Горан М. Јанићијевић: Корифеји старања о баштини и опроштај од неких у 2022. години

Да ли се то вишак жучи из „коктела са медом“ XX столећа, прелива у наше – XXI, када су уметност и старање за културну баштину у питању?

Горан Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)

Средњовековна уметност као део српске националне баштине свакако представља и значајно место на културолошкој мапи европске и светске традиције а свест о њој – питање нашег идентитета. Интересовање за византијску и средњовековну културу током XX столећа, у складу са теоријским истраживања на овом пољу,  довело је до развоја уметничких пракси са циљем културолошког памћења. Подстакнути учинком француских колега, поједини српски уметници посветили су значајан део свог стваралаштва копирању фресака из српских средњовековних цркава и манастира. Након импресивне изложбе копија фресака и делова камене пластика из српских средњовековних храмова у париској Palata-и Chatelet, као један од два музеја такве врсте у свету и прва музејска установа са наменски пројектованом зградом код нас, 1. фебруара 1959. отворена је Галерија фресака у Београду. Услов Јеврејске општине која је уступила плац у улици цара Уроша, на месту на којем се налазила од стране нациста 1944. уништена синагога Дом Израиљев, био је да зграда буде намењена културним делатностима. Први управник Галерије фресака Милан Кашанин дефинисао је профил ове музејске установе у којој се данас излаже и чува преко 1300 копија фресака, 300 одливака делова камене пластике укључујући и епиграфске споменике, копије икона и минијатура. Принцип се заснивао на веродостојности код копирања оригинала in situ, те није потребно указивати на то колико је радних сати, дана, месеци и година на терену било потребно за један такав подухват. У деценијама на прелому миленијума, до данас, о свему наведеном стара се кустос збирке др Бојан Поповић, у великој мери заслужан за опстанак и трајање Галерије фресака Народног музеја Србије.

Извор: Снимак екрана

Значај збирке Галерије фресака није једино у томе што указује на историјат копистике као уметничке и музејске праксе већ и у чињеници рекапитулације сликарских поступака, која копији омогућава слојевитост оригинала. Ни најобјективнија фотографија није у стању да репродукује поетску ауру неког фрагмента средњовековног зидног сликарства као што је то могуће субјективистичкој свести уметника, који тежи да проникне у бит дела. За потврду изнете тезе довољно је упоредити две копије различитих аутора и једну фотографију из музејске документације са истим мотивом – детаљем неке фреске. Све то објашњава то што су овом приликом сликари-кописти названи „корифејима баштине“ и што се о времену у којем су делали промишља као о златном добу наведених уметничких и музејских пракси.

Галерија фресака (Извор: Народни музеј)

Један од великих кописта Драгомир Јашовић-Јаша, академски сликар, родом из Пећи, напустио нас је крајем прошлог месеца. За њим је остао значајан опус из области црквене уметности. Јашовићево студирање на Академији ликовних уметности у Београду и специјалка код Мила Милуновића резултирали су високим степеном познавања и владања како техничко-технолошким тако и законитостима академског реализма са елементима експресије. Још у том раном раздобљу, након прве самосталне изложбе одржане 1966, његов професор  скренуо је пажњу на „монументалну смиреност“ Јашиног сликарства. Такав сензибилитет од великог је значаја за тумачење средњовековне уметности. На подстицај сликара-конзерватора Бранислава Живковића, по чијим вођством је стекао и прва конзерваторска искуства, посвећује се копирању фресака што је постало једно од његових трајних интересовања. Медији су на дан упокојења Драгомира Јашовића, 25.8.2022. углавном преносили податак да се у Народном музеју Србије (Галерија фресака) налазе 52 копије фресака са Косова и Метохије. Уз уверење да Јашин копистички опус, бројчано и територијално, у многоме превазилази ове податке, надамо се једној будућој синтези његовог укупног стваралаштва, којем припадају и живописи бројних сакралних објеката као и појединачне иконе на дрвету. Довољно је, овом приликом, поменути цркве Светих Кирила и Методија у Љубани, у манастирима Рајиновац, Ђунис и Свете Лидије у Аспровлти, трпезарију у Манасији те цркве у Калишту код Охрида, Зеници, Малмеу, Дизелдорфу и хиландарском метоху у Какову. Можда би се и аутор ових редова оглушио о једно овакво подсећање да један други сликар и кописта Галерије фресака Дејан Милосављевић, посредовањем свог млађег колеге, није набавио једну Јашину копију фреске из Грачанице. Од ко зна којег по реду власника на пијаци у Бубањ потоку. Ни месец дана након ауторовог одласка. Јашина дела, дакле, воде и свој самостални живот, опомињући нас на једну музеолошко-конзерваторску и уметничку тековину у коју су наши претходници уложили доста труда, знања, умења и ентузијазма а којој је неколицина уметничких прегалаца попут њега – посветила читав свој радни век.

