација ијекавских текстова постала сасвим распрострањена појава, упркос томе што је ијекавица равноправан изговор српског књижевног језика.
Очигледно се покушава створити слика света у којој авнојевске границе бивших република постају границе језика.
Мило Ломпар: Његош препрека да се све што је српско претвори у србијанско
Превазилажење управо тих авнојевских граница, не као политичких реалија, већ као менталних представа, јавља се као императив српске културне политике уколико она жели да заустави процесе дезинтеграције.
Једна од великих трагедија савременог света која се посебно тиче језичке политике је хиперполитизација свих домена стварности. Због тога ни научна истина не може да умакне свом политичком значењу, па се покушај било које науке да интерпретира одређени део стварности, нажалост, посматра као политички чин.
Данас је то велики изазов за опстанак научног мишљења, јер испреплетеност са политиком подрива основе на којима само то мишљење почива. Као и свака истина, и научна истина има ту ружну особину да некада увреди, мада је увређеност у том случају увек ствар човека, а не истине.
У центру језичког питања о коме говоримо лежи проблем селектоване амнезије који прати процесе формирања младих постјугословенских нација.
Да би политичке намере биле морално оправдане, потребно им је дати и историјски легитимитет. Зато заговорници идеје о засебним језицима, као и заговорници идеје о једном, али четвороименом језику, највише зазиру од историје која се одигравала од 11. до 19. века.
Јер, управо када се историјски развој јужнословенских језика сагледа у континуитету, постаје јасно да је једино научно оправдано име стандардног језика који се данас говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској – српски језик.
Како ће тај језик у свакодневном говору називати појединци – ствар је слободног избора. Овде је реч о политичкој цензури унутар научног мишљења.
Милош Милићевић (Фото: РТ)
Научна истина изнесена у Тршићкој декларацији није ни на чијој страни – ни српској, ни хрватској, ни бошњачкој. Само они који изједначавају језик са државом и нацијом бивају увређени њеним становиштима.
Границе српског језика одавно нису границе распрострањености српског народа, а камоли српских држава. Онај тренутак када ту научну истину прихватамо, не учитавајући у њу идеолошке садржаје, биће тренутак успостављања стварног дијалога и пут ка плодотворној културној сарадњи једнојезичних балканских нација.
То се, наравно, неће догодити све док бивше југословенске републике остају колоније савременог империјалног поретка у коме се подређеност западним интересима зове суверенитет и слобода, а поштена сарадња и дијалог са српским народом назива издајом, или подршком великосрпском империјализму, шта год то значило.
Опрема: Стање ствари
(РТ Балкан/Искра, 4. 2. 2023)
Categories: Преносимо
Одличан текст младог аутора. Приметили су то многи, али није згорег поновити, посматрајући Србе млађе генерације који су патриоте без комплекса, у човеку се појача нада да нисмо потпуно изгубљени.
Милош Милићевић је недавно дао интервју подкасту Локомотива, који се тек спремам да гледам натенане (https://www.youtube.com/@lokomotivapodcast/videos). Овај нови подкаст изгледа као верзија 2.0 непрежаљеног (никад непрежаљеног :)) подкаста Разговори, који је такође водио Тиосав Пурић.
Често путујем кроз земље бивше Југославије и где год осванем, од Пирота до Пуле, од Шибеника до Суботице, свуда исти језик. Наш заједничкии језик – који су политичари распарчали наденувши му четири имена. Све што је у Југославији било заједничко – институције, култура, природна богатства, војска, привреда, море, реке и планине, није више заједничко. Осим Неба и Сунца, заједнички нам је још само језик. НАШ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК.
Државотворни идентитет може бити само империјални.
Српски еп о српском царству, и ослободилачки ратови из тог проистекли, говоре нешто о томе. Женско подметање и реторика о статусу поданика унутар аустријске империје (тзв. хрватско државно право) такође нешто о томе говори, заједно са муслиманским маштањем о повратку спахилука у Босни, водања опанака, и слично. Свако од икаквог интегритета се одлучио за оно прво – од Андрића, Панчића, Селимовића, Кустурице, да не набрајам.
