Милена Јесенска: Индивидуалност и индивидуалци

Необичан човек своју различитост не показује спољним изгледом, већ поступцима. Читавим његовим бићем владају неки тајни закони који су га створили управо таквим, а не другачијим и то је очигледно у свему што ради

Милена Јесенска у документацији Гестапоа по хапшењу у Дрездену 1940, одакле је одведена у концентрациони логор Равенсбрик (Извор)

Данас на свету влада велики страх. Шта ће бити са том индивидуалношћу? Развија се колективно васпитање, израда колективних предмета; како расте број људи, стално нас је све више, одоздо се људи дижу горе, а одозго падају, поравнавамо се, господари израде навелико, предмета и мишљења. Фабричка израда ствара хиљаде истих предмета, имамо утисак да све што је наше припада у исто време и неком другом или бар може да припада и неком другом, приступачно је многима, немамо никада ништа искључиво за себе и ни за шта не можемо да кажемо да припада само нама. Људи који се враћају из Америке жале се на масу истих ствари и на масу људи једнообразно васпитаних у истој средини. Говоре о назадовању културе, систематском гушењу индивидуалног развоја. Проносе бригу за будућност тврдећи да ће у тренутку када сви будемо исти, нестати свет.

Чини ми се да су то сувишни страхови, рекла бих да су сасвим неважни. У првом реду мислим да веома прецењујемо такозвану индивидуалност. Код нас се људи муче да буду индивидуални, а само из страха да нису довољно индивидуални мрзе једни друге. Међу уметницима свако заступа неки правац, сваки чешки уметник значи један смер, а међу политичарима скоро сваки заступа другу странку. Сваки чешки политичар има своју партију. Дође нови човек, смисли мало одступање од основне идеје и одмах себе прогласи за јединог истинског заштитника и оснује нову странку. Људи око њега, наравно, не могу да поднесу да их неко води и да се организују у једну целину и одмах показују склоност ка индивидуалности, измишљају за ту већ измењену идеју нову измену и на крају – увек се нађе длака у супи. Тако се рашчлањујемо и разврставамо, постајемо мали и безначајни и нигде не постоји толико странака и смерова као код нас. Зато смо индивидуалци и певамо свако своју песму. Ако погледамо ближе, међу њима је исувише мало људи који би свету могли да кажу нешто заиста ново, суштинско, оно што није већ изговорено и сва индивидуалност почива у томе да нађемо своје место за рад у људској средини.

Милена Јесенска: Пут до једноставности

Жене од те болести болују више него мушкарци. Боли их што морају да носе исте или сличне хаљине, што морају да живе у сличним кућама, што морају да купују сличан намештај, немају чиме да се поносе, а ретко им успева да имају нешто боље од нечег што има друга жена. Понекад се чини безнадежним то надокнађивање недостатка индивидуалности, на пример, нечим непрактичним, некорисним и непотребно скупим, али по сваку цену оригиналним. Визиткарте се штампају са сопственим, можда неразговетним рукописом, иако визиткарта постоји зато да би могла да се чита. Писма се пишу на тамно љубичастом папиру само да би била другачија и зато што сваки разуман човек користи бели папир. Хаљине се осликавају и разноразно уништавају и онда су неудобне и скупе, али чудне и уочљиве. Како је мала та индивидуалност која се доказује таквим средствима.

Мислим да необичан човек своју различитост не показује спољним изгледом, већ поступцима. Ствара необичне ствари, необично ради свој посао, има свој начин говора и свој начин понашања, читавим његовим бићем владају неки тајни закони који су га створили управо таквим, а не другачијим и то је очигледно у свему што ради. Индивидуалност која се изражава љубичастим папиром веома је сумњива. Зашто, реците ми, зашто баш љубичаста? Зашто не зелена, црвена или плава? То је ружно исто колико и непрактично и подједнако је *„чудно“. Не постоји у томе никаква прека потреба духа, нити органска нужност, то је размажени хир тврдоглавца који по сваку цену хоће да има ту „малу, али своју“ стварчицу.

Милена Јесенска: Проклетство добрих особина

Људима индивидуалцима није лако. Доказе за своју индивидуалност неће добити у продавници за неколико круна, већ је заслужују и папрено плаћају духовним вредностима. Ако су заиста божански индивидуални, сијају сопственим изразом и можете да их обучете у длаку исто као двадесеторо других људи, довољно је да учине корак напред, да се насмеју или намрште, да кажу једну реченицу, да пруже руку, а сигурно су довољне и много безначајније ствари – ипак ћете већ на први поглед видети да је тај човек особит и свој, и да његова особитост потиче из дубоког унутрашњег извора.

