Ерик Артур Блер: Шта која од зараћених страна хоће, а шта нам будућност спрема?

Једина здрава опција била би мир са Русијом. Позиција САД остаје, пак, непромењена: било какве мирнодопске економске везе између Немачке и Русије морају се саботирати по сваку цену

Интермаријум (Фото: Твитер)

(The Saker, 23. 11. 2022)

Током текуће релативно мирне размене непријатељстава у Украјини, такорећи затишја пред буру, могло би се показати корисним да се мало осврнемо и на циљеве различитих геополитичких играча, било да су отворено објављени или намерно сaкривени. То би нам могло помоћи и око формирања ваљане претпоставке о томе како ће се догађаји одвијати.

Шта хоће Русија?

Страна чији се отворено најављени циљеви највише и најјасније поклапају с њеним de facto циљевима изгледа да је Русија, која је од самог почетка Специјалне војне операције најавилa да намерава да спроведе денацификацију и демилитаризацију Украјине, престанак непријатељстава према аутономијама у Донбасу (поштовање права становништва које говори руски) и дугорочну неутралност Украјине без могућности њеног чланства у НАТО, de facto (што је тренутно стање) или de iure. Ово последње посредно подразумева свеукупну безбедност, гаранције од САД и НАТО да пројектили средњег домета, или тзв. антибалистички пројектили (које се могу опремити и нуклеарним бојевим главама да онда раде као ИНФ (Intermediate Range Nuclear Forces Treaty, скраћено INF. ИНФ је споразум Регана и Горбачова о уклањању пројектила средњег и кратког домета из 1988. – прим. прев.), неће никада бити стационирани на украјинској територији. Припадност Крима Русији није предмет преговора.

Владимир Путин: Почетак специјалне војне операције значи и почетак потпуног слома америчког светског поретка

Тренутно стање гласи: пошто су у више наврата покушавали да започну мировне преговоре који би увек на крају били оштро одбачени од Олигархијских Држава Америке / Украјине / НАТО (отуда надаље скраћено ОУН) по сваком од горе наведених аспеката, а суочени са текућом геноцидном агресијом ОУН против Донбаса, Русија је била принуђена да окупира и денацификује веће делове источне и југоисточне Украјине да би заштитила становништво које говори руски и безбедност саме Русије, успут откривши више од 30 биопатогених лабораторија смештених уз саму границу Русије финансираних од САД (што је и сама признала забалављена (droolin’) Нуландова):

https://Rusijaun.ru/en/news/271022_nb

https://www.listennotes.com/podcasts/china-rising-radio/wests-wmd-bioweapon-war-2-fXVCI5yUn/

На потом спроведеним референдумима у четири ослобођене области (Доњецк, Луганск, Запорожје и Херсон) огромном већином изгласано је припајање Русији. Отуд је трајна безбедност ових територија сада приоритет. Вероватно ће већина становника саме Русије захтевати и ослобађање Одесе (у којој живи велики број људи који говоре руски, под непрестаним претњама насиљем од стране укронациста). Имајте на уму и 48 руских жртава које су укронацисти спалили у згради Савеза синдиката у Одеси 2014. Историјски је Одеса била руски град. Враћање Одесе Русији додатно ће смањити преосталу територију Украјине на осиромашен и копном оивичен „остатак“ државе, уколико као држава уопште и буде опстала.

Ана Попова: У свету има више од 300 америчких биолабораторија

Некад је Украјина имала једну од најсветлијих перспектива од свих европских држава, са огромним, плодним степама на којима су се производиле огромне количине житарица за извоз, са лукративним статусом енергетског чворишта за дистрибуцију руског гаса ка Западној Европи и као седиште тешке индустрије смештене у Донбасу. Све је то сада већ увелико изгубљено (као што ће вероватно бити и једини преостали излаз Украјине на обалу Црног Мора) због насилног и корумпираног фашистичког марионетског режима успостављеног вољом САД. Некадашња житница Европе сад је сведена на статус просјака Европе.

