Афирмација хомосексуалних „брачних“ заједница није изводљива без одређеног унижавања установе брака из које су потекли сви рођени у вери отаца. О томе се ради а не о некаквом измаштаном чудовишту

Горан Јанићијевић (Извор: bibliotekazajecar.rs)

Пример заснивања контроверзног закључка на основу проблематичних теза представља чланак Дејана Илића под насловом „Nešto nam ubija decu“, објављен на порталу Peščanik (Ako vam je dobro onda ništa) 30/08/2022, у којем се проблеми (не)одржавања LGBT манифестације у Београду о.г. и отцепљивања Косова и Метохије доводе у непосредну везу. Увод и закључак, односно – пролог и епилог истоветни су и садрже се у првом пасусу наведеног чланка:

Kako sada stvari stoje – srpski nacionalisti/tradicionalisti/konzervativci menjali su Kosovo za Paradu. Nismo se tome od njih nadali, ali je tako ispalo. U zamenu za ono što hoće dobili su ono što neće. Ako već ne mogu dobiti Kosovo, a ne mogu, onda barem neka nemaju ono što ne žele. Tako su dali nešto za ništa, jer su ništa u stvari i hteli. O, kako je velika ljubav za Kosovo: tako velika, brzo se rastočila u mržnji prema pederima (nije ružna reč).

Изражена иронизација у последњој реченици обојила је „крунску“ ауторову тезу да су учесници Литије за спас Србије на неки начин преварени јер су „глупи и недоследни“ те да су лако „заборавили“ на Косово и Метохију, ваљда од „претеране мржње“ према хомосексуалцима. Све је илустровано у истом духу пронађеном „аналогијом“/илустрацијом – стрипом ауторског пара James Tynion IV/Werter DelľEldera од којег је и преузет наслов чланка и који завређује посебан коментар.

Извор: Снимак екрана/Пешчаник

Будући део истоветне агенде, свакако да се наведени проблеми могу посматрати као међусобно повезани; глобалистички кругови који промовишу LGBT културу теже и затирању сваке националне тековине. Посебна борба води се на пољу сатирања хришћанских постулата цивилизације. На томе, по свему судећи, почива и повезаност наведених проблема али и „мантра“ о наводној угрожености LGBT популације као дежурна оптужба за свако неслагање са овом агендом као и алтернативно објашњење потреба за одржавањем уличних егзибиција хомосексуалаца на локалном и светском нивоу. Управо је о томе реч: отпор који савремени хришћани показују према промоцији организованог и глобалистички промовисаног хомосексуализма заснива се на чињеници његовог конкретног продора у све поре друштва а иза магловите приче о слободи и различитости крије се прерана еротизација деце од најранијег узраста. У таквом миљеу уочава се и прва слаба тачка наведеног чланка – мотиви учесника Литије не потичу из националистичког репертоара већ је у питању одговор хришћана на антихришћанско деловање глобалистичке армаде, чији се „путујући циркус“ не задовољава уличним шетњама, тежећи да обоји све слојеве локалних друштава и култура укључујући и дечије вртиће. Сваком добронамерном посматрачу Литије са способностима логичког закључивања то постаје јасно већ са летимичним погледом на транспарент из првих редова поворке – ДАЉЕ РУКЕ ОД НАШЕ ДЕЦЕ. О томе се, дакле, ради и није у питању никаква мржња према хомосексуалцима не само што то заиста и није већ и због чињенице да верујући човек поседује јеванђелски устројену свест  у којој се мржња схвата као инхибиција духовног усавршавања („Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.“, Матеј, 5, 43-45.) То је уједно и најснажнији утисак учесника Литије – молитвена тишина и мирноћа учесника обојили су ову манифестацију вере, наде и љубави. Аутору ових редова такве утиске пренела је десетина учесника различитих узраста и струка, међу којима је било и универзитетских професора. Телефонске поруке садржавале су кратке импресије попут: „Какав леп народ. Уживала сам у лепоти. Једномислен у свему. Пуна сам утисака. Лица различита а срца иста. Једино се надам у Господа!“ итд.

Литија за спас Србије, Београд, на Велику Госпојину, 28. августа 2022. (Фото: Н1)

Накнадно учитавање мржње или некакве злурадости учесника Литије само је бацање прашине у очи те је неодрживо и у чланку Дејана Илића:

Srbima se reklo da je kriza velika, da rat kuca na vrata i da zato neće biti Parade. Srbi su pognuli glave, ali u džepu stiskaju figu pederima. Tako malo treba da se Srbin uteši. Šaka pedera.

