Big Serge (Велики Сергеј): Руско-украјински рат или Светска пумпа за крв

Ако досад нисте читали ништа од Великог Сергеја, од сада ћете морати, каже Лари Џонсон за текстове Великог Сергеја (аналитичара који је узео надимак по Сергеју Витеу, првом председнику владе царске Русије)

Железо, пепео и крв

(Big Serge Thought, 20. 1. 2023)

Још од изненадне руске одлуке у првој недељи прошлог новембра да се добровољно повуку са западне обале код Херсона, мало се драматичних промена догодило на свим украјинским фронтовима. На то је делом утицало и широм источне Европе сасвим непредвидљиво време током касне јесени, због којег су бојишта натопљена водом и прекривена блатом, што увелико онемогућава било какву мобилност. Већ стотинама година је новембар познат као месец лош за започињање покретања армија на било коју иоле значајнију удаљеност, па смо почели добијати снимке возила заглављених у украјинском блату.

Повратак на статично позиционо ратовање; међутим, јесте резултат и синергијског ефекта нарастајуће украјинске исцрпљености упарене са руским настојањима да стрпљиво наставе да их и даље крње, мељу и тако умањују преостале резерве украјинских борбених способности. А идеално место да до тог циља дођу нашли су управо у Донбасу.

Полако постаје јасно да се Руси труде да се и даље задрже у позиционом рату исцрпљивањем, којим максимално искоришћавају своју асиметричну предност у ватреној моћи на даљину. Постало је сасвим очигледно упорно деградирање украјинске способности да води рат који Русији омогућава да уз стрпљиво одржавање тренутног ритма активности истовремено организује своје новомобилисане снаге у припреми за наступајућу офанзиву касније ове године, а свим тим се успоставља и сценографија потребна за постепено али неиздрживо повећање ионако великих украјинских губитака.

У роману Ернеста Хемингвеја Сунце се поново рађа питају неког раније веома богатог, а сада сасвим несрећног лика како је уопште дозволио себи да банкротира. „На два начина“ одговорио је, „испрва је то ишло поступно, а онда одједном.“ Једног дана ће и Украјину неко можда упитати како је изгубила рат, па ће и одговор вероватно бити сличан.

Нови Верден

У праву смо што констатујемо да су западни режимски медији око извештавања са ратишта у Украјини успоставили веома ниске стандарде, имајући у виду колико је прича њихових водећих медија без икакве везе са реалношћу на терену. Чак и са тако ниским општим стандардима у извештавању, начин на који својој јавности представљају текуће битке око Бахмута је једноставно сулуд. Осовина догађања око Бахмута се за западну јавност испреда, или радије спинује, као савршена синтеза свих могућих клишеа о руским неуспесима: укратко – Русија доживљава ужасавајуће губитке док се из петних жила упиње да заузме тек један градић без икакве или врло занемарљиве оперативне важности. Британске службе, нарочито оне, биле су посебно гласне током претходних неколико недеља у инсистирању да Бахмут има малу или никакву оперативну важност.

А истина је дијаметрално супротна: Бахмут је у оперативном смислу камен завршац, онај са кључним положајем у читавој украјинској одбрани, а Русија га је сад претворила у смртну клопку која Украјину приморава да у њој жртвује прекомерно велики број својих бораца с намером да те положаје што је дуже могуће задржи. У суштини, и само инсистирање на томе да је Бахмут оперативно небитан представља благу увреду за интелигенцију западне јавности, прво зато што и тек овлашан поглед на мапу указује да се он налази у самом средишту регионалне путне мреже, а и зато што је Украјина на фронт код њега убацила огроман број људи и технике.

Одмакнимо се на тренутак и погледајмо на Бахмут у контексту укупног источног положаја Украјине. Украјина је рат започела са четири оперативне одбрамбене линије унутар Донбаса, грађене и изграђене током претходних 8 година као део уређења бојишта у рату ниског интензитета против ЛНР и ДНР, али исто тако и као део припрема за потенцијални рат са самом Русијом. Те су линије замишљене и изграђене око урбаних агломерација међусобно добро повезаних и железницом и путевима, а које би се могле побројати на доле приказан начин:

Украјинске одбрамбене линије на истоку (моја карта)

Донбас је нарочито погодан за размештај и успостављање изванредних одбрамбених положаја. То је високо урбанизовано и индустријализовано подручје (Доњецка област је све до 2014. била најурбанизованија у Украјини, са преко 90 одсто становништва у градовима), са већим и мањим градовима којима су доминирале робусне совјетске стамбене зграде измешане са профитабилним индустријским комплексима. Украјина је већи део претходне деценије провела утврђујући и ојачавајући своје положаје, а насеља на самој линији фронта су прошарана рововима и ватреним положајима јасно уочљивим и на сателитским снимцима. Недавни видео снимак из Авдејевке јасно приказује каква су та утврђења била.

