Гдје су сад Литије, гдје сте сад часни Оци? Литије за Востани Србијо, не за лаку ноћ Србијо, гдје сте историчари и професори, који за шачицу привилегија заћутите кад год се нешто крупно дешава

Александар Тутуш (Извор: Лична архива)

Побројати изречене лажи, медијска спиновања, обмањивање јавности, противдржавне и противнационалне потезе владајућег режима у Србији на челу са предјседником државе Александром Вучићем у само једној години или мало више, години иза нас, било би веома тешко. Но, посљедња дешавања у вези са завршницом тајних преговора које води српски предсједник са колективним западом и представницима косовских Албанаца око статуса јужне српске покрајине освјетљавају не само слабости и мане главног српског преговарача у тим преговорима, него и његову по Србе штетну политику у још неколико случајева, чија круна је управо блиска опасност да Србија у потпуности изгуби своју државност на Косову и Метохији.

Када кажемо режим, онда се мисли на све институције и полуге власти, почевши од Скупштине, Владе, државних агенција, медија под контролом владајуће странке, али не можемо заобићи ни улогу историјске и једне од најважнијих српских институција – Српске Православне Цркве – која је по ставовима и понашању њених челника апсолутно дио режима Александра Вучића, специфична логистичка подршка која је у преломним тренуцима злоупотребљавајући епископске катедре, па и сам светосавски трон олакшавала задатке Вучићу незаслуженом подршком. Било би мање штетно да је у питању била само вербална подршка, на жалост није тако – засигурно у три од четири случаја сламања српског бића у блиској прошлости активно и оперативно учествовала је СПЦ на челу са својим Патријархом.

Прије него изнесем четири случаја антисрпског дјеловања Александра Вучића и његовог режима у блиској прошлости, који ако се већ у датим приликама с Косовом и Метохијом патетично правда и измотава тежином ситуације, бременом компликованих српско-албанских односа, та оправдања сигурно не може користити у остала три нечувена случаја дјеловања против сопствене државе и интереса њеног народа.

Посебно поглавље је сјеме раздора и неслоге које је успио посијати и међу преостале родољубиве и мислеће слојеве, подметања и нарушавање угледа сваког појединца који би на карти земаља у којима живе Срби искочио из клишеа Српског Света Александра Вучића и српства измјереног квадратом Београда на води.

Случај 1: Рушење Владе Здравка Кривокапића. То што сам свјестан да је одређени број читаоца и пратиоца прилика у Црној Гори једноставно заведен кривим и погрешним информацијама, агресивним компромитовањем овог часног православца па тек онда професора и политичара – још ме више обавезује да почнем баш с овим примјером у који је у Вучићево име оперативно била укључена СПЦ, владика бачки Иринеј и Његова Светост Патријарх српски Порфирије. Иако је литијски покрет као Крштење обновио српско биће у Црној Гори, режим Александра Вучића а првенствено пропаганда, историчари на жетоне попут Александра Раковића, успјели су бјесомучним понављањем кривотворених истина о фамозном Темељном уговору да рашире негативно мишљење о Здравку Кривокапићу ван Црне Горе. Није потребно улазити у детаље рушења његове Владе, и коме је она највише сметала. Људима који озбиљно и одговорно схватају српске позиције у Црној Гори, ако и није с почетка било јасно, након директног уплитања владике Иринеја са изјавом да никад неће потписати Темељни уговор са професором Кривокапићем, у најмању руку био је сумњив каприц утицајног владике. Какав је пак траг оставила Влада професора Кривокапића у Црној Гори, најбоље говоре резултати локалних избора у Херцег Новом, Подгорици, Никшићу. Коме одговара овакво стање у Црној Гори, да ли је то ДПС којем управо рушење прве демократске Владе као вјештачко дисање највише одговара, просудите сами. Да ли је уплитање Вучићевог режима преко својих сателита у Црној Гори Кнежевића, Мандића, Јоковића, Медојевића и других и директно преко улоге СПЦ у конкретном случају потписивања Темељног уговора у интересу Срба у Црној Гори? Не, оно је у историји веома ријетко мјешање у унутрашње ствари друге државе да би се нашкодило сопственом народу.