Импресивне слике Литије на снимцима из ваздуха или непосредне близине, које потврђују све до сада речено, навеле су неке злураде аналитичаре да одговор потраже у организаторима Литије у чему се, по обичају, доспело чак до Владимира Путина. Споменуте су и неке руске безбедоносне службе као и британске у склопу повратка утицаја УК на Балкану, неки црквени кругови а промишљало се и о AV  драматургији и сценаристици. Све је то, наравно, „пуцањ у празно“ те је још једном потребно нагласити да – ЛИТИЈА ЗА СПАС СРБИЈЕ УОПШТЕ НИЈЕ БИЛА ОРГАНИЗОВАНА. Била је довољна иницијатива неколицине родитеља и лекара хришћанске етике и њихов позив преко друштвених мрежа, електронских портала и сајтова да се заинтересовани окупе и на један миран и достојанствен начин искажу неслагање са најављеном парадом ангажованог светског хомосексуализма у Београду. Придружили су се и бројни грађани те свештенство и монаштво Епархије банатске. Певане су неке духовне песме, ношени црквени барјаци и бројне иконе а увећане фотографије генерала југословенске војске у отаџбини и четничког вође Драгослава Драже Михајловића и Председника Руске федерације Владимира Путина, које јединственом медију са безброј назива највише „боду очи“, рефлектују уверење учесника да је реч о људима који оличавају неке традиционалне вредности. Политичких парола није било као ни било каквог деловања у том правцу. Спонтано формирана колона у којој су се могла видети и деца у колицима кретала се лаганим корацима, у правилној формацији упркос наведеној спонтаности и ништа није реметило мир а према очевидцима молитвеност у атмосфери просто је била опипљива.

На основу не баш експлицитних али готово званичних председничких изјава о отказивању Параде, аутор поменутог чланка, здраво за готово, промовисао је тезу да манифестација неће бити одржана у чему се показао наивнијим од учесника Литије, који су наредно окупљање најавили за празник Усековања часне главе светог Јована Крститеља 11. 09. о.г.  Нису толико наивни ни да би поверовали да се косовски проблем може решавати мирним окупљањима грађана и не треба сумњати у то да ће се управо они који су свој молитвени ход почели код кивота са моштима светог Николаја Охридског и Жичког, Српског и Свеправославног, наставивши га у правцу манастира Ћелије и Ваљева да би се у поподневним сатима нашли у Београду, у своје време бити и у првим редовима иза транспарента на којем ће бити исписано гесло Косовског завета. Њихов „политички“ програм и циљ садрже се у хтењу да ништа нечасно не оставе потомству у наслеђе.

Пример стрипа „Нешто нам убија децу“ требало је да поткрепи тезу да су „националисти/традиционалисти/конзервативци“ испројектовали (умислили) „баук хомосексуализма“ и у тој својој фобији не само одрастање лица са таквим сексуалним опредељењем учинили неподношљивим него и сопствени ментални простор испунили некаквом аутодеструктивном паранојом. Такво учитавање не само да је утемељено у мантри нове реалности и трансхуманизма, где се свако неслагање са етичким променама и наметнутом хабитусу тумачи као агресија а неприродно као „ново природно“ увијено у обланде различитости и слобода законски и брутално намеће,  већ се пословично користи за доказивање нетолерантности хришћанске културе.

Čudovište nastalo iz dečakove mašte je zapravo projekcija slika koje o pederima kao smrtonosnim nakazama formira zajednica. Takvo ponašanje zajednice, kaže se u crtanoj priči,  jeste u stvari smrtonosno, a ne oni koje zajednica stigmatizuje kao čudovišta. Da ne bude zabune, u priči će mnogo više ljudi stradati od nasilja drugih ljudi, nego što će ih pobiti čudovišta.

Насловна страна стрипа „Нешто нам убија децу“

На страну то што радња стрипа свакако није замишљена у нашој средини већ је апстрахована на основу неких искустава из западног света али овај пример је и анахрон: описану неприхватљивост хомосексуалне оријентације аутор је могао препознати на основу сећања из сопствене младости, када је то било уобичајено али времена се мењају. Данас се то готово подразумева чак и на „брдовитом Балкану“, те, стога, не треба престајати понављати „сопствену мантру“ да нико (изузев опсесивних појединаца) као ни учесници Литије није оптерећен сексуалним оријентацијама других већ се противи наметању таквог културолошког модела кроз рано буђење сексуалности код деце. А то је очигледно заживело у западној Европи и није тако удаљено од нас – Hanibal ante portas.