Тренутно Руси полако разваљују Украјину, засипајући је свакодневно са три пута више пројектила него што Украјина успева да им узврати (20.000 наспрам 7.000, како наводи пуковник Даглас Мекгрегор). „Већина пројектила које Украјина лансира су типа земља-ваздух, тј. противракетни пројектили” (од којих су многи већ застарели, попут С-300, од којих је један наводно „залутао“ у Пољску, убивши двоје цивила). ОУН наставља и са гранатирањем Нуклеарне централе у Запорожју коју су заузели Руси, све време инсистирајући да Руси гранатирају сами себе.

Што се тиче ранијих руских „повлачења“ код Харкова и из Херсона, молим да погледате моју фусноту, ради сагледавања догађаја у историјском контексту.

Игор Дамјановић: Одлука о предаји Херсона донијета прије мјесец дана, по завршетку референдума о припајању Русији

Куда даље? Руси су са озбиљним циљањем украјинске инфраструктуре (струја, вода итд) почели тек осам месеци по отпочињању СВО, пошто је дошло до терористичких напада ОУН на цевоводе Северног тока и Керчки мост. Када је кроз поморски коридор, претходно одређен за мирољубиви извоз житарица, ОУН послао своје дронове с намером да нападну руску флоту у Севастопољу, Руси су одговорили још јачим уништавањем украјинске инфраструктуре. Велико је питање зашто Русија још није уништила сву украјинску инфраструктуру, кад је то лако могла одавно урадити? За америчке аналитичаре то остаје загонетка, јер је уобичајена пракса САД одувек била потпуно уништење све виталне цивилне инфраструктуре од првог дана, као у Југославији, Ираку или Либији. Могућа објашњења за овакву руску уздржаност су следећа:

  • Русија више брине и поштује животе цивила него што је то икад био случај са САД, а извесно више од укронацистичких терориста – који су намерно бомбардовали цивиле у Донбасу претходних осам година.
  • Потпуним прекидом снабдевања струјом и водом у Украјини неминовно би дошло до напуштања свих градова на западу Украјине и масовног егзодуса најмање 8 милиона Украјинаца у земље Запада. А то би, удружено са економским и енергетским тешкоћама које већ сад погађају западну Европу (као повратни резултат њихових сопствених санкција против Русије), могло довести до масовних друштвених немира, можда чак и до потпуног слома неких западноевропских држава. Ова ужасавајућа могућност јак је могући адут Русије за евентуалне будуће преговоре и подстрек за ОУН да већ сада затраже мир, пре него постану очигледне последице наступајуће зиме.
  • Како се из реченог јасно види, за Русију би било сасвим лако да спроведе депопулацију Украјине све до Лавова, чиме би био постигнут и наведени циљ демилитаризације Украјине. То је могуће постићи одмах, а да ниједан руски војник не пређе на западну обалу Дњепра. Изгледа, међутим, да је Русија склонија да демилитаризацију Украјине постигне без расељавања становништва, избегавајући да припадницима властитог културног круга наметне превелике потешкоће.

Шта хоће Европљани?