Да мало боље погледамо ситуацију са тим одбрамбеним појасевима. Први појас, који пролази отприлике од Северодоњецка и Лисичанска до Попасне, руске снаге пробиле су почетком лета. Русија је постигла велики пробој код Попасне, па је потом била у стању да читаву ту линију прегази, а јула освоји и сам Лисичанск.

У том тренутку је линија фронта била тачно на оном што сам горе обележио као други и трећу украјински одбрамбени појас, па и данас на њима лије крв.

Падом Соледара који су недавно освојили вагнеровци пресечена је веза између Бахмута и Северска, док је у околини Доњецка тешко утврђено предграђе Маринка готово у целости очишћено од остатака украјинских трупа, док је познати кључни положај Украјинаца у Авдејевки (место са којег су редовно бомбардовани град Доњецк и његово цивилно становништво) сада опкољен из оба приступна правца.

Линије фронта око Авдејевке (Извор: MilitaryLand)

Апсолутно је од критичне важности за Украјинце да њихове снаге све те положаје задрже. Губитак Бахмута би значио слом и последње одбрамбене линије пре оне од Славјанска до Краматорска, што би значило и да ће се сви источни положаји Украјине убрзано свести само на њен четврти (уједно и најслабији) одбрамбени појас.

Агломерација око Славјанска је у неупоредиво лошијем одбрамбеном положају него било који други од укупно четири до сада описана појаса, и то из неколико разлога. Први и најважнији је да је тај појас уједно и најзападнији (па тиме и најудаљенији од полазних линија из фебруара 2022), те да је зато и најслабије утврђен и најмање поправљан од сва четири одбрамбена појаса. Као друго, стоји чињеница да се пуно оног што се овде сматра вредним, или да кажемо пуно „најбољих ствари“ у околини Славјанска налази источно, како узвишења која доминирају околином тако и главне саобраћајнице и аутопутеви.

Са свим реченим јасно је зашто је Украјина толико заинтересована да задржи линију код Бахмута, и зашто у тај сектор довукли толико људи и средстава. Апсурдно висок ниво залагања украјинских снага у тој области примећен је тамо где је требало – као кратко подсећање напоменућу да су по званичним украјинским подацима тамо распоређене најмање 34 бригаде или друге јединице еквивалентне снаге. Многе од њих су ту распоређене пре више месеци, па су до сада већ увелико ослабљене, али све то током пуног периода борби у том сектору заиста представља и њихову заиста изузетну упорност и посвећеност.

Украјинске јединице у околини Бахмута (Извор: MilitaryLand)

Руске снаге, првенствено Вагнер и јединице ЛНР, до сада су полако али упорно крњиле ово украјинско упориште највише неспутаним коришћењем артиљерије. Током новембра је сада већ бивши саветник Зеленског Алексеј Арестович признао да је руска артиљерија у рејону Бахмута имала предност у топовским цевима од приближно 9:1 и да је управо тако Бахмут претворила у јаму смрти.

На западу је та битка углавном представљана уобичајеним стереотипима према којим су руске јединице вагнероваца углавном састављене од осуђеника – да у нападе улећу безглаво, па трпе велике губитке у покушајима да браниоце савладају просто својим већим бројним стањем. Истини је, међутим, пуно ближе сасвим супротно од тога. Русија се креће полако зато што прво украјинске положаје поравна својом артиљеријом, а тек потом опрезно напредује и сучељава се са већ у прах претвореном украјинском одбраном.

Украјина, у међувремену, наставља да довлачи још војника и попуњава ровове мање или више свежим браниоцима. У чланку у Вол стрит журналу написаном о тој бици, док упорно настоји да пренесе своју причу о руској неспособности сасвим је случајно укључено и признање украјинског командира који је на лицу места изјавио да „досадашњи скор размене наших живота за њихове је у корист Руса. Ако се овако настави, од нас више нико неће претећи.”

