Један коментар на „Ратне другове“ С. Винавера: Две Србенде – рођени Јеврејин „модерниста“ и чистокрвни Србин „традиционалиста“

Обојица беху праве Србенде – и рођени Јеврејин, „модерниста“ Станислав Винавер, и чистокрвни Србин, „традиционалиста“ Драгољуб Ј. Филиповић. И обојица у рову кад је затребало, пише коментатор „Гремлин“ 

Извор: Стање ствари

А ето, сам Винавер је сматрао да је десетерац прѣвазиђен, тром, да с њим остајемо у глибу прошлости, да га трѣба надићи, те у језику изнаћи нову силу, израз, динамику, како би Срби могли да пливају у новим, бурним врѣменима која наступају… Читаво његово пѣсништво је у знаку потраге за таквим изразом, која иде од пародије и зафрканције с највећим светињама прошлости, па до веома озбиљних књижевно-језичких есеја и расправа.

Станислав Винавер: Ратни другови

„Фића“, тј. Драгољуб Ј. Филиповић, је био потпуно супротан тип. Задојен десетерцом, сав у традицији, бѣјаше сав у порицању струја новог врѣмена, сав у труду да „дивну и славну старину“ оживи, учини саврѣменом… И успѣвало му је на тренутке да је макар освѣжи.

Обојица су данас углавном заборављени, будући „нѣбитни“, као што су „нѣбитни“ сви пѣсници и поезија уопште… Винавер ту, истина, мало боље стоји, штампана су му сабрана дѣла, поврѣмено се нѣшто његово појави чак и на интернету, као ово сад… А ко се данас уопште сѣћа Филиповића, барем његових дивних „Косовских божура“? Дај Боже да га је још нѣки читалац прѣпознао и у горњој Винаверовој пѣсми. Нѣколико Филиповићевих пѣсама с биографијом имате овдѣ – па погледајте, чисто ради поређења. Можда нѣко пожели да га потражи и у библиотеци…

Драгољуб Ј. Филиповић (1884-1933) (Извор: Словенски вѣсник)

Винаверу је свакако било смѣшно Фићино „гуслање“, као и што је Филиповићу морала бити одбојна Винаверова „распојасаност“ по питању ствари које он сматраше светињом. Ко је од њих двојице био у праву? Обојица су били у праву. Зато што обојица бѣху праве Србенде, од главе до пете: и рођени Јеврејин, „модерниста“ Винавер, и чистокрвни Србин, „традиционалиста“ Филиповић. Као Србенде су се прѣпознавали, обојица били истински таленти, па се зато и узајамно поштоваху. И обојица бѣху у рову кад је затрѣбало. Стога из њих никако нѣје могла да проистекне тзв. Прва и Друга Србија. Прву и Другу Србију су створили глодари лишени сваког дара, осѣм дара за бесконачно глодање, вѣрујте ми на рѣч.

Могућ је и спој ова два начела, – винаверског и филиповићевског, – али онда нѣмамо посла тек с талентом, већ са ГЕНИЈЕМ, А генији код нашег поколѣња још горе стоје. На примѣр – Његош. Његошев десетерац уопште нѣје народни десетерац, а ни његов модернизам нѣје модернизам по цѣну бављења трицама и кучинама. Антика и светосавље, десетерац и саврѣменост, и прави пророчки продор у будућност – све је то код Његоша нѣраздвојно заимноповезано тако да „смѣ̃шано најлакше се пије“, јер другачије ништа од свега тога и нѣје за пиће. Уз услов да човѣк, по Његошевом примѣру, натѣра себе на подвиг. Што је тек гњаважа. Прави мучитељ, „а и пиће најслађе душевно, коѣ̃м се пјане поколѣња“.

Коментатор с надимком Гремлин



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

Оставите коментар