Уздишем за Далматинском обалом која је, субјективно казујем, нешто најљепше послије Бокељског приморја, али ме одбија што се Сплит није од Јасеновца одмакао ни за ценат
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
Шото воче пива клапа
Колико је чудно да Подгорица буде надређена Котору, још је парадоксалнији однос Загреба и Дубровника, много више него Сплита и Загреба.
Дубровник је вјековима имао властиту државност, све до 1808. када је Наполеон укинуо Дубровачку републику. Игром историјских прилика Дубровник се нашао и у Зетској бановини, унутар Краљевине Југославији, од 1929. до 1939, са Цетињем као административним средиштем, да би 1939. тада већ доминантно хрватска подручја од Боке до Пељешца – била припојена Хрватској бановини.
Западније од некад сасвим српског и римокатоличког Дубровника налази се босански политички земљоуз, око Неума, потом слиједи Далмација у коју нисам крочио ногом.
Имаће томе не мање од 16 година како сам на некој хрватској телевизији у наставцима гледао репортажу у којој је брачни пар из Сплита на мотору обишао Медитеран, смјером контра казаљке на сату. Закључили су, и документовали, како је далматинска обала, стари градови саберу ли се с природом, оно на што људи помисле кад кажу Медитеран. Не Грчка, не Шпанија.
У Далмацији живе моја менталитетска браћа.
До распада СФРЈ, Бокељи су били по много чему исто што и Далматинци, само што су одбијали да се зову Далматинцима. „Ми Далматинци нисмо, него Бокези“, биљежи дон Нико Луковић, Србима до те мјере наклоњен и иманентан да је у порти највеће заливске, Жупне цркве на Прчању, подигао први споменик Његошу у Црној Гори. У Скупштини Црне Горе држао је слово о српству.
Херцегновски волат (Фото: Н. М.)
Бокеље и Далматинце веже историја слична, међусобно разумљиви дијалекти пуни романизама, исти начин живота, иста јела, иста поморска судбина, иста судбина уз приобаље, иста клима, исте карташке игре, иста љубав према мору, иста архитектура, иста мода, исти животни циклус од тренутка када се новорођеном дјетету очи обојају или не обојају у плаво, до гробља која су сва с погледом на далматинскоплаво или пак на бокељскоплаво море…
Од нових балканских ратова наовамо, посебно од тренутка када је 2006. уз помоћ са стране, Црна Гора исфабриковала тзв. независност, Боку је запљуснуло море народа. Ако се нешто промијенило, промијенио се приморски дух Боке, начет ужанцама које су донијели избјегли Срби из Хрватске и Босне, но ни близу ономе што је учинио официјелни Монтенегро, „валоризујући“ и приватизујући дуж Обале све што је грамзиво око опазило с брдах: велике комаде обалне географије, фирме, људе, њихову дјецу…
У Котору не станује цивилизацијски углед Подгорице, као ни у Дубровнику углед града Загреба. Посебно не у Сплиту.
И Бока и Дубровник и Далмација разумију слике које је Оливер опјевао у пјесми „Пива клапа испо’ волта“. Нема историје, нема националности, само приморски град, шака вјере хришћанске, умјетност и љубав. Све од чега се живи, до смртне уре.
„Шото воче пива клапа, у то глуво литње доба / И пролази испо’ скала, ди се суши твоја роба / До Пергула ричи лете, пун се мисец смије граду / Ти се дижеш из коћете, да послушаш серенаду…”
На интернету постоји превод онога што Бокељи органски разумију а Црногорци без тумача не. У фокусу серенаде је жена којој мушка клапа испод гласа, шото воче, испод засвођеног дијела улице, испод волта, каквих је на приморјима много, пјева о љубави.
Коме то клапа пјева? Младој и лијепој удовици којој је фортунал, тј. невријеме, однијело мужа поморца, чију сада слику држи на кантуналу, ноћном сточићу. И док се у даљини види како на мору свијетле рибарске бродице, млада жена устаје, привучена пјесмом, тихо размиче завјесу-колтрину, зрела као љетње воће. Клапа јој одоздо тихо канта – пјева испод гласа: „Нико неће те каштигат, кад би скинила короту” – да јој нико неће узети за зло ако скине црнину: штета је да остари без подразумијеваног миловања. Кад још може дати љепоту…
Ако ово није дух Медитерана, не знам шта би друго био.
Зашто никад нисам био у Сплиту?
Тако би волија видит Сплит.