Већ се са одређеном дозом произвољности праве поређења с једном од најпознатијих битака Првог светског рата – крвопролићем код Вердена. Иако дубоко познавање битака вођених током Првог светског рата ником не даје за право да предвиђа исходе битака које се данас воде унутар Украјине, веома сам склон историјским аналогијама, и сматрам да је немачки план битке код Вердена доста корисна аналогија за ово што се данас догађа у Бахмуту.

Битку код Вердена је Немачка врховна команда замислила као згодан начин да Француску војску десеткују тако што ће је увући у претходно постављену машину за млевење меса. Намера је била да нападну и заузму неколико кључних положаја на висовима – положаја толико важних за Французе да ће због њих ићи у један контранапад за другим и неће престати док их поново не освоје. Немци су се понадали да ће Французи у битку убацити и своје стратешке резерве, да бих могли уништити све заједно. Иако Верден није успео да Французима исиса баш сву крв и вољу за борбу, битка је остала забележена као једна од најкрвавијих у читавој дотадашњој историји ратовања. Немачка спомен-кованица приказује костур како из земље испумпава војничку крв – визуелна метафора од које се леди крв у жилама.

„Светска пумпа за крв“ – кованица као симбол сећања на машину за млевење меса у Вердену

А нешто слично се догодило и око Бахмута, у смислу да Русија јесте извршила притисак на једној од најосетљивијих тачака на читавом фронту, привлачећи на то место бројне украјинске јединице да би их ту и уништили. Пре свега неколико месеци, на трагу руског повлачења са западне обале Херсона, Украјинци су у усхићењу говорили о наставку офанзиве југозападно од Запорожја да би ту просекли копнени мостобран према Криму, са настављањем напора да се пробију и северно од Луганска. Уместо свега тога, њихове јединице преусмераване су у правцу Бахмута, док се сви основни правци могућег украјинског напредовања нису испразнили и били остављени без снаге. Украјински извори до јуче препуни оптимизма сада су једногласни да у скоријој будућности неће бити могућа украјинска контраофанзива. А док ово читате, Украјина наставља да довлачи нове и нове снаге на фронт око Бахмута.

У овом тренутку је положај Украјине око Бахмута увелико погоршан, са руским снагама (углавном су то Вагнерове пешадијске јединице уз подршку руске артиљерије) који мало  по мало упорно напредују кроз бочне положаје у предграђима. На северном боку су падом Соледара руске линије померене скоро до аутопута у правцу север-југ, док је скоро истовремено са тим освојена  Клешчејевка на јужном боку, што је линију фронта одмах погурало до самог прага Часов Јара (иначе чврсто усађеног у оперативној позадини Бахмута).

Линија раздвајања у околини Бахмута, 20 јануара 2023. (моја карта)

Украјинци још увек нису у потпуном окружењу, али са настављањем пузајућег напредовања руских положаја све ближе и ближе једином преосталом аутопуту, и то је сасвим  могуће предвидети. А што је још важније од тога, Русија сада под својом контролом држи све висове на северу и југу од Бахмута (сам град је смештен у котлини) што Русима омогућава контролу ватром над читавом територијом бојишта.

Тренутно предвиђам да ће Руси одбрамбену линију Бахмут-Северск очистити до краја марта. У међувремену ће поступним уништавањем украјинских снага на другим правцима подићи вероватноћу одлучујуће руске офанзиве на неком другом месту.

У овом тренутку фронт се угрубо састоји од четири главне линије, на којима је искупљена главнина украјинских снага. Оне су, гледано од југа ка северу, запорошка, доњецка, бахмутска и сватовска линија (види мапу доле). Напорима да се ојача сектор око Бахмута је приметно разводњена укупна украјинска снага на свим осталим секторима. На запорошком фронту је на пример могуће да у овом тренутку нема више од пет украјинских бригада.

А тренутно већина руских ударних снага још увек није конкретно распоређена тако да и украјински и западни извори (са закашњењем) постају све свеснији и узнемиренији због могућег почетка руске офанзиве у једној од наредних недеља. Тренутно су сви украјински положаји на истоку изузетно рањиви, ефективно представљајући огроман и развучен клин изложен нападима са најмање три стране.

Два дубока оперативна циља имају нарочит потенцијал да угрозе украјинску логистику и укупну одрживост – Изјум на северу и Павлоград на југу. Руски продор ка југу западном обалом реке Оскол у правцу Изјума би истовремено одсецањем и уништењем угрозио Украјинце груписане на линији око Сватова (С на мојој мапи) и северно од кључног аутопута М03 из Харкова. Досезањем Павлограда, на другом крају би украјинске снаге око Доњецка биле комплетно одсечене, а угрожен или прекинут би постао и сав украјински саобраћај на десној обали Дњепра.

