Станислав Краков: Живот човека на Балкану (одломак)

Одједном почињем да дрхтим. Ужасан страх од самоће, од могућности да и ја добијем раздрту утробу. Страх од смрти у овој мрачној шуми пуној лешева испуњава ме све више и више

Станислав Краков (Фото: Калдрма)

Дан после ове ноћи, 10. август, донео нам је мир и одмор. Војници крпе поцепана одела, замењују искривљене бајонете и поломљене пушке, попуњавају потрошену муницију и ручне гранате. Данас смо добили нове енглеске бомбе, округле као лопта, које се пале као шибице. Свако од нас има дашчицу, коју привезује на рукав и о њу трља упаљач бомбе.

Нико овога дана из нашег батаљона није погинуо, па ни мајор Живковић.

– Видите – говорим му када је дан завршен – ноћна привиђања су само последица преживљених узбуђења.

– Слушак, Сташа, сав је мој новац у сандуку са стварима. Све је у злату које сам штедео за моје. Мој ордонанс има кључ. Када погинем, предај све то штабу пука и мој сат, па ће ваљда једног дана то добити моји.

Слушам овај усмени тестамент ћутећи. Нема снаге да га разуверавам.

Ноћ је опет над нама, ноћ са својим изненађењима и узбуђењима. Појавио се ордонанс пука. Предаје мајору малу затворену коверту. Знамо шта значи. Прилазим и осветљавам хартију џепном лампом.

– Наређен је покрет батаљона. – Мајор Живковић спушта нервозно свој параф на поцепану коверту и другом руком граби од ордонанса чутурицу са ракијом. Дуго је не одваја од уста.

Прво издање Живота човека на Балкану, Наш дом/L’Age d’Homme, 1996. (Извор: Калдрма)

Пролазимо кроз густу шуму поред једне пољске батерије. Назиремо топовске цеви уперене ка гребену на који идемо. Около, као брежуљци, леже гомиле жутих месинганих чаура испаљених у току дана. Артиљерци седе крај топова и пуше. Напред се бели побијено, огуљено коље. То је ознака за правац гађања у ноћи. Горе изнад шуме излази млади месец. Његов плавичасти срп је сићушан и танак. Крај стазе се црни надувена лешина погинулог коња.

Стижемо опет на камениту косу, на којој смо се прошлог јутра сакупљали, избегли испред коњице и која као да постаје наш удес. Увек се на њу враћамо. Довели смо само две чете, док су две остале као резерва у јарузи у шуми у којој смо били.

Испред нас је тамна падина са невидљивим жбуњем и још мање видљивим непријатељем. Иза заклона од камења седе војници са пушком у руци и напрегнуто гледају у мрак пред собом. Нико не говори, нико не пуши. Потпуна тишина притиска планину на којој хиљаде невидљивих људи ћути у очекивању смрти.

Лежим крај пољског телефона, који је такође нем, и крај неколико отворених сандука у којима су црне енглеске експлозивне лопте. На леви рукав сам причврстио дашчицу за паљење. Гледам као занет у месец и заборављам на планину са заседама, на невидљиве људе у белим доколеницама и са спљоштеним шапкама, који нас кољу и које кољемо, заборављам и све опасности и мислим на Маријине танке голе руке које се склапају око мене…

Da li ste čitali Stanislava Krakova?

Скачем увис тако нагло да сам се скоро преврнуо. Један урлик, уједначен и општи, проломио се у нашим рововима десно, на вису покривеном шумом. Ту је неки други батаљон нашег пука. То је бугарски јуришни поклич. Без пуцња, привукли су се до самих ровова и сада крици убијаних бајонетом и урлик победника слили су се у језиви крик. Јако стрма падина пред нама нас је спасла. Јуришни талас пред нашим заклонима је закаснио. Чујемо камење како се котрља.

– Бацај бомбе!…

И ја сам појурио са наручјем пуним округлих, тешких ручних граната ка првим заклонима, само десет метара преда мном. Шиште упаљачи и запаљене кугле описују усијане пруге у лету. Лавина од усијаног челика, распрснутог камена и разнетих тела ваља се низ падину пред нама. Све што пуца и убија сада сипа ватру. Ваздух је пун смрада сумпора и дима. Уши глухну од грмљаве и треска. И наша батерија крај белог коља сипа плотуне својих граната преко наших глава. Мајор Живковић се опио лудом храброшћу. Његова сенка пролеће кроз фијук и његов глас се чује свугде крај узнемирених војника. Одједном фијук граната преко нас престаје. Неколико пута се понавља суви прасак картеча и онда бугарски победнички крик. Батерија је пала. Само смо још ми остали, сломивши све јурише пред нама. И још једино, одмах лево од нас, скоро иза наших леђа, на Цепу, где је улаз у долину, одиграва се епопеја. То је чета сликара-капетана Јосиповића. Лула која као пркос светлуца у тами осветљава његову чупаву браду. Неосетљив на челичну шибу, стоји усправљен и горд на рову. Испред њега је већ искидана препрека од жица, које су пуне усправних мртвих тела нападача, која стоје као окамењена шума и као најсигурнија препрека. Иза ове ограде мртвих осећа се топао дах гомиле која наваљује и руши се под косом митраљеза и ручних граната.