Магнетски ме привлачи Диоклецијанова палата, али ме одбијају злочини у ратној луци Лора. Уздишем за Далматинском обалом која је, субјективно казујем, нешто најљепше послије Бокељског приморја (јер ми сличног Медитерана треба, у зависничким количинама, још), али ме одбија што се Сплит није од Јасеновца одмакао ни за ценат.
Иако је то било 2009, у гледаној емисији Хрватске телевизије, сплитски је тајкун Жељко Керум, градоначелник који је потукао противника из до тада непобједивог ХДЗ-а, рекао да српски привредници нису добродошли у Републику Хрватску. „Они нам никад нису ништа доброга донијели, ни они ни Црногорци, па неће ни сад.“ На питање новинара који је зарад успјеха у Хрватској конвертовао своје српство – „да ли би пристао да му у породицу дође Србин, односно да му буде зет“ – Керум је био јасан: „Никако и никада неће бити. Срби и Црногорци у прошлости су нам направили пуно зла и не бих пристао да ми они уђу у породицу.“ На питање зашто тако размишља одговорио је расистички искрено: „Зато, јер сам тако одгојен.“
Ја сам, за разлику од Керума, одгојен да добронамјерно пођем ма гдје, па и у Сплит.
Разарач „Дубровник“, с Александром Карађорђевићем у центру фотографије, напушта Зеленику, луку у Боки Которској, на последњем краљевом путовању (из фотомонографије „Поморска лица Боке Которске“ Синише Луковића, Књижара Со, 2013).
Током прве деценије моје списатељске каријере дуге кварат вијека, с разлогом сам, као медитерански писац, очекивао позив из Дубровника, са Пељешца, из Сплита… Нити један позив из Хрватске није ми упућен за 25 година. Јер сам српски медитерански писац. Жељко је Керум, биће, говорио ем из главе цијелога народа, ем из главе свих хрватских културних посленика.
Ако се икада колима одвезем до Боки оближње Корчуле, поћи ћу да се поклоним сјенима легендарног Оливера Драгојевића. Вјерујем да сви у Велој Луци знају гдје му је гроб, па ће ми прстопоказати.
Нема томе много, причао сам у бутиги са једним Црмничанином, Драгојевићем. Након уре и по, колико почесто зна да траје разговор, испоставило се да су он и покојни Оливер даљи рођаци. Сви су, наиме, велалучки Драгојевићи са Корчуле поријеклом из Црне Горе, дакле Срби.
Казао ми је Драгојевић, Црмничанин, да је Оливер знао за овај податак, али и да је одмахивао руком.
Наравно. Кад промијениш огњиште, и нарав ти се мијења, каже пословица.
Оливер је, као највећи Велалучанин, сахрањен 1. августа 2018. Испратио га је спроводом на мору, цијели Сплит. Једина таква процеција коју памти акваторијум другог по величини града у Хрватској, јесте дочек разарача „Дубровник“, са посмртним остацима краља Александра од Југославије, убијеног у Марсеју, 9. октобра 1934.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
А да ли је добио некад позив од другосрбијанаца на неку њихову трибину? Они воле Далмацију, Медитеран . Или и њима смета исто што и керумима.
Zato što neću da finansiram Ustaše.
Zato što i dan danas ima Srba i Srpkinja a pogotovo
„građana i građanki“ koji „vole“ da se „kupaju“ na takozvanom krvatskom delu Jadranskog mora.
Zato što kada se „okupaju“ sednu u kafić da popiju kaficu, sokić ili pivce, pa kada stigne račun na kome
piše:
Ubiti Vučića. Živela Krvatska.
Oni se ČUDE a ima ih koji se i ĆAK razvesele kada to
pročitaju.
Crno na belo.
Ovo na računima je najnoviji DOPRINOS krvata u
svekolikoj mržnji prema Srbima i Srpkinjama.
Krvati obožavaju građane i građanke iz Srbije.
Crno na belo.
Eto zato neću i nisam bio u NDH2.
I zbog još par miliona razloga.
Поредити асимилираног некада-Србина а потом србомрзитеља О.Д. са Краљем Александром је неприлично.
И то, ни мање ни више, него једначити сплитски спровод првог, са дочеком земних остатака другог, а кога су егзекутирали сарадници и истоишљеници оних који су О.Д.-а асимилирали. (Што ће рећи, О.Д. је допао у наоко најбезболнију од три трећине. Већина његових сународника нису били те лаке (или худе?) судбине, они из 41-ве и ови из 95-те).
Да, како и сам каже, дубоки су уздаси Србина омамљеног мирисом медитеранских четинара и чежњом за лепотама Далмације.
Толико тешки и дубоки, да жал за Сплитом и одлазак у исти квари само веза са Јасеновцом која иде преко Лоре.
А у ствари Лора је један детаљ. Покушај чупања главе (има снимак) војнику у куполи тенка на проусташком протесту у Сплиту 1991-ве је други. Али оба одсликавају и указују на свеприсутност злодуха мржње који кружи Хрватском од Дубровника, преко Сплита, Загреба до Вуковара (гле и путања му у облику слова “U”).
После ових (и многих других) “детаља”, никаква лепота далматинске обале не може да сакрије систематско, непрекидно и подмукло промовисање антисрпске пропаганде и атмосфере и то са државног и римо-црквеног нивоа.
А ова врста сентименталности (према мору и певачу), која провејава текстом, олако помешана са позивањем на најстрашније место српске погибије, јесте бацање, самих себи, прашине у очи. Ове могу да засузе (некоме), али при том се губи поглед на стварност неразрешеног односа према непокајаном и неопојаном мегазлочину.
Верујем да је само коинциденција да је текст објављен баш на 4-ти август — годишњицу страдања, погибије и понижења четврт милиона неасимилираних, из Лике и Далмације.
Први пут прочитах текст Н.Маловића а да се осетих некако превареним — очекујући ваљда још један у низу проницљивих, изворски свежих прилога бокељског мештра филигранских слова…
На крају свијета
На крају свијета
На мом длану
Трн цвјета
Момчило
@Don Quixote
Још једаред изврсност Вашег слова белодани ” стварност неразрешеног односа према непокајаном и неопојаном мега злочину “. И Ваши су ” филиграни ” тропрст питатељне соли…
Хвала Никола за ове лепе речи о Сплиту, Далмацији и Оливеру Драгојевићу.
Немој се љутити на Сплићане, њих је 1991 године ХР ТВ обилато запрашила, види на пр овај чланак :
https://narod.hr/hrvatska/14-studenoga-1991-zlocini-srpske-vojske-bombardiranje-splita-i-okolice-2
А Жељко Керум ? Таквих је било као блата. Свуда. Сети се онога што је рекао “саградићемо још љепши и старији….”
Оно што је трагично, то је да српска и хрватска власт и данданас производе непријатеље, шире мржњу.
У Србији, давно угашени ТАНЈУГ нас свакодневно убеђује да смо окружени непријатељима спремним да нас нападну. ПИНК и ХЕПИ досољавају, РЕМ је забиберио. Министар ВУЛИН долио уље. Моментално, на сајту ПОЛИТИКЕ, лебди пет чланака о опасности која нам прети из Хрватске. Усташке !
Док млади Руси и Украјинци падају.
@Зоран Николић ( Ваљево )
Вама благодарност за лепу реч од моје коментаторске незнатности.
Имам предлог за @Деда Ђоле:
Да проведе две недеље овог лета у Сплиту, одсевши у комфорном стану са погледом на риву и Лору.
Потрудићу се да се изфинансирају трошкови боравка, хране, путовања, у еврима или кунама, како год да му је згодно.
Уз услов да нам напише о својим утисцима у обраћању са локалцима. Рецимо, у барем три конобе које нису туристичке замке, него где навраћа „обичан“ народ.
Посебан договор ако буде носио шајкачу — то јест добија бонус за ризик, кога он можда негира, али ја се бојим, једно је носити шајкачу, а друго главе се наносити. U SplitU.
Јавите Деда, па да приступимо извршењу, а за СтСт верујем да ће објавити цео Ваш путопис.
@Don Quixote
”U SplitU.”
”U”-Split -“U” @Deda Djole je “svoj kod svojih”, “svoj na svome”!
У Србији је код ”НАШИХ” /JUGOSLAVENA!!!
Анекс предлога
Окупљеним мештанима @Деда Ђоле да исприча постанак једног од најстаријих србских ногометних клубова – ‘Ајдук из Сплита, да посети православну хумку Владимира Беаре и запали свећу, те изнесе кољиво…
Да обиђе лавру свете династије хрватских краљева…
Да на ” Грипама ” сетно збори да најбољи српски клупски играчи – Скроче, Обад и Чутура нису играли за Југопластику…
Да у име свих сплитских ускока, хајдука, првотних ” усташа “, комита и четника залучи улични ферал у први сумрак онако ” веломистовски ” као што је Спиридон Губерина чинио…
Мени да пошље разгледницу из Дуилова…
Анекс анекса предлога
ЋИРИЛИЧНУ разгледницу из Дуилова…
@Драган Славнић
Кажете: “U“-Split -„U“ @Deda Djole je „svoj kod svojih“, „svoj na svome“!