План Великог Сергеја (моја карта)

И Изјум и Павлоград су отприлике на око 110 километара од почетних положаја могуће руске офанзиве, па већ и само тиме нуде врло примамљиву комбинацију – будући да су не само оперативно значајна могућност него су и унутар њиховог релативно остваривог домашаја. Од јуче смо сведоци руског напредовања на запорошком правцу. И док се све то за сада углавном састоји од извиђачких продора којима се задире у „сиву зону“ непријатеља, руско министарство одбране је потврдило заузимање неколико мањих насеља, а све би се то лако могло претворити у офанзиву баш у том правцу. Кључ би био руски напад на Орехов, велики град са украјинским гарнизоном. Такав руски напад би јасно указао да је у току и нешто више од само испипавања ситуације на том правцу.

Често је доста тешко раздвојити оно што предвиђате да ће се догодити од оног што сами желите да се догоди. Наведено је наравно оно што бих ја одабрао да сам задужен за руско планирање – покрет ка југу дуж западне обале реке Оскол ка линији Купјанск-Изјум, уз истовремени напад у правцу севера мимо Запорожја а у правцу Павлограда. У том случају верујем да би само одбрана бокова истурених према великом граду била боље краткорочно решење од везивања великих снага у уличним борбама унутар њега.

А да ли ће Русија управо то и покушати – не знамо. Руска оперативна безбедност је много боља како од украјинске тако и од досад виђене код руских посредничких снага (вагнероваца и милиција ЛНР/ДНР), па зато данас много мање знамо о руским плановима и распореду снага, него што знамо о оним украјинским. Но без обзира на то, данас је јасно да Русија тренутно има велику борбену надмоћ, а да се унутар домашаја те надмоћне снаге налази неколико жестоких оперативних циљева.

Молим вас господине, хоћу још

Поглед из ваздуха на овај сукоб открива фасцинантну метаструктуру овог рата. У делу изнад бавим се погледом на фронт структуриран око руског прогресивног пробијања кроз један по један сектор украјинских одбрамбених појасева. Мислим да се доста слична прогресивна структура примењује и на аспекте стварања снага, при чему Русија уништава једну по једну украјинску армију.

Покушаћу да будем што конкретнији. Док Војска Украјине бар делимично постоји као трајна институција, њена борбена способност је до данас била у више наврата потпуно уништена, па обновљена уз помоћ са Запада. То се одвијало кроз више фаза –  животних циклуса, ако хоћете:

  • У почетним месецима овог сукоба је дотад постојећа украјинска армија била углавном збрисана. Руси су уништили највећи део украјинских домаћих резерви тешког наоружања и разбили највећи део кадрова који су чинили срж украјинске професионалне војске.
  • После тог почетног скоро потпуног пораза, обнова борбене снаге украјинске армије подупрта је трансфером скоро свег преосталог застарелог совјетског наоружања из резерви земаља бивших чланица Варшавског пакта, компатибилног са још увек постојећим украјинским средствима, а послат је из земаља попут Пољске и Чешке Републике, и углавном комплетиран до краја пролећа 2022. Тако су, на пример, још почетком јуна западни извори признали да су све њихове резерве совјетског оружја исцрпљене.
  • Исцрпивши резерве наоружања из времена Варшавског пакта, НАТО је почео да уништена средства Украјинаца надокнађује западним еквивалентима одговарајућих оружја у процесу започетом током лета. Од нарочитог значаја биле су самоходне хаубице попут америчких М777 и француских Цезара.

Русија се у суштини борила са више обновљених верзија украјинске армије – уништивши њене предратне снаге у првим месецима операција, потом у борбама са јединицама попуњеним оружјем из ратних резерви Варшавског пакта, па тренутно уништава и оне снаге које се у највећем делу ослањању на различите западне системе.

Све то је довело до већ чувеног интервјуа генерала Залужног датог Економисту у којем тражи више стотина комада највећих борбених тенкова, оклопних возила пешадије и артиљеријских оруђа. Он је у суштини тражио да им се да још једна читава армија, зато што је изгледало да Руси настављају да успешно уништавају све што му је до тада још било преостало.

Хтео бих овде да нагласак ставим на неколико засебних области војних способности Украјине онеспособљених знатно више од прихватљивог, и анализирам везу с настојањима земаља НАТО да наставе са подршком украјинским способностима за ратовање.