Основна српска грешка се огледа у пориву да се у процепу између таква два идентитета играју Пијемонта, односно уравниловке у стилу безначајних италијанских провинција, које су међусобно биле мање-више сличне и равноправне. Како су Пијемонт, српски политичари могли, под претпоставком да имају два грама мозга, да пореде са државотворном Србијом, епом о царству надахнутом, чију је војску тих година енглеска дипломатија муком заустављала да не уђе у Истамбул и Беч, и која је, по речима немачког кајзера, изазвала и одлучила светски рат?
Они са два грама мозга то никако нису могли урадити. Могли су једино понудити српско подаништво нашим истојезичницима, а ако им се не свиђа, ови би могли да наставе да се играју свог државног права у парламенту Аустрије, у којој би могли да заврше на исти начин на који су грчки муслимани завршили у Турској. На сву сређу, имамо ми доста других и другачијих људи, са својствима супротним наведеним когнитивним, који не само што су одлучили да у Србе интегришу шљам, већ су им допустили и да задрже свој аутохтони, поданички, шљамски идентитет робовања европи или азији, одрицањем српског као државотворног.
Колика је наша поменута срећа, говори и метастазирање поменутог поданичког идентитета међу Србима самим. Огромне су масе које осећају стид због српског империјалног менталитета, и због тога се нон-стоп извињавају Англоамериканцима, обећавајући им монопол на такав идентитет, чим се код Срба обави промена свести. Отуда забрана српског имена, где не постоји српска, већ војска Србије, чак и фудбалски савез Србије; отуда жеља за укидањем српског имена у језику, јер видимо да је помен српског неподношљив чак и у изразу “српскохрватски”, па су у припреми називи “наш” или “југословенски” језик. Можда чак и “језик Србије”, то би било прилочно доследно досадашњој пракси.
За упорно изједначавање државотворног и поданичког менталитета би можда било згодно употребити једну метафору.
Има овде експерата филологије, они би вероватно знали како се зове човек, којег је жена, ћерка сеоског лопова, напустила да се смуца са туцетом комшија, одвела са собом децу, покрала из куће пола покретности, а сада покушава да и њега истера напоље из куће – и то све док је он још увек воли. Прихватио он њено презиме, сада се не зове само Јовановић, већ Јовановић-Ивановић.
Како би се на југословенском језику назвао такав човек? Ако се добро сећам, назив има везе са роговима.
То је слика и прилика неутралистичке политике, која је оптерећена фикс идејом да изједначи државотворну – читај: империјалну – и поданичку идеју; неутралном, грађанском политиком и терминологијом. Као што трула јабука у бурету поквари остале, тако и давање маха овом размишљању за последицу има победу поданичког менталитета.
Победа менталитета, у којем је српски идентитет, с правом назван империјалистички, непожељан – док је пожељно савијање кичмем – за последицу има и појаву водања опанака, па чак и подвођење властите деце, и то и мушке и женске. Дакле, уклањање империјалне свести иде паралелно са промовисањем хомосексуализма и хиперсексуализацијом деце, има снажан психолошки утицај на развој поданичке, хедонистичке – тиме и и индивидуалистичке – а разарање колективне, државотворне свести.
Разарање симбола колективног иде под руку са разарањем достојанства појединца и разарањем самог колектива. Због тога се може видети да противљење придеву “српски” или прати – или се крајње толерантно према томе одности – и наметање сексуалног потчињавања мушкараца, противљење српском империјализму, залагање за равноправност Срба и несрба у Србији, и томе слично.
@Деда Ђоле
”Наш заједнички језик”?!
Како може злочиначки, усташки језик бити заједнички са
језиком Јасеновачких и безбројних других СРБских жртава?
LATINICA je ubijala – ЋИРИЛИЦУ!
Rimokatolici su ubijali -ПРАВОСЛАВЦЕ!
Немојте тако отворено и директно, @Онај Милане, због таквих речи може неке, а поготово @Деда Ђола, инфаркт да стрефи у његово југо******** срце (не дај Боже).