Док сам још нагнут од замаха при бацању последње бомбе, један тупи ударац посред уста покреће ми све зубе. Осећам бол и у колену. Хватам руком уста. Рука је крвава, али су зуби сви на месту. По болу видим да ми је само горња усна прсла. Један већ охлађени већи комад ручне гранате, или можда комад камена, завршио је свој пут на мојим уснама. Други комад ми је разнео чакшире на десном колену и зарезао уску бразду на кожи.

Са првом светлошћу зоре откривамо да смо још само ми – две наше чете на коси и чета сликара у долини – једина слободна оаза на Цегану. Цела је планина пала у руке Бугара. Потпуно смо опкољени.

Живковићево лице је модро и поглед му је  мутан. Шапуће ми:

– Наредио сам ордонансима да убију мене и тебе ако Бугари продру и код нас.

– А то не – викнуо сам. – То право задржавам за себе. Ја сам научио већ да се пробијам…

Наш телефон је већ давно пресечен и нико не зна шта се са нама дешава. Једна мисао ме оживљује. Саопштавам мајору:

– Ја ћу са Гојком и још једним ордонансом да се пребацим до резерви и да доведем наше две чете.

Овај се предлог допада мајору. Очи му одједном постају светле:

– Одлично, полазим и ја да се ставим на чело контранапада.

Банкарски чиновник, капетан Грујичић, прима команду над опкољеном групом.

– Држите се још само три сата…

У мутној светлости јутра силазимо командант, ја, трубач и четири ордонанса журно низ падину, доле ка долини, иза последње барикаде на Цепу. Пред нама је голи брег, једини пролаз ка нашим резервама. Пут којим смо синоћ дошли је већ давно у рукама Бугара.

Наше плаве силуете на голој падини каменитог брега брзо постају мета за бугарске стрелце. Али је јутарња светлост још увек несигурна, као плава магла и док меци прште свугде по камену, ми задувани грабимо уз нагиб. Пола сата били смо дивљач која се гони.

Најзад, на другој страни брега, која је сада као гранитна плоча између нас и гониоца, налазимо заклон, сигурност и, убрзо, наше чете. Не само оне, већ цео наш пук је покрету. Са свих страна јуре појачања у густим колонама. Општи контранапад почиње. Свуда светлуцају наши бајонети и шлемови кроз шуме у диму и пламену. Све гушћи су наши редови који извиру као из земље из свих удолина и јаруга. Пред нама је победнички изливени талас непријатеља, а иза њих наше опкољене чете.

Станислав Краков: Пад Приштине (1912)

Мајор Живковић који корача на челу наших резерви диже увис своју дебелу чворновату мотку којом се поштапа. Сунце пада по нама али мене тресе још грозница ноћи и, као луд, вичем трубачу:

– Свирај јуриш!

Десетине других труба са свих крајева шуме прихватају као ехо наш позив на покољ и бесконачна сигурност нас испуњава. Челични град нас више не зауставља. Наш челик су наши бајонети. И покољ почиње. Ми смо полудела војска која се свети. Ништа више не може да нас заустави. Газимо преко мртвих и наших покланих ноћас у изненадном препаду и ових других кроз чија тела троугли шиљак дуг неколико десетина сантиметара пролази лако као кроз оне манекене од сламе на којима смо учили као се непријатељ пробада. Наш талас достиже до наше ноћашње заштитнице. Само је још увек бело коље усправно. Све друго лежи. Мртва посада чува умукле топове. Испружене, укочене руке нишанџије још држе чврсто пијук којим је покушао последњу одбрану свога топа. Небеско плавим униформама наших артиљераца крв је дала боју трулог храстовог лишћа. Као прогоњена дивљач око које се склопио обруч гониоца војници са ниским шапкама и белим доколеницама се збијају у гомиле. Узалуд вичу:

– Братко, братко!

Бајонети не знају за милост ни за братство. Смрт за смрт. Ту, на десетак метара од нас, лежи мртво тело мога друга из моје класе Војне академије, потпоручника Глигоријевића. Његово детињско лице је маска од воска, јер је сва крв напустила његово тело кроз гркљан пререзан метком.

Шума смрти је опет цела у нашим рукама. Нема више Бугара, сем мртвих, између нас и наших опкољених чета.