Као прво, артиљерија

Русија већ недељама приоритет ставља на антибатеријске активности и ратовање, и чини се да има изузетног успеха у лоцирању и уништавању јединица украјинске артиљерије.

Чини нам се да то у великој мери коинцидира са распоређивањем и коришћењем нових система за откривање и антибатеријску борбу „Пеницилин”. Ово су прилично успешна нова оруђа у руском арсеналу. Антибатеријско ратовање углавном састоји се од употребе топова и радарских система. Антибатеријски радар има задатак да открије и лоцира непријатељско оружје, али и да вам омогући да својим цевима уништите непријатељске – што је у суштини игра врло слична оној између тимова снајпериста (у овом случају артиљераца) и спотера (у овом случају радариста) који настоје да први уоче оног другог – а наравно пуно смисла има и то да одмах униште туђи радарски систем.

Систем Пеницилин нуди моћне нове могућности руским антибатеријским настојањима зато што успева да непријатељске батерије открије не уз помоћ радара, него акустичким лоцирањем. Он избацује акустички сигнал за прислушкивање који је у координацији са више земаљских компонената у стању да прецизно лоцира непријатељске топове помоћу акустичке и сеизмичке детекције. Предност овог система је што је за разлику од антибатеријског радара, који емитовањем радио таласа може да непријатељу открије и сопствени положај, Пеницилин потпуно пасиван – он једноставно чека и ослушкује, што значи да њега непријатељу уопште није једноставно ни да га само открије, а поготово да га по том и лоцира. Као резултат ове новине украјинској антибатеријској борби је сада одузета било каква добра практична могућност да ослепи (у ствари да их учини глувим) руска антибатеријска средства. Штавише, руске антибатеријске способности додатно су увећане и кроз повећано коришћење дронова Лансет против тешких артиљеријских оружја.

Акустични јарбол Пеницилина ослушкује звуке којим се оглашавају топови непријатеља

Са свим до сада реченим јасно је да су Руси успели да у претходном периоду униште поприличну количину украјинског артиљеријског оружја. Руско министарство одбране је сасвим јасно навело успехе постигнуте у антибатеријској борби. Знам да се управо питате: „А зашто бих уопште веровао у нешто што руско министарство одбране каже?“ У реду, да сами покушамо да проверимо.

  1. јануара је НАТО у бази Рамштајн у Немачкој одржао састанак поводом пакета помоћи за Украјину. Тај пакет садржи велики број комада артиљеријских оружја. Колико сам успео пребројати, тај пакет укључује и скоро 200 артиљеријских цеви. Више различитих земаља, међу којима су и Данска и Естонија, Украјини шаљу практично све хаубице којима тренутно располажу. Озбиљно сумњам да би неколико земаља сасвим спонтано, у истом тренутку, одлучило да у Украјину пошаљу све из сопственог инвентара артиљеријских оружја да се Украјина не суочава са критичним нивоом губитака артиљерије.

Штавише, САД су предузеле нове, досад невиђене кораке да Украјини обезбеде артиљеријске гранате. Још колико прошле недеље су гурнули руку дубоко у резерве ускладиштене у Израелу и Јужној Кореји, што се поклапа и са бројним извештајима да су њихове сопствене резерве толико осиромашене да ће им требати и више од десет година да их поново напуне.

Да погледамо неке од доказа, па да покушамо да сами дођемо до логичних закључака:

  1. Украјинске службе и саме признају да њихову артиљерију руска надмашује у односу од 9:1 на већини критичних сектора линија фронта.
  2. Русија је распоредила врхунске системе за антибатеријску борбу и повећала број дронова Лансет.
  3. Руско Министарство одбране јавља да успевају да открију и униште велики број украјинских артиљеријских оруђа.
  4. НАТО је пожурио да што пре састави велики пакет артиљеријских система намењених за Украјину.
  5. САД управо празни своја критична истурена складишта муниције ради снабдевања Украјине.

Лично мислим да је с обзиром на све речено разумно да закључимо да је украјинска артиљерија у највећем степену разбијена, и да НАТО покушава да је још једном врати из мртвих.