Под „Европљанима” морамо разликовати такозване „лидере” Европе од обичних Европљана. Први су потпуно корумпирани, купљени новцем америчких неоконзервативаца и у њиховој служби. Ови други углавном немају појма што се око њих збива, а мозгове су им испрали медији главног тока ради бесмислене мржње и нетрпељивости према Русима. Судећи по тренутној слици, чак и кад би људи Европе некако и смогли снаге да заједнички формирају макар и овлашно кохерентну идеју о томе шта у ствари желе, показало би се да је то што они желе крајње небитно. Они се не питају ни о чему, поготово не о томе на који ће се начин догађаји даље одвијати, осим ако не успеју да збаце своје марионетске владе под контролом САД и на њихова места поставе вође који ће предано радити на заштити њихових истинских интереса. Решење европских проблема је једноставно: укините санкције Русији, захтевајте да се гас поново допрема кроз неоштећену цев Северног тока 2, а да преостале 3 цеви буду поправљене, сагласите се са потпуном демилитаризацијом Украјине и уклањањем свих нациста и НАТО „саветника” из ње. То би био најбољи начин да се Русија спречи да доведе до тог да украјинске избеглице преплаве читав европски Запад. Нема међутим, баш пуно изгледа да ће здрав разум превладати јер се чини да су нарочито Швабе терминално глупи и без кичме. Нека се зато Швабе припреме за нарочито хаотичан и лош след догађаја: индустријски и економски слом, уз масован прилив избеглица које ће бити приморани да издржавају из сопствених све мањих пореских прихода, усред нарастајуће инфлације.

Бернд Бримел: Немачка је вазал САД – и то хоће и да остане (2020)

Шта хоће Украјинци?

То више уопште није битно.

Шта хоће САД?

Постоји огромна разлика између званично објављених и у тајности спровођених намера САД, што је сасвим примерено дволичној и „за споразумевање неспособној“ империјалистичкој олигархији. Званична верзија из САД је да су ангажовани у племенитој борби за „ослобођење” Европе од уцена које им намеће „непоуздани“ снабдевач енергијом, тј. Русија, и да је то сада глобално сучељавање између западних „демократских” и источних „ауторитарних” режима ради будућности читавог света. То је, наравно, чиста будалаштина. У стварности, све је супротно од тога. Сви поступци САД према Русији и Украјини, почев не од 2014. већ од 1991, били су преварантски и нечасни; САД су до крајности усредсређене на поробљавање, не на ослобађање Европе (да заувек остане под војничком чизмом хегемоније САД); Русија је одувек била потпуно поуздан снабдевач Европе јефтином енергијом, а Олигархијске Државе Америке су потпуно недемократске: занемарују добробит сопствених грађана дајући стотине милијарди долара новца својих пореских обвезника америчком војноиндустријском комплексу. „Ауторитарни“ Путин је одувек пажљиво пратио захтеве руске јавности (изражене у Думи) и жеље већинског становништва Крима и Донбаса (изражене на референдумима, који су били и боље спроведени и легитимнији него недавни сумњиви и непоуздани избори у САД).

Неки од краткорочних циљева америчких неоконзервативаца, попут саботирања продаје руских енергената Европи и наметања Европљанима скупог америчког течног природног гаса из шкриљаца, изгледа да су постигнути. То, међутим, на средњи или дуги рок не може бити решење, јер скупим гасом из шкриљаца није могуће произвести индустријске производе економски конкурентне онимa који се производе уз коришћење неупоредиво јефтиније енергије, попут оних из Кине, која и даље користи руски гас. Отуда је известан слом немачке индустрије и економије на средњи или дужи рок (због чега онда неће ни моћи куповати прескупи амерички ТПГ) наставе ли Швабе као досад. Пре овога сам писао о правим мотивима америчких неоконзервативаца и олигарха, који су отели политику САД.

Мајк Витни: Суштина кризе у Украјини је „Северни ток 2“ и спречавање сарадње Немачке и Русије