Само мртав Индијанац је добар Индијанац, рекли би својевремено англосакски освајачи Северне јАмерике. Како рекли тако су и радили, али су у модерна времена своју максиму донекле ублажили у примени на европске домороце, као што су Срби, на пример.
Тако да обезличен, граЏанизован, ушкопљен, ујармљен, манкуртизован, југославизиран, денациоинализиран, европеизиран, полатињен, самопоништен, са кратким памћењем а дугом језичином за лизање нато чизама — и такав Србин је добар Србин, па макар се звао и Црногорац.
Пола века одрођавања и раз-србљавања под комунистичким јармом, а после свенародног масакра у два рата, су учинили своје. Разрушен и спаљен је земни перивој Светог Саве, колективно заборављени Немањићи, а Срби бројчано/биолошки сведени на ниво од пре више од једног века. Тако да сада, најезда НВО скакаваца уз садејство домаћих култур-смрдибуба (у новинарству, филму, школству, академским круговима) загађује, блати и унижава чега год да се дохвати само да је србског имена.
Изјава (изрека?) Н. Пашића — „спаса нам нема, пропасти нећемо“, прати нас неких сто година без прекида као процена и оцена нашег стања као нације. Али, у његово време, испоставило се не само да нисмо пропали, него смо колосално издобрили. То јест, на бојном пољу. А пропали смо нешто касније, и то пропадање још траје. Значи (ако је веровати Н.П.) треба да сачекамо стање у коме нам (опет) „спаса нема“ — е да не бисмо пропали…
А до тог времена да се (колективно) не дамо овима што Индијанце истребише, па макар са по једним или два њима противних слова на СтСт…
@ Don Quixote
Мени се више чини да је Деда Ђоле један шаљивџија који воли да изазове реакцију својим коментарима, али ко зна да ли сам у праву.
Што се Николе Пашића тиче, мислим да је он, нажалост, један од оних које сам описао у свом претходном посту. Мислим да треба да се прави разлика између рајсовске и константиновићевске критике српског бића. Једна је антипрогресивистичка, од стране европејца са искуством (Рајса) а друга прогресивистичка од стране wannabe европејца који је Европу видео на разгледници (Константиновић).
@Онај Милан
Поштовани,
Скромно бих дометнуо у прикрајак Вашег изврсног коментара белоданост тренутка у којем јесмо – ******, млохави, оједени велеиздајник ***** ***** александар вучић злурадо и посве подло и бестидно јавно је пљунуо, изврнуо руглу и наказном подсмеху Србску империјалну ( историјску ) свест. Често ме, као језа и хладан зној, прође и облије мисао да је баш ради тога и најпрво због тога, ту где јесте… Црнопоноћном графитном срчиком осенчена и подебљана озбиљност часа кад над безданом и слободним падом у њега, гурнути кундаком међ’ плећа губимо тло испод себе…
Само у Југославији, од Бугарске до Аустрије, од Јадрана до Мађарске, српски језик, српски идентитет, српске цркве и српска имовина, били су потпуно заштићени.
Обзиром да су Срби у Југославији били најмногобројнији, њихов језик, њихова култура и њихова вера су ПОСТАЈАЛИ доминантни. То су схватили Ватикан, усташе, зеленаши, ВМРОовци . . . Борили су се против сваке Југославије.
Распад Југославије је Србима који живе ван Србије донео разне патње као на пр забрану језика и писма, промену идентитета, одузимање цркава, заплену имовине . . .
ДА ЈОШ МАЛО УОЗБИЉИМО СТАЊЕ СТВАРИ У (НАД)ЈЕЗИКУ СРБА
Да мало, ипак, још више него у овом тексту УОЗБИЉИмо стање ствари у језику Срба. Српски језик и језик Срба јесу, на први поглед, једно те исто. Важно је да ли се у овом тексту говори о целовитости и обједињености српскога народа уз помоћ његовог језика, што би морало бити најважније, или се српски народ, ипак, штетно већ дуго, све време после Вука, разједињује лошим нормираним језиком Срба.