Краљевство за тенк

Главна тачка спотицања унутар НАТО последњих недеља било је да ли ће НАТО Украјини дати водеће борбене тенкове. Залужни је у свом интервјуу Економисту наговестио да је украјински возни парк тенкова у великој мери проређен, затраживши више стотина комада. НАТО је покушао да то реши у виду привремене мере којом би Украјини био додељен низ различитих оклопних возила попут Бредлија и Страјкера, чиме би им мобилност била донекле обновљена, али морамо јасно рећи да та возила никако не могу да буду замена за водеће борбене тенкове, јер у односу на њих далеко заостају како у погледу заштите тако и у погледу ватрене моћи. Покушаји да се Бредлији употребе уместо борбеног тенка неће функционисати.

Досад изгледа да ће Украјина добити неколико тенкова Челенџер из Велике Британије, али се сад већ увелико прича о донацијама Леопарда (немачке производње), Абрамса (америчке) и Леклера (француске). Као и до сада, њихов утицај на ситуацију на фронту се или пренаглашава (како од стране Украјинаца, тако и од стране руских песимиста) али и потцењује (од стране руских тријумфалиста). Лично предлажем средњи став.

Број тенкова послатих у Украјину биће релативно скроман, услед обуке и одржавања. Сваки од тих појединачних тенкова користи различиту муницију, специфичне резервне делове, а захтева и сасвим специфичну и специјализовану обуку посаде. Ниједан од њих не представља систем који је могуће упалити па с њим одмах ступити у борбу с необученом посадом. Идеално решење за Украјину било би да добију само Леопарде, јер би њих било могуће набавити у довољној количини (можда чак и више стотина комада), па би бар то било стандардизовано.

Изгорели остаци Леопарда турске војске у Сирији

Ваља напоменути да ти западни тенкови вероватно неће донети преокрет на бојишту. Леопарди су своја ограничења показали у Сирији док су њима руковали Турци. Скрећем вашу пажњу на цитат из једног чланка из 2018:

„Пошто ове тенкове навелико користе и друге НАТО чланице – између осталих Канада, Холандија, Данска, Грчка, и Норвешка – велика је брука колико су их лако уништавали сиријски терористи, а основна намена им је најмање равноправна борба против тенкова руске армије.“

И на крају, Леопард је прилично свакидашњи главни борбени тенк пројектован још током 1970-их, кога је далеко превазишао руски Т-90. Није лош, али тешко да ће сејати терор на бојишту. Биће уништавани и потрошени на исти начин као комплетан возни парк предратних украјинских тенкова пре њих. То, међутим, не умањује чињеницу да ће украјинска армија са неколико јединица Леопарда бити јача него без њих.

Мислим да би ваљало истаћи тачност следећих тврдњи:

  1. Добијање различитих западних тенкова биће велики терет за украјинску армију у погледу обуке, редовног и ванредног одржавања и поправки.
  2. Западни тенкови попут Леопарда имају тек ограничене борбене вредности и биће уништавани исто као и било који други тенкови.
  3. Западни тенкови подизаће борбену готовост украјинске војске онолико колико се буду одржали на бојишту.

Са свим већ реченим, у овом тренутку не изгледа да је НАТО спреман да Украјинцима преда своје главне борбене тенкове. На почетку је све изгледало да ће бити довољно да се с њих у складишту само обрише прашина и да буду одмах предати Кијеву и бачени у борбу. Сада за њих и сам произвођач тврди да та возила још нису у употребљивом стању и да неће бити спремна за испоруку пре 2024. А то онда као једину могућност оставља да се рука гурне директно у сопствени возни парк таквих тенкова, за шта НАТО досад није показивао спремност.

Зашто је то тако? Према мом мишљењу НАТО једноставно не верује у могућност да Украјина победи. Украјина не може ни сањати да Русе помери из садашњих положаја без одговарајућих тенковских снага, па оклевање да им тенкове предају сугерише да и сам НАТО мисли да такав развој догађаја није до пусти сан. Уместо тога настављају да приоритет дају оним оружјима којима се подржава украјинска способност да га користе искључиво за статичну одбрану (отуда нема проблема око испоруке стотина комада артиљеријских оружја), без фантазија о великом украјинском продору на Крим.

Ипак, с интензивном ратном грозницом створеном на Западу, могуће је да нам политичка инерција наметне одређене изборе. Сасвим је могуће да смо већ достигли стање у ком ће реп почети да маше псом, односно да је НАТО упао у клопку сопствене реторике о једногласној подршци Украјини до њене потпуне победе, па ћемо можда гледати тенкове Леопард како догоревају негде на сред степе.