Средњорочна тактика и циљеви САД били су да заплене преко 300 милијарди долара руских резерви у иностранству и да Русији наметну економске санкције (увели су их више од 10.000 до сада) којим би „рубљу претворили у руину“ (Ruble to rubble – како је то изјавио поспани Џо), чиме би био изазван руски економски слом. То је онда требало да изазове немире у Русији који  би америчким спонзорима омогућили да спроведу још једну од својих обојених револуција у којој би Путин био свргнут, а постављена нека од америчких марионета (уз одјек оног Јац је наш човек, ј..ш ЕУ“ забалављене Нуландове (Yats is our guy, fuck the EU). Астротерф револуције (Astroturf је комерцијални назив за вештачку, пластичну траву, овде употребљен као парафраза за grass-roots revolution, тј. самониклу револуцију – прим.прев) ионако су стара тактика преузета из ЦИА уџбеника, коју је по први пут употребио као сопствени трик тадашњи амбасадор у Ирану, Кермит Рузвелт (унук ранијег председника Теодора Рузвелта – прим.прев) у војном пучу којим је у Техерану 1952. успешно срушио премијера Мосадека, а на власт довео шаха Резу Пахлавија. Увлачењем Русије у дуг и за њене ресурсе исцрпљујући рат у Украјини, помоћу америчких посредничких ратника терориста, планирано је било и да се Русија ослаби, како је то без устезања признао Лојд „Рејтеон“ Остин (Lloyd “Raytheon” Austin; Рејтеон је једна од највећих фирми америчког војноиндустријског комплекса, нап. СтСт).  И Блинкен је признао да је ситуација у Украјини била прилика  за САД/НАТО посреднички рат с Русијом, као што је недавно гракнуо да је бомбардовање Северног тока „феноменална прилика“ за продају америчког ТНГ-а Европи.

BBC: Транскрипт пресретнутог разговора Нуланд-Пјат

Дугорочни амерички циљеви би потом били  да Русију расцепка на више мањих држава (као када је разбијен СССР, после дуге умешаности у рат у Авганистану који је полако, као на сламку, исисавао његове најважније ресурсе, поспешивано америчком подршком својим посредничким терористима). Тим малим поструским банана државама би потом за лидере поставили марионете које би потом осујетиле и иницијативу Појас и пут у режији Кине, њихове следеће мете. Све то је исцртано и пројектовано у бројним објављеним документима вашингтонских трустова мозгова, међу којима се издваја онај корпорације Ранд.

Не само да је сваки од тих америчких циљева пропао, већ су имали и спектакуларне контраефекте. Поготово је смешна намера министарке финансија САД Џенет Јелен да ограничи цену нафте, које се нико не придржава. Једина здрава опција била би да се испреговара мир са Русијом. Без обзира на то, позиција САД остаје непромењена: било какве мирнодопске економске везе између Немачке и Русије морају се саботирати по сваку цену, јер би те две земље могле прерасти у економско-индустријског гиганта који би, уз Кину, скрајнуо САД на секундаран, чак безначајан положај на светској позорници. Једино оправдање које Немачка данас има за своје „санкционисање“ руског гаса јесте тзв. „агресија“ Русије у Украјини. Кад би се у Украјини постигао миран расплет, Немачка више не би имала разлог да се одриче руског гаса. И баш због тога, са становишта САД, мир у Украјини мора се спречити по сваку цену. А последице упорног одбијања мирољубивог решења и даљег бомбардовања Руса биће потпуно уништење Украјине од стране Русије уз масовни одлив избеглица у правцу западне Европе. Да ли је САД уопште брига за економску и хуманитарну катастрофу у настајању (којој су они узрок) у западној Европи? Апсолутно није. САД су вољне да ратују против Русије не само до последњег Украјинца, већ и до последњег Европљанина.