Драгомир Јашовић-Јаша (Извор: Национална ревија)

Само петнаест дана раније напустила нас је сликарка, конзерватор и дугогодишња професорка Факултета ликовних уметности у Београду (1974-2002) и Академије савремених уметности (1996-2004) Иванка Живковић. У топлом и веома садржајном подсећању Ирина Суботић наглашава: „Ако се за неког с пуним правом може рећи да је живео за уметност, онда је то Иванка Живковић“. Након завршених специјалистичких студија (магистратуре) код Недељка Гвозденовића на Академији ликовних уметности, магистарску титулу стекла је и на Краљевском Институту за уметничко наслеђе у Белгији. Већ од раних седамдесетих година XX столећа Иванка Живковић, најпре као асистент а потом и као професор, предавала је сликарску технологију на Факултету ликовних уметности. Ослањајући се на конзерваторско-рестаураторско знање и искуство упућивала је генерације ликовних уметника у поступке средњовековног сликарства, утврђујући правце ове наставне области, које су поставили њени претходници – протосинђел Никодим (Немања) Бркић и Живојин Турински. За све то време као руководилац бројних пројеката бавила се конзервацијом српских средњовековних цркава и манастира (Борач, Јошаница, Столив, Котор, Режевићи, Горњак, Сисојевац, Рамаћа, Копорин…) те Лучке капетаније у Сочију и копирала делове  њихових фреско ансамбала за потребе Галерије фресака. На том месту је и једино могуће утврдити број Иванкиних копија фресака. За навођење самосталних и колективних изложби на којима је учествовала Иванка Живковић као и за набрајање награда и признања које је добила потребно је више времена и простора него што их омогућава једно овакво, летимично подсећање. Обдарена духовном и телесном лепотом остаће упамћена као једна од легендарних Београђанки и старатељ за српско средњовековно наслеђе.

Иванка Живковић (Извор: Породична архива/Политика)

По коинциденцији Иванкини презимењаци Зденка (1921-2011) и Бранислав (1921-1994) Живковић представљају пример брачно-уметничког пара, до краја и на описани начин посвећеног српској културној баштини. Заправо, реч је о утемељивачима уметничких делатности на копирању фресака и њихове повезаности са конзерваторско-рестаураторским радовима и пројектима. Уз то, Брана Живковић израдио је и систематизовао бројне цртеже фресака и схематски представио целине зидног сликарства средњовековних цркава и манастира. У овом подухвату следила га је сликарка и професорка Више школе ликовних и примењених уметности у Београду Драгана Милисављевић, која је тиме не само допунила Бранино дело већ и веома значајну едицију Републичког завода за заштиту споменика културе са  широким дијапазоном применљивости у области старања за културну баштину средњовековља. Животне околности у којима се нашла Драгана Милисављевић, у контексту наше теме, могле би потврдити тезу да живимо у времену „када живи завиде мртвима“; наиме, у 82. години живота сликарка се нашла на улици, принудно исељена из стана који је регуларно купила и укњижила. Све због нечије грешке у ранијим трансакцијама. Држава, које су бахати судски извршитељи адекватни репрезенти, у тежњи ка формалном спровођењу правде, не само да руши право, достојанство чак и здравље грађана већ није у стању да казни кривца те се задовољава кажњавањем невиних. При томе, део наше баштине о којој се Драгана Милисављевић старала; копије фресака, слике, белешке са терена, конзерваторска документација – све то је стављено у некакво спремиште уз налог да ова професорка у пензији плати „лежарину“ . То се односи и на једну мачку, са којом се не зна шта је било. Покушаји колега да на било који начин помогну, посредством Удружења ликовних уметника Србије, чине се, за сада, безнадежним.

Драгана Милисављевић (Илустрација: Еспресо.рс)

Понижење, које је, уз све остале патње доживела Драгана Милисављевић преноси се тако на многе њене колеге, сведоке ове неправде и савременике, пред којима стоји питање: да ли се то вишак жучи из „коктела са медом“ XX столећа, прелива у наше – XXI, када су уметност и старање за културну баштину у питању?



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар