Милена Јесенска: Пут до једноставности

Све извире из унутрашњости и немогуће је учити људе укусу а оставити им неумерено срце. Али, умереност је компликована особина и најтежа врлина, зато што подразумева унутрашњу сигурност

Извор: Препознавања

Најчудније је од свега што једноставне ствари упознајемо тек на крају. Дајте детету да изабере између неукрашеног и украшеног предмета, сигурно ће изабрати украшени, а ако му дате да изабере између неколико предмета, узеће онај који је најмање једноставан. У центру града налазе се најскупље и најексклузивније продавнице у чијим су излозима сасвим једноставне, просте ствари. „Никакве су“, рекла би нека баба са села, „а коштају ко Светог Петра кајгана“. Како идемо ка предграђу, ватрена чежња за украсима расте: хаљине добијају дугине боје, волане, јефтине чипкице, на шеширима су тоне перја и вештачког цвећа, на посуђу се пресијавају најразличитије сличице, код цвећара нема цветова, само букети, у књижари разгледнице са војником, стихом и црвеном ружом. На селу уопште више не постоји ништа једноставно. На свему нешто виси, светли, на све је нешто прилепљено, све има неки украс, једноставној форми је увек нешто додато, сетите се само дечјих сламених шеширића са вештачким споменком, белим радама и машницом.

Дечја лица изгледају под њима тако проклето беспомоћна и тако зачарано глупа, да на први поглед са болом осетите колико ће једнога дана бити потребно унутрашње енергије таквом човечуљку да од дивљења према свом шеширићу препуном цветића стигне до љубави према једноставном шеширу од лепе сламе, а ко зна да ли ће му то икада уопште успети. Сећам се велике трагедије из свога детињства када ми је мајка узела плаворозе чешљић са вашара и дала ми плави од корњачевине. И како ме је мучила и понижавала матроска јакна док сам желела блузу са мноштвом трачица и чипке какву је имала Фанда, моја комшиница, која је са дванаест година имала фризуру и вештачке уметке, а у џепу сукње изгужвана писамца неког студента. А када схватим да је свако од нас прошао кроз такав бол, а касније доживео стварне шамаре судбине и унутрашње горке борбе и горка признања док није схватио лепоту и племенитост једноставности, и да је вероватно одједном изгледало као да је на свету којим је већ данима ишао, доживео нови свет; не могу а да не кажем нешто веома парадоксално: једноставност уопште није једноставна. Вероватно је то зато што у нама спава део живе, мозгом неконтролисане халапљивости дивљих несавладаних створова, какви смо некада давно били, и да за све и увек наше срце говори: Још, још, још! Не можемо да се зауставимо и увек се плашимо да имамо мало. Ако имамо много, плашимо се да ћемо изгубити. Ако изгубимо, плашимо се да нећемо поново добити. Увек се плашимо за имовину. У дубини душе је рупа која води ка још дубљем дну. Ако проживимо један сат срећно, вриштимо: још један сат. А ако имамо шешир, желимо на њему још и цвет. Ако имамо хиљадарку, хоћемо још једну, требају нам две стотине.

Милена Јесенска (Извор: Википедија)

Не постоје мале и малецне особине. Мале и малецне особине уситниле су се од великих особина и без контроле испливале на површину. Све, баш све извире из унутрашњости и учити људе укусу, а оставити им неумерено срце, вероватно је исто тако смешно као ставити на себе сат, па прслук, а онда капут. Али, умереност је компликована особина и најтежа врлина, зато што подразумева унутрашњу сигурност. Нико се није родио сигуран, сигурност је лепа, она се осваја, заслужује, скупо плаћа, а састоји се, пре свега, од свесног и исправног оцењивања свих вредности. До ње долазе људи који су научили да губе без очајавања, који су научили да добијају, а да се не преједу и да тиме не пуне рупе своје халапљивости, људи који су научили да деле и коначно научили да сигурност човека није у поседовању материјалних ствари, него у поседовању широког срца. Широко срце се увек без грешке заустави код праве суштине ствари, а у свим ситуацијама, и маленим и важним, испитује најдубље и најпростије основе.  Што дубље тражи, тим сужава круг открића и на крају се као магнет заустави код онога што је једноставно и што се подразумева. Боже мој, после колико борби и сукоба, после каквих лутања и пипања у мраку налазимо оно што је јасно као дан. То је светиљка којом треба да осветлимо свет. Треба се окренути и осветлити све ћошкове којима смо икада прошли, прегледати у њеној светлости све што смо икада видели, а онда темељно прегледати себе, поново, и на крају, и опет најмање још сто пута у почетку се у човеку распрше сви досадашњи појмови као прашина у зраку сунца. То је, пре свега, тешко и боли. Али, ако не попустите, све ће да се среди само од себе, све ће се сјединити у центрифугални покрет и све ће доћи на своје место. И ваше срце ће почети да изгледа као једноставно срце.

Милена Јесенска (češ. Milena Jesenská; Праг, 10. август 1896. – логор Равенсбрик, 17. мај 1944) чешка списатељица, новинар и преводилац. Франц Кафка за њу говорио да је „љубав његовог живота“ (Википедија)

Превела: Содја Зупанц

Опрема: Стање ствари

(Препознавања)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

Оставите коментар