Иван Аћимовић: Капитен свих наших тимова мора да буде Свети Сава

Не могу нам утеху донети неиживљени клинци који се жене старлетама. Лек се тражи на терену који није спортски, а страдање прихвата као Божји дар. Тако ће Србија схватити да је у Небеском Јерусалиму светска велесила

Споменик Светом Сави на Врачару (Извор: Мондо/Стефан Стојановић)

Када су млади орлови освојили Мундијал на Новом Зеланду, Вељко Пауновић је окупираној Србији сасуо у лице тајни ритуал којим су улазили у сваку утакмицу. „Оче наш“, сећате се? Са балкона, преко разгласа, молитва се пренела и на хиљаде оних који су дошли да прославе спортски успех. (Можда је то један од разлога што је каријеру наставио на безбедној удаљености, са друге стране Атлантика?) То овде не пролази. Не сме. Морају да иду ријалити програми, афере, неморал, мора Србија да показује само наказно лице, неко је то потписао негде, неко се тако договара у име Србије… Убрзо након тог „инцидента“, један од најзапаженијих у шампионском тиму био је јунак текста у коме се декларише као љубитељ провода и „свега што воле млади“…(парафразирам, не бих да гуглам ради тачности цитата). Пренели су и тај манифест слободни медији у Србији, који су морали да се сете да Европа у коју Србија толико хрли није никакав хришћански клуб, како то рече један бриселски званичник. Тако су ваљда ствари вратили у „нормалу“.

Стварно није битно да ли ће Хрватска бити трећа или четврта на Мундијалу у Катару. Није битно ни то што сам већ трећи пут предвидео да долазе до самог краја турнира. За нас је битан одговор на питање зашто Србија у томе никад неће успети и, још битније, зашто и не треба да успе у томе.

Ватрено-карирани су први пут наступили на великој међународној сцени 1996. Некако се највише сећам копачке коју је Славен Билић спустио на груди Кристијана Цигеа, кога је претходно грубо фаулирао. Они газе играче својих покровитеља, помислих, а судија не реагује?! (Као када су провоцирали немачке припаднике СФОР-а у Херцеговини, још пре него што су срушили мост.) Тада је постало јасно да се формира менталитет којим ће брзи играчи у коцкастим, а понекад злокобно црним (такве сада алтернативно носе и црногорске рукометашице, узгред буди речено) дресовима, подсетити да су селектирани из најхрабријег народа на свету. Оног који се ничега не стиди, како је то објаснио Дучић.

Спорт уопште, нарочито тимски, представља сублимацију ратног порива. Иде се на победу, која се слави као национални успех. Када запевају своје усташке песме (такве песме такође сада певају и црногорске рукометашице), Хрвати показују да се ипак, и поред свега, највише радују нашој цркнутој крави! Не говори ли о ватреној момчади тај идентитетски рецидив више него породично стабло Луке Модрића? И опет Срби, као опсесивна тема, као једина дубина на коју пада њихово сидро. Није чудо што се Лијепа Њихова празни и од Хрвата, готово као и Крајина од Срба.

Извор: Друштвене мреже

Србија има друге занимације. Србија изручује своје бранитеље, чак доноси и „закон“ којим то питање „регулише“. Не посвећује им ни спортске победе. Због „суочавања са прошлошћу“ и свеопште компромитације националног самопоштовања, у фудбалској „сублимацији“ спортски неуспех постаје болна метафора трагичне стварности. Болнија и стварнија него другде. Ваљда се нигде тако залудно не потроши више националне енергије.

Србија је у ери Фукујаминог краја историје брутално затрпана поразима. У новој геополитичкој констелацији чак су нам и наше блиставе победе из прошлости откриле своје суморно лице. Победе смо платили још више. Упоредо с тим, свако ново непочинство Хрватској је доносило нови бустер самопоуздања.

Првих дана једног августа, док Крајинама бесни „Олуја“, главни хит на српским таласима био је „Подсјети ме што то бјеше љубав“. Једног Видовдана изручили смо председника (каквог-таквог, али председника нечег што би требало да буде држава). Једног другог Видовдана инаугурисали лезбо-премијера… итд.

Хрватска је на сцени кнеза овог света симпатична павелић-југенд, која мами аплаузе. (Као и укро-нацисти, бандеровци.) У измрцвареној Србији, данас ретко ко мисли и говори о Косову и Метохији, а готово нико о Српској Крајини. Не смемо се замерити. Морамо се стално посипати пепелом за све и свашта, и што јесмо и што нисмо, а такво покајање пред кнезом овог света је анти-покајање, и саучесништво у злу.

Душан Илић: Репрезентативни фудбалски дрес као одраз националне идентитетске политике

Такве ране се заривају у дубину душе народа, и не могу бити исцељене спортским таламбасањем. Не треба ни да буду. Не могу нам утеху донети неиживљени клинци који се жене старлетама. Лек се тражи на другом месту, а страдање прихвата као дар из Божије руке.