Григорије Божовић: Оклопник без страха и мане

Журимо у сусрет ослобођенима. Горе, под самим гребеном косе, корачамо журно, један за другим, као Индијанци, мајор Живковић, ја, трубач, ордонанси. Опијен сам од дивљачке радости коју доноси победа. Крв ми се закорела на уснама. Раздрта ногавица на колену чини ми се орден подвезице.

Гребе пред нама поседа група из нашег јуришног таласа. На неколико метара више наше стазе којом корачамо неко маше на мене рукама. Мој сусед из болесничке собе у Плаву, капетан Марковић ми довикује:

– Сташо, да видиш ово…

Окрећем се и док тражим пролаз кроз жбуње, заустављам поворку ордонанса за мном. Само је мајор продужио напред. На неколико метара у страни преко нашег бацача бомби – Хазен топа – лежи раширено огромно тело бугарског трубача, који још увек  држи у мртвој руци своју металну трубу као да још зове своје мртве другове на борбу. Један ударац бајонета у груди приковао га је за бацач. Нисам имао потпуну визију… Тресак који је једновремен са фијуком заглушује ме. Као да се цео ваздух око нас распрскао.

Окрећем се нагло. Изнад ниског младог дрвета, на три метра од земље, ту где смо тренутак раније били, још плови облак распрснутог шрапнела. Покидане гране падају као киша по камену. Дах ми се зауставља. Под рањеним дрветом лежи мајор Живковић. Чујем само његово пригушено јечање.

– Погибе командант! – чујем трубачев глас.

Ордонанси су јурнули ка телу на земљи. Моја радозналост спасла им је свима живот, а позив Марковићев ишчупао ме је из сигурне смрти, удаљивши ме тачно изван ивице смртног круга сручених шрапнелских куглица. Само један није измакао од најављене судбине; мајор Живковић, кога су само пет корака, што их је начинио испред нас, одвела из живота.

Црна крвава пена избија преко његових дебелих усана и зауставља се на рашчупаним дугим брковима. Тихо јечање прелази преко њих. Отворене очи добијају тврдоћу стакла. Крв шиба с десне стране груди и лије преко суре блузе. Ордонанси секу ножевима чоју и раздиру је са прсију. Крв у млазевима тече преко густих маља и сасвим белога меса. Док два ордонанса притискају завој на широку рану, испод раскопчаног појаса, из огромног крвавог отвора на трбуху куља страхота разнете утробе.

Црне усне се још покрећу и чујем једва разумљиве речи:

– Поздрави ми децу… и жену…

Један дрхтај је прошао кроз руку, као да ми је мајор хтео да пружи, али је рука пробијена оловном куглицом и тресла се немоћно.

Један изненадни густи млаз крви баца увис завој са груди, недовољно причвршћен. Стаклени поглед се зауставио изнад грана разнетог дрвета. Као да један осмех развлачи црне усне мајорове и жути зуби се указују:

– Како су лепи лептири… који лете…

Војници клече са скинутим шлемовима. Над шумом око нас небо се раскида новим смртоносним ватрометом којим бугарска артиљерија свети пораз и смрт својих. Ордонанси шире један замотани шињел и стављају на њега полуголо крваво тело.

Станислав Краков: Српским јунацима

Трубач ми додаје новчаник и сат мајоров, његову крваву марамицу и ратну торбу.

Док четири ордонанса носе на разапетом шињелу мртво тело, ја силазим низ густу шуму ка пуковском штабу да предам овај аманет мога шефа и рођака. Знам где је до јуче штаб био. Данас се много променило. Изнад шуме све чешће урлају артиљеријска зрна, ломе гране и прште по камењу.

Излазим на усечени пут када је моје предосећање, као на Калин-камену, предухитрило блиски фијук. Када сам већ био пружен стрмоглавце по земљи – заглушни тресак. Тешка црна киша земље пада и удара по мени. Уши ми зује заглунуто и осећам да су ми се све жиле на глави затегле. Хоћу да устанем, али ми нешто притиска цело тело. Тешко се чупам из црног покрова и земља у млазевима пада са мене. Пуне су ми од ње очи, уши, уста и одело. Чврсто држим у руци ствари погинулог команданта.

Стојим усправљен и левим рукавом бришем лице од земље залепљене знојем. Одједном почињем да дрхтим. Ужасан страх од самоће, од могућности да и ја добијем раздрту утробу. Страх од смрти у овој мрачној шуми пуној лешева испуњава ме све више и више. Чујем један туђи крик страха и ужаса који излази из мога сувога грла. Са стварима мајоровим у дигнутој десној руци као луд јурим натраг уз нагиб, ка нашим рововима, ка мојим друговима, ка живим људима. Само да не останем више ни тренутка сам у овој мрачној шуми смрти.

Из књиге Станислава Кракова Живот човека на Балкану, издање Наш дом, Београд, 1997.