Могуће је да тако, а могуће је да то мисли и @Deda Djole, што значи да би се радо упустио у далматинску авантуру. Али, шта мисле „своји“ у Сплиту, нарочито ови у близини Лоре (близини по злодуховно-шовинистичкој линији, не географској) — е то је већ друго питање.
Делимичан одговор на њега се може добити макар површним замишљањем како би се провео „свој код својих“ ако би испунио само један од задатака из „анекса“ који је приложио @Зоран Николић ( Ваљево ).
Перспектива такве сплитске авантуре је толико јасна да ни @Деда не би ризиковао да добије директан одговор.
Задовољиће се @Деда прилозима, на СтСт, пропагандној промоцији „својих“, за које је могуће да их у ствари никада није ни упознао.
Која какофонија. Трт, трућ, далматинска обала. Никада више тамо, али:
Да ли би ти прикане нешто да радиш? Да вадиш кромпир по врућини на пример. Ја сам Шумадинац али сам за време титоизма помагао баш Хрватима да ваде кромпир негде близу обале јужно од Задра. Е то је права Далмација, а не она када ленчариш на песку.
Ne mislim da moja noga kroci u NDH, da mi obecaju sav saffron ovoga sveta. Psihopate imaju kljucnu osobinu da nemaju nikakav osecaj savesti , tako se I ponasaju. Njima to be smeta, putuju u NDH, oprastaju zlocine u nase ime, sadisticki upozoravaju na oprastanje I zovu nas zlopamtila koji klanje dece me mozemo oprostiti a ni jedan Boziji zakon to I ne trazi.
У овом чланку Никола Маловић пише :
“И Бока и Дубровник и Далмација разумију слике које је Оливер опјевао у пјесми „Пива клапа испо’ волта“. Нема историје, нема националности, само приморски град, шака вјере хришћанске, умјетност и љубав. Све од чега се живи, до смртне уре”.
Мало даље Никола додаје : У Далмацији живе моја менталитетска браћа.
О словенској браћи рекао је нешто и Његош.
Милорад Медаковић пише да је на пароброду (којим је Његош пловио за Сплит) било свештеника и богослова латинске вјере, који приступаху к Његошу и разговараху се ш њиме о свему. А кад би му ови примјетили, да су и они Славени и да дишу за славенство и ако су латинске вјере; а владика хитро на то одговори: „Сви смо ми браћа – и – брат је мио ма он које вјере био.“
Словенско братство осећам и ја. Врло сам сретан и поносан
– Што волим и поштујем све људе који говоре мојим тј нашим језиком, све људе мога племена.
– Што сматрам да нас различите вере и разни дијалекти обогаћују и допуњују.
– Што тај осећај имају моја жена, моја деца, моји унуци и скоро сви наши пријатељи.
– Што сваке године, од 1946 до данас, летујем на Јадрану.
– Што сам волео и волим Југославију.
@Деда Ђоле
Питање за деду је да ли је, у својим бројним поклоничким путовањима на далматинске плаже, икада свратио до Јасеновца, Јадовна, Пага, Пребиловаца, Козаре, Градине Доње?
Каже @Деда да је био на Јадрану сваке године од 46-т — питање — да ли је био тамо и 1991-1995. Ако јесте, да ли је посетио Лору?
Свака част @Деда када ти је смрадни запах “копертона” и призор обнажених задњица на плажама сасвим замаглио свест и савест у погледу страдања твог народа (претпостављам да си Србин, а ако ниси, нека си жив и здрав). Него, сам кажеш да су ти сви Словени мили, дакле требало би и Срби, то јест, и становници највећег срБског града под земљом… Али ти о њима ћутиш као да ти је језик одрвенио.
@Деда: “Што волим и поштујем све људе који говоре мојим тј нашим језиком, све људе мога племена.” Па и усташе говоре чистим срБским језиком (а не “нашим”!), нарочито они из западне Херцеговине. Такође и они из Источне Босне (само што уместо “ч” изговарају “ћ”). Да ли и све њих волиш по лингвистичком основу?
А за предложени бесплатан излет у Сплит ових дана, са шајкачом на глави, @Деда се нешто не отима…