Епилог: Смрт државе

У великој мери деградирана украјинска војска је већ доживела неподношљиво високе губитке и у људству и у тешком наоружања. Убеђен сам да се број Украјинаца погинулих у акцији овог тренутка пење до 150.000, а сасвим је јасно да је њихов инвентар како артиљеријских цеви и муниције тако и оклопних возила већ увелико испражњен.

Очекујем да ће одбрамбена линија Бахмут-Северск бити у највећем делу очишћена до следећег априла, после чега ће Русија свом снагом навалити на последњи (и најслабији) одбрамбени појас око Славјанска. У међувремену је Русија већ оформила импресивну ратну силу коју тренутно држи у резерви, а коју може употребити да изнова отвори северни фронт на западној обали реке Оскил или да започне офанзиву у рејону Запорожја, доводећи тиме украјинску логистику пред читав низ нерешивих проблема.

Овај ће се рат до самог краја одвијати на бојном пољу, и завршити повољно по Русију.

На крају: Забелешка о државним ударима

Слободно занемарите овај сегмент мог текста, зато што је он пуно магловитији од остатка текста, а има и врло мало везе са догађајима како у Украјини тако у Русији.

До сад смо могли да чујемо пуно говоркања о државним ударима могућим у обе ове земље – Путин болује од рака стопала, а његова влада само што није оборена, Зеленског ће да смени Залужни, и тако даље, и тако даље. Патриоти ће потом да преузму контролу и у једној и у другој земљи, и томе слично.

Било како било, помислио сам да би ваљало да нешто, макар и само уопштено напишем о томе зашто се државним ударима или револуцијама никад није успело у успостављању пристојних демократских режима, већ би увек доводили до тога да политичка контрола доспе у руке војних или безбедносних снага.

Могући одговор био би што управо ти људи располажу и оружјем и моћи довољном да допру до просторија у којима се доносе најважније одлуке, али није само то. Утицаја има и оно што се у теорији игара назива „Шелингова тачка“ (Schelling points).

Шелингова тачка (тако названа по економисти Томасу Шелингу који је увео тај појам) односи се на решење које стране одаберу кад се суоче са стањем неизвесности, а у недостатку комуникације. Један од класичних примера којим се тај концепт објашњава јесте игра координације. Претпоставимо да су и вама и другој особи понаособ приказана четири квадрата, по три плава и по један црвени. Од вас двојице се онда захтева да одабере само по један квадрат. Уколико обојица одаберете исти квадрат, добићете новчану награду, али вам је при том онемогућено да разговарате поводом избора. Који ћете одабрати? Већина разумно изабере црвени, просто јер је упадљив и одскаче, па претпостављате да ће и други изабрати исто. Али црвени квадрат није бољи избор, он је само упадљивији и очигледнији.

У ситуацији политичког превирања или чак анархије, систем сам себе води у правцу Шелингових тачака – у правцу личности или институција које очигледно зраче ауторитетом, па представљају и упадљив избор за преузимање власти и издавање наређења.

Примера ради, бољшевици су то одлично схватили. Непосредно по проглашењу нове власти током 1917. они су своје комесаре разаслали у службене зграде по Санкт Петерсбургу у којима је дотад заседала царистичка бирократија. Познато је да се сам Троцки једног јутра појавио у згради министарства иностраних послова и објавио да је он дошао да преузме место Министра. Намештеници су му се у лице смејали – ко је сад па тај? Како тај уопште замишља да ће сам да преузме ову дужност? Али за Троцког је поента била да у периоду опште несигурности сам себе у очима других успостави као Шелингову тачку. У стању опште анархије која је полако почела да се шири Русијом  људи су сасвим природно тражили тачку са очигледно наглашеним ауторитетом, а бољшевици су себе управо на таква места већ били паметно поставили, па су лако преузели контролу над свим бирократским канцеларијама и у њима преузели сва руководећа радна места. На другој страни оног што ће убрзо прерасти у грађански сукоб, политичка опозиција бољшевицима се окупљала око официра царистичке војске јер су и они били Шелингове тачке, пошто су унутар постојеће хијерархије већ држали одговарајуће положаје и звања.

Све до сада речено треба да послужи да увидимо да се у случају било каквог државног удара, револуције или пропасти државе, нове власти дословно никад не формирају саме од себе и од почетка – оне увек израстају из претходно постојећих институција или хијерархија. Зашто је приликом распада Совјетског Савеза политички ауторитет био пренесен на републике? Зато што су једино републике тада биле јасне Шелингове тачке – гране спаса за које су се људи хватали у хаотичној реци промена.