Једино ће тако Србија схватити да је у Небеском Јерусалиму светска велесила. Капитен је, наравно, свети Сава. Тамо милиони наших сународника већ представљају Србију у незалазној светлости будућег света. Постанимо део такве победе. Како? То је једино битно.



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Naslov.

    Treba da bude:

    Kapiten svih SRPSKIH timova mora da bude:

    Sveti Sava

    Majka Srbija i

    SRPSKA GLAVA.

    Fudbal je opet pokazao da Srbi „bravokomšijaši“ iz sveg glasa kukaju za „bratstvom i nejedinstvom“.

    Ulazak “ susjeda“ u četvrtfinale Srbi „bravokomšijaši“ su izbacili fotografiju kako
    „zajedno sede ( sjede ) na plaži “ i puše
    nargilu.

    U Srbiji ta slika postade slika“meseca “ a susjedi proglasiše za sliku „dana“ kako jedan od njih „urinira“ po Srpskoj zastavi.

    Takvi su Srbi „bravokomšijaši „.
    Uvek će dozvoliti da se po njima urinira a svoj sopstveni Srpski narod će prezirati i ljubiti skute Srpskim dželatima.

    To su ti ISTI Srbi „bravokomšijaši “ koji su pre dve godine sa svojih prozora „aplaudirali “
    Zagrebu dok su sedeli zaključani za VASKRS
    dok danas kažu da navijaju SAMO za dobar
    fudbal ( nogomet ) bez „prošlosti“.

    Nije njima ( bravokomšijašima) stalo do sporta ( športa) nego do PLAVOGA VOZA
    iliti VLAKA. koji bi ih vratio u
    GROZOSLAVIJU.

    Kao što ste mogli da vidite Krvatski TISAK je
    TISKAO naslov:

    NDH

    N(ogometna)
    D(ržava)
    H( rvatska).

    Uz napomenu da su „vatreni“ za DOM sa
    KREMATORIJUMOM SPREMNI.

    Za Srbe i Srpkinje koji su nacionalno svesni
    PORUKA je vrlo jasna.

    Njihov glasnogovornik ( glasnobojnik ) je to i potvrdio na konferenciji za štampu posle utakmice sa Brazilom da ovu „pobjedu“
    posvjećuje „krvatskim braniteljima“.

    Krvatska televizija „kratkovidnica“ je odmah prekinula „krugovalno emitovanje“ i pustila koncert sa dana proslave pod nazivom:

    „Za veličanstvenu krvatsku nogometnu OLUJU“.

    Srpski „bravokomšijaši“ slave sa njima a sve ostale Srbe koji NE „gotive“ komšije smatraju primitivcima iz srednjeg veka .

    Pa valjda je KOMŠIJA neko na koga se možeš osloniti u sred belog dana i crne noći a ne NEKO ko oštri NOŽ za klanje.

    Pa valjda je KOMŠIJA neko kome možete ostaviti dete da ga pričuva i pripazi a ne NEKO ko će voditi decu u KONC LOGORE za DECU.

    Kada se kaže da su „bravokomšijaši ‘ najveći
    MALIGNI KANCER Srpskog naroda onda oni kažu da smo mi:

    RATNI HUŠKAČI.

    Srpski „bravokomšijaši “ NIKADA to neće REĆI za „KOMŠIJE“ kod kojih više NEMA “ komšija“
    iz vremena GROZOSLAVIJE.

    To su Srpske „bravokomšijske“ GLAVE.

    Srpske „bravokomšijske“ glave BOLUJU od najveće Srpske NACIONALNE bolesti a zove se:

    AMNEZIJA

    DEMENCIJA.

    Posrbljeno.

    ZABORAV.

    Ironija ZABORAVA u Srpskim „bravokomšijskim“ GLAVAMA je da oni
    navijaju za komšije koji za BOGA OCA I ISUSA HRISTA ne ZNAJU.

    Navijati za NJIH znači NAVIJATI za NOVE
    DEČIJE KONC LOGORE.

    Srpske „bravokomšijske“ glave zbog
    MALIGNE AMNEZIJE nisu u MENTALNOM ZDRAVLJU I STANJU da shvate kolika je
    LJUBAV “ komšija“ iz bivše GROZOSLAVIJE
    prema SRPSKIM „komšijama“ bila jeste i
    BIĆE.

    Srpske „bravokomšijske“ glave VEČNO pate od NE UZVRAĆENE LJUBAVI bivših komšija.

    Naravoučenije.

    Uspeh i rezultati 11 Srpskih fudbalera na takozvanim Evropskim i Svetskim prvenstvima
    biće samo tada kada :

    Svih 11 Srpskih fudbalera bude imalo
    SRPSKU GLAVU i u SRPSKOJ GLAVI
    SRPSKO KEFALO.

    18
    2

Оставите коментар