Борис Џонсон: Сада би преговори Украјине са Русијом били катастрофа за цео свет

Турска као посебан случај

Турска је већ дуго члан НАТО. Читаоци вероватно из историје знају да је управо стационирање америчких нуклеарних пројектила у Турској било катализатор Кубанске ракетне кризе 1962. Данaс je најбољи опис односа Турске са ОУН да су „пријатељи-непријатељи“, све више нагињући ка непријатељству. САД Турску сматра непоузданим савезником, нарочито јој замерајући инсистирање да руске енергенте купује за рубље, то што и даље прихвата трансакције руском кредитном картицом Мир и што намерава да ускоро постане чвориште за руски природни гас за снабдевање југоисточне Европе руским гасом преко гасовода Турски ток. Ердоган је уверен да су покушај државног удара  2016. извеле Гуленове присталице уз подршку САД. Недавни терористички бомбашки напад у Истанбулу у ком је погинуло 6, а рањена 81 особа доведен је у везу с особом за коју Турска тврди да је Курд из северне Сирије који је деловао по налогу англоциониста. Не знамо да ли је то истина, али је битно да Турска верује да јесте, што се поклапа са дугом историјом америчке употребе терориста за своје циљеве. Томе у прилог и одбијање министра унутрашњих послова Турске да прими саучешће америчког амбасадора због бомбашког напада, рекавши да Турска добро зна ко је то учинио, изражавајући гађење услед америчког лицемерја. Сви амерички поступци према Турској последњих година били су контрапродуктивни, гурајући Турску све ближе Русији и земљама БРИKС+.

Закључак

САД су најгора терористичка држава на свету, и највећа претња нуклеарним ратом светских размера за сваког од нас (и саме Американце), који би могао довести до истребљења човечанства. Бити непријатељ Америке је опасно, али бити њен савезник је кобно (поготово ако сте Шваба или Уки). Турци су то осетили на сопственој кожи, и опаметили се.

Фуснота: Англо-евро-ционистички медији главног тока и њихови назови-аналитичари сваки се пут разгракћу на сваку, и најмању, пролазну и пирову „победу“ својих украјинских посредника, уз истовремено потпуно непознавање историје, стратегије и негирање стварности. Генерал Суровикин је, ако ништа друго, рационалан. Између по сваку цену држања Херсона, смештеног на „погрешној“ страни реке (који ће и касније моћи и бити поновно заузет) и чувања живота руских војника, одабрао је своје војнике. Сви цивили који су одабрали руску заштиту благовремено су евакуисани. Тврдокорним поклоницима украјинске идеологије којима је било милије да се ове зиме смрзавају и гладују у свом разрушеном граду дозвољено је да остану.

Све подсећа на неупоредиво ризичнију ситуацију из 1812. кад је генерал Кутузов требало да одабере да ли да сачува Москву или своју армију, па је одабрао армију. Допустио је Наполеону да умаршира у Москву, претходно лишену било каквих ресурса који би могли бити од помоћи Французима, који су се и због тога из ње морали повући, што је руским снагама омогућило да је поврате, сатирући Французе приликом повлачења. Данашње украјинске и НАТО снаге су у тактичком и стратегијском смислу далеко глупље од Наполеона.

Пепе Ескобар: Крај „краја историје“ или На рубу Револуције

Сећате ли се „огромне победе” Украјинаца остварене њиховим недавним упадом у испражњени део Харковске области? Тад су им Руси приредили своје класично тактичко повлачење* приликом ког нису претрпели иоле значајније губитке, али су Украјинце намамили на брисани простор, где су постали лака мета за руску артиљерију и ракете. Погинуло је око 8.000 Украјинаца. С тако „огромним успехом“ неће проћи дуго док Украјинци сопственим самоубиством не остваре своју посмртну победу.

(* класично монголско тактичко „повлачење”, које је Кијевска Русија одавно искусила на својој кожи и то скупо платили, сад га применивши против Украјинаца, који су га, ето, такође скупо платили.)

Узгред, Кијев су основали древни Руси, и био је прва престоница руског народа, Кијевске Русије. И то је историјски потврђена чињеница.

За блог Степског сокола Ерик Артур Блер (Eric Arthur Blair)

Ерик Артур Блер није Рус, не зна ниједног Руса и није никада био у Русији. Надахнут Толстојем, свакодневно увећава своје познавање руске историје

Напомена преводиоца: Ерик Артур Блер је право име писца који је своја дела објављивао под псеудонимом Џорџ Орвел (Животињска фарма, Хиљаду деветсто осамдесет четврта).

С енглеског посрбио: Стеван Бабић



Categories: Посрбљено

Tags: , , , ,

Оставите коментар