Доучени лингвисти знају, а важно је да то науче и они који нису лингвисти, да постоје различити нивои језика. Најпре постоји народни језик (у нашем случају то су српски народни говори у којима постоји језичко шаренило. У разним географским областима на којима живи српски народ постоје говорне језичке особине које припадају деловима српскога народа и, мање или више, разликују се међусобно најпре морфолошки, па фонолошки, па стилски и, обично, највише речнички. Неретко се догађа да постоје речи чије се значење везује само за део, мањи или већи, српскога народ. Да би то било јасно у вези с разликама, показаћемо само на неколико примера речи чије се разумевање не схвата на исти начин или други делови народа уопште не разумеју поједине речи. На пример прилог „лечка“. Већини Срба вероватно не би било познато шта та реч значи. Или реч „ич“. Често се поједине средине српског језичког простора, због тога што су ти Срби живели на просторима на којима се користе стране речи из језика народа који су владали над Србима. Рецимо, друкчији је речник Срба који живе на Космету или живе у Војводини, у Хрватској или у Македонији, у Црној Гори или у Далмацији итд. То зависи највише од тога у каквим су срединама живеле дотичне мање или веће скупине Срба. Постоје тзв. стари или старији говори Срба и млађи. То је слично тако у вези с разликама и код свих других народа. У случају Балкана што су народи већи, бројнији и по простору раширенији, због доста различитог услова живота у краћем или дужем времену на различитим просторима, то је већа разлика у говорима тих народа. Мањи (бројчано) народи обично се мање разликују у говорима. Срби су бројчано и данас највећи народ на Балкану Балкану, а по доприносу у наукама и уметностима још је више највећи (Никола Тесла, Михаило Пупин, Његош, Андрић и многи други и друге (да употребим и женски род да ме не јуре ове даме које су успеле да се донесе Закон о родној равноправности). Срби би били по бројности неупоредиво већи од данашње величине да није у ратовима за ослобођење од Турака много страдао, а тек посебно Првом и Другом светском рату. Сматра се из бројних показатеља да би Срба било више од десет милиона до 20 милиона да над њима није више пута чињен геноцид у милионским жртвама. Сада идемо, што се језика и писма тиче, на оно главно.
Убедљиво је највеће шаренило у језику Срба
Због разумљивог и овде унајкраће објашњеног узрока шаренила у свим језицима, па и у језику Срба приступа се установљивању књижевног (нормираног, станда)рдног језика. Тим називима именује се нека врста „надјезика“ (он је надјезик зато што то није у свим појединостима говор једне средине, него се тај језик установљава на једној од изабраних основица. Српски књижевни (нормативни, стандардни) језик, на пример, засновао је Вук Ст. Караџић радећи на томе у Бечу од 1813. године, после избеглишта из Србије после пропасти Првог српског устанка против турске владавине. Вук је за основицу узео Источнохерцеговачки (његов матерњи) и шумадијсковојвођански дијалекат и ћириличко писмо. До Вука писани српски језик у књигама био је српскословенски, старосрпски староцрквени, касније с примесама руског језика. Вук је извршио радикалну реформу језика и писма. Вукова реформа је погодовала Хрватима, тако да су они ту реформу прихватили, а касније су С Ђуром Даничићем успели да добију одобрење да тај језик Вуков(ски) озваниче крајем 19. века под називом „хрватски или српски“, касније по Новосадском договору (1954) „хрватскосрпски“, да би се већ 1967. одрекли тог договора из 1954. године и од тада они су га већ звали „хрватски језик“, тј. најпре усвојени језик од Вука касније су присвојили под својим данашњим називом. За велико чудо, српски лингвисти су најпре у институцијама за језик одбијали ад врате назив српски јеезик (нико нормалан не зна зашто, а тек нико не зна ЗАШТО српски институционални лингвисти неће да праве Речник српског језика, него и даље објављују нове томове речника под називом Речник српскохрватског народног и књижевног језика,м што је у супротности с нормалним мозгом, па и с овом Декларацијом о границама српскога језика усвојеном у Тршићу, а о којој пише Милош Милићевић.