Из перспективе нове нормалности  проналазе  се елементи нетолеранције чак и у тексту Светог Писма и Предању Цркве, који се посматрају као превазиђени и у односу на то прижељкују се извесне корекције. Новији примери крштења деце хомосексуалног мушког грко-америчког пара, рођене помоћу сурогат мајке, које је у цркви Пресвете Богородице у Глифади 09. 07. о.г. обавио Архиепископ за САД Цариградске патријаршије Елпидофор илуструју такве околности. Заплет је настао када је надлежни архијереј Митрополит Антоније на основу објаве на друштвеним мрежама сазнао за то што му је Елпидофор, тражећи благослов прећутао а испоставило се и да то није први пут. Кроз слична искушења пролази и римокатоличка црква – на свештеника Кристијана Зебу из Ријеке сручио се одијум корисника друштвених мрежа пошто је одбио да крсти дете лезбијског пара. Свакако да се деци не може приписивати кривица због родитељског греха нити је то последњи одговор Цркве по питању њиховог крштења, међутим, у датим околностима наведена пракса цариградског снисхођења донаторима, импликује благосиљање таквих заједница као брачних. У корпусу канонских књига Старог и Новог Завета од Постања до апостолских епистола на немалом броју места наводи се да је заједница мушкарца и жене искључива форма брака и породице. („Човек ће оставити оца и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.“, I Мојс. 2,24) У својој посланици цркви у Ефесу апостол Павле дословно понавља ове речи контекстуализујући их у функцији епилога рефлексија о љубави као кохезионом елементу брака, посматраног као симболичка слика односа Христа и Цркве. (Ефес. 5, 21-33) Да су у новој нормалности трансхуманизма такве поставке неодрживе разуме се по себи те су са становишта LGBT популације неопходне неке корекције у правцу „нове хармонизације“ савременог друштва. Афирмација хомосексуалних „брачних“ заједница није изводљива без одређеног унижавања установе брака из које су потекли сви рођени у вери отаца. О томе се, заправо, ради а не о некаквом измаштаном чудовишту, помоћу којег Дејан Илић идентификује српски народ тј. његов део на који се односи чланак:

Ali, u Srbiji govorimo isključivo o već odraslim ljudima, koji sami sebe plaše kao malu decu. Nije tu stvar samo o takozvanoj skrivenoj nezrelosti. Jednostavnije je od toga: oni su naprosto glupi. Jeste, i zli, kao čudovište iz stripa.

Колумниста Пешчаника Дејан Илић (Извор: N1)

„Глупи и зли“ једино што раде у датим околностима је да се моле за просветљење ума „паметних и добрих“. Стога ће се, овом приликом, закључак изводити на основу одабраног узорка – примера Богородичине литије у организацији Епархије тимочке СПЦ, одржане у Зајечару на празник Успења Пресвете Богородице, дакле, истовремено са Литијом за спас Србије. Масовност од преко 2000 учесника одавно није виђена у граду на Тимоку. Молитвена шетња окончана је у порти Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, молебаном пред иконом Богородице Пећке, чија је чудотворност спасења тимочких хришћана потврђена кроз историју. Карактер ове манифестације у најбољој мери рефлектује тадашња беседа Епископа тимочког Илариона:

Ова наша литија је Богородичина литија за благословен мир, благословену породицу и благословен живот, а то указује да постоји мир који није благословен, постоји такозвана породица која није благословена и постоји живот који није благословен. Ми нисмо овде да осудимо оне који другачије мисле него да укажемо на опасност и проблем који се на мала врата већ увукао у школске уџбенике Ми овде јесмо да будемо достојанствени и кажемо да се ми са тиме не слажемо јер знамо, као народ Божији, да иза сваког поступка који није благословен долази страдање. Ми се молимо да до тога не дође. Сабрали смо се овде не да осудимо људе већ да осудимо грех, лаж и обману која се намеће нашем благочестивом, хришћанском и светосавском народу који живи у Цркви и верује у Бога или који можда и не верује у Бога али живи по благословеном поретку природе.

Можда би се ово разматрање могло закључити управо цитираним делом из беседе Епископа Илариона, међутим, остало је понешто да се каже и проблему отцепљивања јужне српске покрајине на КиМ. Свакако да се и из перспективе, коју је аутор чланка „Нешто нам убија децу“ дефинисао као националистичко/традиционалистичко/конзервативистичку овај проблем може посматрати у корелацији са надирањем LGBT културолошког модела, јер, прва „битка“ коју смо изгубили на овом пољу демографског је карактера. Пре отприлике три деценије и аутор ових редова веровао је да ће имати бројно потомство и да ће се населити на КиМ. Све се завршило на жељама и покушајима, којима су на путу стајале бројне административне и коначно – ратне препреке. Може се, после свега, размишљати и у правцу другачијег (П)промисла и потоњег отварања неких других путева. Из такве тачке посматрања логично је да буде постављено питање – шта смо у своје време чинили да не дође до тога до чега је дошло(?), укључујући то што смо ћутањем „аминовали“ издавање националних интереса од свију влада заредом. Чињеница да „… касно Јанко на Косово стиже“ упућује нас на сазнање да ће сваки повратак на раније стање бити мукотрпан, тешко изводљив а можда и кроз страдање. Због свега тога, наше молитве постају усрдније.

Categories: Разномислије

Tags: Горан М. Јанићијевић, Дејан Илић, Европрајд, ЛГБТ, Пешчаник, литије