(Српски лист, март 2004)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: ,

2 replies

  1. Stanislav Krakov rođen 28.03.1895 godine. Kragujevac. Šumadija. Srbija .

    Otac Zigmund Krakov. Poljak emigrant. Lekar.
    Majka Persida Nedić. Srpkinja. Sestra Đenerala Milana Nedića.
    Unuka Srpskog Kneza Nikole Stanojevića iz Zaoke. Šumadija. Srbija.
    Prvog ubijenog Srpskog Kneza u seči knezova
    1804 godine pre Prvog Srpskog Ustanka pod vođstvom Crnog Đorđa.

    Umro 15.12.1968 godine u Ženevi u Švajcarskoj u izbeglištvu.

    Sa 17 godina kreće u Prvi Balkanski Rat. U Srpskoj vojsci.
    Ranjen u Drugom Balkanskom Ratu. U Srpskoj vojsci.
    Kreće u Prvi Svetski Rat 1914 u Srpskoj vojsci.
    Ranjen 1915 godine.
    Preživeo Albansku Golgotu Srpske vojske. 1915 godine.

    Bio je Prvi Srpski oficir koji je sa svojom jedinicom ušao na tek oslobođenu teritoriju od Austrougarske katoličke monarhije.
    Ruma. Srem. Srbija.

    Penzionisan 21.06.1921 godine u činu Poručnika Srpske Vojske.

    Odlikovan je 9 puta. Sva najveća Srpska Kraljevska Ratna Odlikovanja.

    Ranjavan je 17 puta.

    Knjiga „Život čoveka na Balkanu“ je bila
    IZBRISANA iz Srpskog pamćenja od 1945 godine.

    Proglašen je za DRŽAVNOG NEPRIJATELJA
    GROZOSLAVIJE 1945 godine.

    Emigrira u Francusku iste godine.

    Mesto ratnog događaja iz odlomka njegove knjige je:

    Kriva Palanka. Danas Makedonija. Jedini put i veza u ratu u to vreme između Sofije Bugarska i Skoplja Makedonija.

    Bio je:
    Direktor Radio Beograda.
    Redaktor nedeljnika Vreme.
    Redaktor nedeljnika Naša Krila.
    Pisac.
    Novinar.
    Režiser.
    Snimatelj.

    Posle svih relevantnih putovanja i situacija u kojima se nalazio pre Drugog Svestkog Rata i posle u Emigraciji u Francuskoj rekao je ovim rečima jednom prilikom citiram:

    Sedeo sam za trpezama mnogih državnika i kraljeva i jeo sam sve moguće đakonije al’ sam bio srećan uvek što sam mogao da pojedem ispečenu šaku kukuruznih zrna
    ( Srpska proja ) na vatri kamina koja se gasila.

    Izdvajam iz odlomka njegove knjige dve reči:

    BATKO , BATKO.

    Bugarska reč za BRATE, BRATE.

    Naravoučenije.

    Brat Srbine i Srpkinjo moja ti je samo ROĐENI
    Brat.

    Niko drugi PRE.

    Niko drugi DANAS.

    Niko drugi u budućnosti večnoj NIKADA.

    Proja SRPSKA.

    Pravila se od Srpskog kukuruza.
    Sitno ili krupno mlevena.
    Mlela se u Srpskim vodenicama na Srpskom kamenenom točku.

    Dve principijelne Srpske proje.

    Prva je Proja zasedača. Ime dobila je zaseda u Srpskom grlu. Svakome.
    Kukuruzno brašno krupno i malo vode i soli.
    Pekla se u Srpskoj zemljanoj furuni.
    U plehu.
    Loženo sa Srpskim drvima i grančicama.
    Danas bi rekli:
    Ekološki. Samoodrživo.

    Druga je Proja(rica).
    Kukuruzno brašno. Sitno. Fino.
    Mast.Slaninica. Sir. So.
    I mast i slaninica su od Srpske svinje
    Mangulice.
    Sir je od Srpske krave. Šarulje.
    Kukuruz je Srpski.
    Mleveno u Srpskoj vodenici.
    Pekla se u Srpskom Smederevcu.
    Isto u plehu.
    Isto ekološki i samoodrživo.

    Danas se peče uglavnom u vatrostalnim formama u rerni sa ventilatorom. Made in Dojčland.

    Svi sastavi za današnju „svetsku“ proju i projaricu dolaze sa boga pitaj kojeg kraja „sveta“.

    Nisu ekološki i nisu samoodrživi.

    To je sve ZNAO još odavno Stanislav Krakov.

    Zato je više voleo Srpsku proju nego
    belo“svetsku“ đakoniju.

    Ja sam Srbin.

    Ja volim Srpsku proju.

    Zamašćenu.

    13
    1
  2. Широм

    Широм
    Отвореног
    Срца

    У сусрет
    Себи
    Кренуо

    Момчило

    10

Оставите коментар