Бољи назив за књижевни српски језик је „УЧЕВНИ ЈЕЗИК“
Уместо унеколико недовољно адекватног назива „књижевни српски језик“ ми предлажемо бољи назив „учевни“ српски језик. Зашто? Стандардни или нормативни језик има своја прописана правила, своју норму или стандард. И он мора, из много разлога, да се учи у школама. Самим тим најпрецизнији назив тог језика јесте „учевни“ српски језик. И тај учевни језик мора (јер је то вишеструко корисно) да буде у употреби у свим институцијама и свуда у широкој употреби.
Писмо, које је неодвојиво од језика из много разлога би морало добити нормалан, природан апсолутно суверен статус, тј. не може и не сме имати, као што је то дуго у Србији још противуставан, неприродан и, у односу на све друге престижне језике у свету противно свој светској пракси.
За овакав многоструко недопустив и шизофрен статус ћириличког писма језика Срба главни кривци су, најпре, стручњаци за језик и писмо у српским језичким институцијама, а затим законодавна власт која је изгласала 2021. године вишеструко неуставан и у неким елементима потпуно апсурдан закон у поређењу са свим законима у цивилизованом свету. Овде је мало места да се то предочи шире, па помињемо само чињеницу да у том закону нису предвиђена иста права и обавезе за све грађане. То је цивилизацијско недопустиво одступање у односу на законе целога света.
Норма у учевном језику Срба најлошије је успостављена норма на свету
За разлику од Хрвата, Бошњака и Црногораца који се служе лингвистички свакако српским језиком, а политички „хрватским“, „босанским — бошњачким“ и „црногорским језиком“ који су своје осамостаљене варијанте српског језика нормирали у пракси јединствено за своје народе на једном изговору и једном писму и тиме су, попут свих других народа у свету језички потпуно објединили своје народе, српски лингвисти су једини нормирали језик Срба на два изговора и два писма. Тиме су, у ствари, српски лингвисти српски језик нормирали у четири основне колоне: 1. српски језик на екавици и ћирилици, 2. Српски језик на екавици и хрватској латиници, 3. српски језик на (и)јекавици и ћирилици и 4. српски језик на (и)јекавици и хрватској латиници.
Што је и за Србе много — много је.
То српским лингвистима ништа не смета и они у томе не виде ништа шизофрено за српски народ. После нас из удружења за одбрану српског језика и писма, и српски лингвисти су „ушли“ у ту „одбрану“, али тако што им не смета што је ћирилице у Србији преостало у просечној употреби једва 10 одсто од свега што се испише српским писмом. А чак су двојица од лингвиста и филолога преименовали хрватску гајицу у „српску латиницу“, а један филолог је чак измислио да хрватско (оп)штенационално писмо није хрватско него је „Вукова српска латиница“ иако то, док је био жив Вук није признао јер се то тада знало, па је Гају признао тај хрватски латинички састав.
Тренутно се ради на новом правопису па ће, ваља, то бити исправљено.
У Републици Српској Р. Караџић, М. Крајишник и сарадници који су успоставили тамо једини могући спас за Србе, били су видели ту аномалију у српском народу и његовом језику, па су из величанственог родољубивог и корисног националног разлога били увели у само у службену у потребу јединство свих Срба на екавици и ћирилици, а (и)јекавица се могла користити у свим другим потребама, као што је то књижевност, у личној употреби и сл.
Чим су белосветски хохштаплери скинула с власти прво, оснивачко руководство Републике Српске, српски лингвисти и филолози с песницима одмах су укинули ту одлуку у Републици Српској, па су Срби поново разбијени у овде наведене четири колоне, чиме су делови Срба по важним језичким особинама поново ближи Хрватима, него већини Срба.
То је да човек не поверује да баш српски лингвисти не схвате прави значај језичког бољег обједињавања Срба од оног из времена Вука Караџића.
Топла препорука за читаоце и за Стање ствари – треба направити или доћи до неког интервјуа професора др.Милоша Ковачевића, лингвисте из Републике Српске, добитника Вукове награде за 2023. Слушао сам га са задовољством недавно на радију ( приликом објаве добитника овогодишње „Вукове награде“) – говорио је баш надахнуто и аргументовано на тему и о „Декларацији о границама српског језика“.