Случај 2: Покушај обојене револуције у Републици Српској. Као и у претходном случају, прекогранично уплитање да би се у најмању руку дестабилизовао сопствени, српски народ чини се да је више била показна вјежба или упозорење али не и довољно одлучан и снажан напад у остварењу политичке агенде. Ако и даље остаје магловит Вучићев утјецај на постизборна дешавања у Републици Српској и његова подршка опозицији током избора у РС, помоћ у разумјевању његове улоге свакако може бити његово признање улоге и мисије тзв. високог представника међународне заједнице Кристијана Шмита које је потпуно супротно ставу Предсједника РС Милорада Додика али и народа и интереса РС.

Случај 3: Признање Македонске Православне Цркве. И да је за сто година пуно је а камоли за годину дана. Антисрпско дјеловање режима из Београда баца у очај, а овај случај, засигурно у режији политичке номенклатуре Отвореног Балкана и западних спонзора, а у изведби СПЦ, посебан је примјер аутодеструкције и ноншаланције лажних духовника који се не либе да крчме оно што је најскупље и најтеже се стиче – историјско право. Признање МПЦ проглашене политичким насиљем у Титовој Југославији над православном црквом и српским осјећајем који је попут мицелија дубоко разгранат на цијелом простору некадашњег српског царства – је духовни геноцид. Траг у свијести покољења непобитан је осјећај историјског права које ако и није у пролазним и промјењивим земаљским границама свакако обитава у снажном духовном статусу. Признање МПЦ и уручивање томоса је криминални чин, на свим нивоима. Недавно је у божићном интервјуу Печату, који на крају године дође као сондажа колико смо дубоко пали, као прстом у око, надуго и нашироко владика Иринеј објаснио да је то заправо „чување“ немањићких светиња а не „предаја“ и „продаја“. По тој теологији могли би црквени календар брзо испунити колико таквих чувара имамо у нашим данима а са „заштитником“ из Чипуљака дефинитивно би почињала црквена година. Патријарх може остати исти.

Случај 4: Је ли Косово српско? Косово и Метохија су српски, одувијек и заувијек. И ако дође земан да на Косову и Метохији нема ни једног Србина, оно ће и даље да буде српска земља јер је историјско право као склоп Жртве и Смисла печат самог Бога Логоса. То је тапија коју ни један смртник не може сакрити, присвојити, одузети. Александар Вучић је за своју деценију и више колико је на власти урадио све да ослаби српске позиције на Косову. Знамо шта је све до сад дао, чега се одрекао. Кад каже да ће бити тешко, за њега је заправо најтеже то предочити српском народу. Дати, продати, одрећи се није му тешко. Да ли он има уставни капацитет за преговоре? У неком смислу наравно да има (је имао). Али, да се одрекне историјског права нема, ни један Србин нема тај преговарачки капацитет. Данашње измучено и измрцварено Косово је као портрет Доријана Греја самог српства. И док Кнез Михајловом још шетају комадићи неизбразданог меса, безбрижно и лако, задњи су тренуци да се то свеопште пропадање заустави. Прије него што крену самозвани вукови, Вулин и Гашић, да бране Вучића од суда историје, а неће моћи – ваљда су за то тамо гдје јесу – опоменимо најближе до нас, кумове, браћу, рођаке, пријатеље да нам се спрема зло ако се не одрекнемо издајника као што се новокрштени одриче сотоне. Неколико случајева горе наведених озбиљан су приказ намјера и пута којим иде режим Александра Вучића. Написати листу злоупотреба страначких пијавица и ухљеба на ткиву напаћене Србије сваког дана било би неизведиво.

Гдје су сад Литије, гдје сте сад часни Оци? Литије за Востани Србијо, не за лаку ноћ Србијо, гдје сте историчари и професори, који за шачицу привилегија заћутите кад год се нешто крупно дешава? Будимо сад једно! Рецимо одричем се сотоне и не одричем се историјског права на свету српску земљу!

Одричем се Сотоне!

Не дам Косово!

Текст је написан 24. јануара

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Александра Тутуша)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, Александар Тутуш, КиМ