Реч на промоцији збирке „Страдање“ Јелене Ковачевић у Деспотовцу

Јасна Поповић (Фото: Соња Ракочевић)

Припремајући се за дружење са Јеленом Ковачевић и њеном поезијом, размишљала сам како би се њој обратила наша славна Десанка Максимовић. И сетила се ових стихова:

Јеси ли икада другоме чашу поклонила
из које си сама пити могла,
са пута јеси ли се коме склонила,
јеси ли живети некоме помогла?

Јеси ли утеху делила људима
ко чисту свету водицу,
јеси ли увек на грудима савести
носила Богородицу?

А Јелена Ковачевић сваку чашу другоме дарује, живети помаже успоменама на највеће страдалнике нашег рода, утеху дели душама њиховим неумрлим и својом поезијом им поручује да нису заборављени. Јер, смрти нема без заборава. Само је заборав смрт.

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Ми немамо право да заборавимо а Јелена Ковачевић је песник у оном изворном значењу – песник који је глас савести народа у времену. Њене нас песме враћају онима који су посечени због тог имена – Србин. Она има мисију коју је добила од Неба и наставља песму Филипа Вишњића, Петра Кочића, Алексе Шантића, Ивана Лалића, свих оних којима је свака рана њиховог рода болна.

Јелена је песник који целим својим бићем штити културу памћења која је темељ сваке националне културе. Наглашавам да култура може бити само национална, јер, она не настаје у неком паралелном универзуму, већ у народу, у тренуцима који заувек остају уписани у времену.

Страдања су такви тренуци. Најстрашнији од њих! Јелена се упознала са субјектима својих песама читајући обимну и потресну документацију о страдањима Срба у НДХ на свом радном месту, у Архиву Југославије. Кроз дубоку и искрену емпатију којом је, поред неоспорног песничког талента, од Бога дарована, Јелена је жртвама геноцида даровала нови живот, глас! Да би још једном посведочили они којих више нема, јер је све мање живих гласова! Сведоци смо да су многи од оних малобројних који су, по Божијој промисли, преживели геноцид над српским народом у НДХ, имали потребу да своја сећања на ужас испричају, да остану забележена. Јер, људи данашњи, ми, ушушкали у удобним домовима, заштићени шареним лажама које нам се смешкају са екрана, не можемо или не желимо да верујемо да су постојала „времена зла” и људи звери. Али, јесу! И убијали су друге људе на безбројне монструозне начине. Ти људи, жртве, били су Срби! Наши саплеменици. Ми смо овде да их не бисмо својом незаинтересованошћу и заборавом поново убили. Јелена их је позвала да говоре!

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Јасна Поповић, Јелена Ковачевић, поезија, страдање