@Онај Милан
Поштовани, врло луцидна анализа о државотворном идентитету. Не памтим да сам то икада видео тако јасно уобличено. Хвала, један од ретких коментара који вреди сачувати.
Управа Србије са свем језикословцима учевног језика је већ завршила посао – уместо досадашње поделе на екавицу и ијекавицу, по међународним кодовима је српски језик подељен по границама АВНОЈ-а. Видим то у слободном софтверу којег преводим драге воље (или – за бадава) а врти се по државним установама. Слободан софтвер се држи међународних норми к’о пијан плота.
Балкан је део Туркменистана.
Наречја српског језика се не чују у скупштини, а кад би се чула, нарочито средњесрпско подручје при јужној граници УЖАС-а, особа говорник би била исмевана због изражавања. Са Бугарима неће бити тако пошто нас се је север одрекао.
С’ опроштењем – туђице. Нисте паметнији, већ делујете отуђенији. Узмите речник у руке кад пишете. С’ опроштењем, са страног језика на српски.
Добио сам нову жалбу да београђански наставни кадар прогони и јавно понижава иначе паметну, за правописање са падежима способну, али на течан “учевни” седмопадежни говор ненавиклу (надам се и да никад и неће навићи) дечицу која користи само 5 (пет) падежа. Опет, пошто нас се упорно одричете, Бугарима вишак падежа неће сметати.
Здрав болнога не верује. Нека је вама добро без нас посмешених уз латински, енглески и учевни српски језик без његове старине и писма. Бугарима нећемо бити предмет спрдње.
Пола вас се је набило у Београд и, видим, толико вам је битан нормирани језик да чекате године да прођу зарад чланка покуде о његовом кржљању, али се лако одричете оног који га не користи како треба.
И даље није јасно? Залуд вам “учевни” језик кад само служи као средство да додатно раздваја.
@:)Мр.Года(:
Одличан коментар о раздвајању и отуђивању. И сигуран сам да не само београџанерски наставни кадар прогони и понижава децу која говоре другачије, већ да добар део култур-трегерске јавности исто поступа на свим нивоима, највише у медијима.
Признајем да сам и ја имао такав ниподиштавајући став о онима који говоре “неправилно” када сам био у основној и средњој школи, јер нисам знао боље. Али сам већ на факултету спознао да Београд нема тапију на памет, јер су најбољи студенти на захтевном техничком факултету били из унутрашњости. А сада баш волим те торлачке дијалекте, иако нити разумем све што причају, нити могу да се фрљам као они а да не примете да се само безуспешно фолирам јер ми тај звук није довољно у уху.
Пошто је овај чланак посвећен ГРАНИЦАМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА, није лоше да се присетимо да је Вук Караџић пре 210 година написао “Писменицу сербскога језика” у кафани која се и данас налази у кварту Табан у Будиму који је био насељен Србима после Прве и Друге велике сеобе, 1690 и 1739 године.
Кафана “Код златног јелена” је била гостионица и пансион. У њој је Вук становао и радио неколико месеци 1813 године, поред других српских писаца (на пр Јаше Игњатовића) који су живели у Угарској :
https://www.danas.rs/zivot/budimpesta-mesto-gde-je-nastala-vukova-pismenica/
Срби који нису били у контакту са европском културом, нису имали много писмених људи. Једно симпатично сведочанство налазимо у МЕМОАРИМА Проте Матеје Ненадовића :
“Хајде да вам најпре кажем како сам књигу учио. Отац ме даде јошт врло малена да код попа Станоја, нашег пароха, који је близу наше куће седио, учим. Ја почнем учити у јед- ном московском буквару кога су зачална слова сва црвена била; и учио сам овако: „аз, буке, веде, глагоље итд.”, а сри- цао сам овако: букерцибр, видерцивр, глагољерцигр итд. Од оно доба до данас јошт нигде нисам видио онаквог буквара. Мој сирома попа, Бог да му душу прости, како је он сам учио, онако је и мени показивао. Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак, који је желио што учити, морао је попу или у ма- настир ићи. Премда су сиромаси ђаци морали и на једном и на другом месту служити и попине и игуманове коње се- длати и раседлавати, опет је сваки радо сносио, који је же- лио што научити и попа бити, за чим је онда сваки тежио, јербо у Србији није онда било другога господства, кроме бити кнез, поп или калуђер, а и пандур имао је неко мало одличије”.