Милена Јесенска (чеш. Milena Jesenská; Праг, 10. август 1896. – логор Равенсбрик, 17. мај 1944) чешка списатељица, новинар и преводилац. Франц Кафка за њу говорио да је „љубав његовог живота“ (Википедија)

Извод из: Милена Јесенска, Пут до једноставности, Просвета, Београд; превод Содја Зупанц

Приредило: Стање ствари



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

6 replies

  1. Imao sam dva crna macka. Njihova mama je uginula, dok su jos sisali. Hranili smo ih mlekom na pipetu iz kapi za nos. Kada su odrasli, radili su isto sto i sve macke, iako nisu imali od koga da uce. Zivotinja rodjenjem dobija sve, covek nista, zato i place. Covek se radja kao nista i treba tek da postane nesto, a to je jako tesko. Zato 90% ljudi biraju da budu kao i drugi, da slede modu, da rade ono sto i njihovi roditelji (uzasno mi je to kloniranje sebe, generacije advokata, lekara…bezlicnih klonova), da studiraju ono sto ce im doneti sigurno posao (nekada vojna akademija), dakle iz spoljasnjih razloga, bez unutrasnje veze sa tim, sposobni da budu samo vredni, da naporno rade, ali ne i da unaprede, da brane profesiju, da brane vise od profesije.Zato je ovo sistem praznih ljudi i zato se oni bolje uklapaju. U njima nema nista sto bi ih vezalo za nesto, zato su prilagodljivi do pokvarenosti i sa njima se moze manipulisati, ne njihovim osecanjima, idejama, vec prazninom.

    Tu dolaze materijalne vrednosti do izrazaja. One se mogu pokazati (na instagramu, jutjubu…) prstom: „Ovaj sat…ova kola…ove cipele…kuca sa bazenom…“. Takvi ljudi su i sami stvari medju stvarima, jer bez tih stvari, nema ni njih! Ovo ide i dalje od ociglednog. Trazi se da crkva povede narod, da se SANU oglasi, da Rusi…stvari nemaju pocelo kretanja u sebi, ili ce se kretati inerciono ili im treba neko drugi da ih pokrene, usmeri, preusmeri. Kada je covek stvar, onda mu se pravljenje masine od njega cini kao progres. Uslov masinizacije coveka je njegovo postvarenje!

    Hipi pokret i studentske demonstracije sezdesetih su otvorili prostor Zapadu da intelektualce zamene javnim licnostima. Javne licnosti su zamenile slavne licnosti (slavne po svojim delima), slavu (a slavna su dela i mogu biti slavna i kada im se ne zna tvorac) je zamenio uspeh (uspeh je uvek uklopljenost u sistem i uvek podrazumeva „bilo kako“ (zajedno cine snaLAZLJIVOST)). Kumovi i kume prajda su uvek javne licnosti (pevacice u 90% slucajeva). Natasa Bekvalac je ove godine napisala teoloski ogled, Jelena Djokovic nas uci kako je nase tradicionalno vaspitanje neuspesno, Novak se bavi piramidama i kosmickim energijama, Kijanu Rivs je svetac… „Fragmente presokratovaca“ zamenile su lepe misli glumaca i pevacica koje ovi u velikoj vecini slucajeva nisu ni izrekli. Vec im se vide naslednici – influenseri, nikogovici koji su uticajni zato sto ostvaruju vecitu zelju coveka da uci od nekog ko je glup koliko i on. Malo ko voli da uci od pametnijih. Oni pametniji, umeju da nauce i od glupljih (za razliku od Rusije koja nista nije naucila od raspada SFRJ, sudbine Srba i menjanju identiteta – arogancija glupaka). Samo se od jednako glupih ne moze uciti. Pamet je neprijatnija za pokazivanje od gluposti. Zapravo, to sto ne moze da se sakrije jeste jedina slabost gluposti!

    27
  2. @ Mad Blue Max, velicanstveno opisano. Posto sam mimo sveta, osecam se bolje citajuci.

    10
  3. @Mad Blue Max

    Када пишете о стварима у које се заиста разумете онда пишете врло луцидно. Зато Вас похваљујем за овај текст, без обзира на историју неслагања о другим темама.

    11
    2
  4. @Mad Blue Max
    Човеков плач у часу одсецања пупчане врпце је доживљај палости и претходи ономе за чега је створен – ОСМЕХУ. Дечји осмех је најлепша, најдубља, најискренија, најрадоснија захвалност и слављење Творитеља. А ради тога је сама творевина… После је повратак у пад. Одрастање у магијском и навикном. Заборав. Угледање на човека. То је Ваше НИШТА🙂…

    10
  5. Исти

    Сви
    Су
    Некако
    Исти

    Исто се
    Облаче
    Исто
    Чешљају

    Исто
    Мисле
    Исто
    Пјевају

    И чекају
    Да Сунце
    Изађе
    На Западу

    Момчило

    13
  6. Ритам

    Кад
    Разбијем
    Ритам
    Пјесме

    Остане
    Ехо
    Вјечности
    У ушима

    Остане
    Сјећање
    На покушај
    Искорака

    Остане
    Жал
    За ритмом
    У мени

    Момчило

    14

Оставите коментар