Ово сам просто морао да нагласим зато што ми је више доста свих фантазмагоричних прича о ликвидацији режима у Русији или чак и њеног територијалног распада. Пад Путина и његове владавине не би и не може довести до успостављања помирљивог, Западу подређеног режима, јер у Русији ни не постоји било која институција реалне власти која би томе већ била склона. Власт би преузеле службе безбедности, просто зато што су оне Шелингова тачка.

С енглеског посрбио: Стеван Бабић



Categories: Посрбљено

Tags: , , ,

2 replies

  1. Istovremeno dok traje Rat protiv Rusije vodi se čitavo vreme i Rat protiv Istorije, Rat protiv Činjenica, Rat protiv Sećanja odnosno
    TOTALNI Rat po definiciji dr. Jozefa Gebelsa.

    Scenario za TOTALNI Rat protiv Rusije je
    ODAVNO napisan.

    Izabrani su izvođači i podizvođači radova.

    Podeljene su uloge.

    Manje.
    Srednje.
    Veće i
    Najveće.

    Jednu od srednjih uloga je dobila Katolička Poljska.

    Na dan sećanja POKUŠAJA ISTREBLJENJA
    Jevreja Pravoslavaca i Roma poznatog kao
    HOLOKAUST 27. 01. 1945 godine kada je
    OSLOBOĐEN Aušvic odnosno na poljskom jeziku OSVEĆIN od strane RUSKE VOJSKE
    ove godine ulogom koju je dobila Katolička Poljska NIJE pozvana RUSIJA u Koncentracioni logor koji je RUSIJA oslobodila
    ali su zato POZVANI SVI oni koji su učestvovali u NAPADU na RUSIJU i koji su
    učestvovali u SLANJU Jevreja Pravoslavaca i Roma u Koncentracioni logor Aušvic odnosno Osvećina.

    Na dan sećanja 27.01.2023 godine.

    Katolička Poljska je dodeljenu ulogu izvršila revnosno.

    Sva takozvana državna i privatna TV medija u takozvanim Katoličko-Protestantskim
    „demokratijama“ su prikazale ISTU sliku ISTI komentar.

    Svi ISTO bez IZUZETAKA.

    ORKESTRIRANO.

    Valja reći i sledeće:

    02.05.1945 godine oslobođen je JASENOVAC.

    08 na 09.05.1945 godine Kapitulacija Nemačke.

    15.05.1945 godine Kapitulacija Krvatske.

    6 odnosno 7 dana posle kapitulacije Nemačke
    jedino u Evropi i dalje se bore Krvati i Krvatska.

    Od 22.04.1945 godine pa do 02.05.1945 godine Katoličke Krvatske Ustaše mirno i staloženo a posebno temeljno ruše sve u Jasenovcu i pale i unišavaju svu dokumentaciju.

    Tokom 1946 godine sve što je ostalo nesrušeno i nespaljeno Katoličke Krvatske Komunjare ( Ustaše iz crne u crvenu boju )
    ruše i ravnaju sa zemljom.

    Tajni sporazum iz 1966 godine između Katoličkog Vatikana i Katoličkog Groznog obavezao je Grozoslaviju da se ne SPOMINJE:

    Katolička Crkva u Krvata i zločine koje su Katolički Krvati ( Ustaše) uradili prema Srbima i Srpkinjama u Krvatskoj Katoličkoj Genocidnoj Zavisnoj Državici a posebno u
    Katoličkim Krvatskim Koncentracionim Logorima za Srbe i Srpkinje i Srpsku DECU i
    DEČICU i da se ne OPTUŽUJU sve za bolje:

    SUTRA

    PREKOSUTRA

    NAKOSUTRA.

    Na jugu Evropskog kontinenta jedan Katolički narod je dobio ODAVNO ulogu.

    Na severu Evropskog kontinenta drugi Katolički narod je dobio ODAVNO ulogu.

    Oba Katolička naroda su SLOVENSKA.

    Oba imaju ULOGU protiv druga dva naroda
    SLOVENSKA.

    ODAVNO.

    PODELJENE ULOGE.

    Glumci se MENJAJU.

    Uloge OSTAJU NEPROMENJENE.

    Režiser i producent i scenarista je UVEK ISTI.

    Od 1054 godine.

  2. За @Србина који памти :
    видевши на крају твога коментара годину 1054, помислио сам да је ВЕРСКА МРЖЊА не само најсмртоноснија, него и најдужа епидемија. Која и данас хара.

    2
    5

Оставите коментар