Почетак Протиних мемоара :
https://www.delfi.rs/_img/artikli/2017/07/memoari_pog01.pdf
Небојша
Одличан предлог. М. Ковачевић није добио обичну Вукову награду, него је тој награди прави званичан назив Изузетна Вукова награда. Обичних Вукових награда додељено је више, а само су две додељене Изузетне Вукове награде, од којих је једна додељена проф. др Милошу Ковачевићу, који је, тврдим један о највише три највећег живог лингвисте међу Србима по резултатима у научном раду.
:)Мр.Года(:
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ ВИ, КАО МР, ЗАЛАЖЕТЕ ЗА УКИАДЊЕ СРПСКОГ УЧЕВНОГ ЈЕЗИКА? ТО ЈЕ ПОТПУНО “ОРИГИНАЛАН” ПРЕДЛОГ, КАКАВ СЕ НИЈЕ ЧУО ОТКААД ПОСТОЈЕ УЧЕВНИ ЈЕЗИЦИ У С ВЕТУ
Не кријем се под лажним именом као Ви. Па Вам морам рећи да је Ваш коментар (можда и мог коментара) потпуно НЕЈАСАН. Не зна се шта сте, као писац, овде намеравали ОЗБиљно ад кажете. Па свако нормалан и лингвиста и нелингвиста види да овде, у Србији, нико не може бити незадовољан како се поштује свачији дијалекатски говор и језик. Али, ако не подржавате постојање и надјезика који се још зове: књижевни, нормативни и(ли) стандардни језик који се мора учити у школи баш ради лакшег споразумевања с различитим у језику говорницима, не мислите ваљда, НАОПАКО, да треба укинути учевни језик и не учити га у основној и свим другим ранговима школства, Србија би била једина земља на целом свету у којој је укинут или забрањен УЧЕВНИ ЈЕЗИК.
ИНАЧЕ, ШТО СЕ МЕНЕ ТИЧЕ, ВОЛИМ СВЕ НАШЕЕ ГОВОРЕ У РАЗНИМ СРПСКИМ УЖИМ СРЕДИНАМА ЈЕР У ЊИМА ВИДИМ И ВЕЛИКУ ЛЕПОТУ И ВЕЛИКО БОГАТСТВО КОМПЛЕТНОГ НАШЕГ ЈЕЗИЧКОГ БОГАТСТВА. Таман колико волим говор свог ширег и ужег завичаја у Топлици.
:)Мр.Года(:
“Управа Србије са свем језикословцима учевног језика је већ завршила посао – уместо досадашње поделе на екавицу и ијекавицу”
ОСИМ СРПСКОГ, НЕМА НИЈЕДНОГ ДРУГОГ ЈЕЗИКА КОЈИ СУ РАЗБИЈЕНИ У ЧЕТИРИ КОЛОНЕ, ПА НИ У ПОЛИТИЧКИ ИЗДВОЈЕНИМ ВАРИЈААНАТА СРПСКОГ ЈЕЗИКА, А КАКО НАМ ЈЕ РАЗБИЈЕН ЈЕЗИК, ТАКО НАМ ЈЕ РАЗБИЈЕН И НАШ СРПСКИ НАРОД
Управо сте признали овим речима да је српски народ једини разбијен у учевном језику у четири колоне, што је погубно за језичко обједињавње сваког народа, па и српског.
Ако ви знате један једини други учевни језик у свету који је разбијен, као наш језик, у четири колоне, упутите ме (нас) да и ај (ми) то знам(о). Видите ли да тако разбијених језика по писму и изговору — нема ни у једној варијанти српског језика које су политички назване “хрватски”, “босански — бошњачки” и “црногорски језик”. Чак су и те варијанте учевних језика јединствене и у изговору (једном) и у писму (једном).
@:Марк Еугеникос
@:)Мр.Года(:
“Одличан коментар о раздвајању и отуђивању. И сигуран сам да не само београџанерски наставни кадар прогони и понижава децу која говоре другачије, већ да добар део култур-трегерске јавности исто поступа на свим нивоима, највише у медијима.”
Кад коњ погрешно уђе у бразду, каже му се: “Цурик!” Ако је “Мр. Года” (Мр и др се, по српском правопису, за разлику од хрватског правописа, пишу се без тачке) критиковао што се у школама наставни кадар подсмева деци ма где у Србији, али и ван Србије, када користе језик из било које дијалекатске области, такав “наставни кадар” не заслужује само УКОР, него и, ако им се то понови, ИЗБАЦИВАЊЕ с радног места. Јер, сваки дијалекат може се увести као основа за учевни језик. Наставни кадар је дужан само да помаже ученицима да се упуте у правила учевног језика који мора да се у школи негује као основа на којој се држе предавања на српском учевном српском језику да би се сва деца упутила у правилности учевног језика, али деца имају апсолутно право да изван часова, али и на часу, ако желе, ад користе и своје дијалекатске матерње особине. Али то упућиавње ученика у правилности српског тзв. надјезика не сме никада даа будее кроз подснехивање деци.
Ако су “Мр. Года” и Марк Еугеникос видели или стварно чули да таквог подсмевања деци стварно има, ти наставнички “подсмехивачи” за поновљено подсмехивање не залсужују да улазе у разред с дневником за оцеењиавње ученика и они (подсмехивачи) морали би најпре себи да дају највећу исписану јединицу.
Уз поштовање, господине Збиљићу, молим Вас да не ц(ч?)итирате нешто што нисам написао. Указао сам на крајности које се упорно прећуткују, зато што мислим да су вредне пажње.
@:Марк Еугеникос
„Одличан коментар о раздвајању и отуђивању. И сигуран сам да не само београџанерски наставни кадар прогони и понижава децу која говоре другачије, већ да добар део култур-трегерске јавности исто поступа на свим нивоима, највише у медијима.“
@:)Мр.Года(:
У праву сте, гдине Годо. Ви сте били хваљени и подражавани од Марка Еугеникоса, па сам Вас био “здружио” и Еугеникусовим цитатом. Узвињавам Вам се. Цитат је само Еугеникосов.
Догодовштина!
У једну основну школу, негде у неком делу јужне Србије,
дошао инспектор у контролу.
После завршеног часа, обраћа се наставник/професор
инспектору: “Друже инспекторе, какав је Ваш утисак?
Инспектор: Веома сам задовољан,само знате… не би трбало
да деца користе локалну узречицу “ГИ“, не бар на часовима
српског језика!
А, тек ће наставник: Али, друже инспекторе, ми ГИ не учимо,
сами ГИ говоре!“
Драган Славнић
Баш духовита и лепа језичка цртица.
Жао ми је што опет смарам. Мора се, прозван сам и опаднут (израз је можда дијалекталан, али је творност српског кључ). Нисам магистар, већ је мој над/имак пошалица на тему года/мргода. “Емотикони” су додатно упутство за тумачење. Име моје не значи ич/ни ич (ишта/ни шта) језикословцима и књижевницима – небитан сам. Не залажем се против књижевног језика, напротив. Покуда чак и није упућена онима који се пронађу, и не обухвата трудбенике на очувању језика и азбуке. Прихватање израза “учевни” језик је због мог искреног одушевљења проницљивошћу г. Збиљића, и жао ми је што је читао између редова оно што не пише, чиме се је повредио без моје намере. Опростите Збиљићу. Покуда је намерно била оштра са циљем да “заталаса”, да утиче бар на оне који ове странице пропрате да пробају поправити стање. Да се не понављају случајеви доживотне спрдње са онима који падну у блато и уплакани кажу: “Учитељице, падо’ рњачки у кал”. <- Ако имамо презиме “Рњић”, латински “ринус”, крњ, зашто реч “рње” која се користи на српском говорном подручју бива разлог за исмејавање?
:)Мр.Года(:
Последње Ваше јављање ми је духовито, због чега бих закључио да сте образовани. Јер, сматрам да је духовитост доказ шире описмењености.