Мирослав Здравковић: Пољска из мога срца

Уколико је тачна вест да су на утакмици Србије са Украјином ставили поруку „Србе на врбе“ , време је да Пољску и сећање на Пољакињу избацим из срца

Мирослав Здравковић (Фото: Танјуг)

Ковид диктатура, која је у Србији била међу најблажим у свету, препородила ми је живот јер ме је избацила из „машине за млевење костију“ (Tom Waits: Bone Machine, I Dont wanna grow up…) и удахнула ми нови смисао живота: читање, ишчитавање и дуге шетње (без ТВ-а).

Дневно направим 15 до 20 хиљада корака што је 150 до 200 минута у покрету, што ми помаже да ређе запалим цигарету и има других повољних последица.

Давно сам читао о истраживању да се највећи број идеја рађа приликом шетњи или на једном интимном месту. Уколико су ми се некада и рађале идеје, сада се у шетњама само прелиставају сећања и размишља о смислу постојања.

По можда 15. пут читам О јунацима и гробовима великог Ернеста Сабата и опет преиспитујем тежњу за апсолутом, о знаковима које нам Господ шаље. Данас сам срео човека А. К. о коме сам писао текст пре 16 месеци и можда је руковање с њим био један од знакова које ми Он шаље.

О јунацима и гробовима (Извор)

Али, да се вратим на шетње и сећања. Нажалост, већину сећања чине непријатне сцене, грижа савести за тренутке у животу када сам био завидан или груб. Ретка су подсећања на неке лепе тренутке. На пример, на тренутак физичке блискости са једном Пољакињом. Покојни брат и Панта панкер су ми рекли да, за разлику од њих, имам „отворену“ ситуацију и да треба да је искористим. Али, био сам невин и наиван и нисам разумео шта значе женски погледи и пољупци.

Тако сам остао наиван и до 40. рођендана када сам написао текст (линк) о потенцијалима за робну размену са Пољском. Како да се помирим са сопственом наивношћу која и након 11 година није битно умањена?

Можда опраштањем самом себи и прочишћавањем мисли и сећања. Уколико је тачна вест да су на утакмици Србије са Украјином ставили поруку „Србе на врбе“ (линк), време је да Пољску и сећање на Пољакињу избацим из срца.

Фото: Вечерње новости/Твитер

Имам толико разлога да се радујем животу пре коначних туга које нико заобишао није.

Цитат Сабата:

Али ти људи што седе замишљени на клупама нису увек старци или пензионери.

Каткад су то релативно млади људи, особе од тридесет-четрдесет година. А што је још чудније и над чиме се ваља замислити (мислио је Бруно), ти људи нам изгледају патетичнији и беспомоћнији уколико су млади. Јер, шта је ужасније од слике младића који замишљен седи на клупи неког трга, опхрван мислима, ћутљив и удаљен од околног света? Тај човек или младић понекад је морнар; понекад је можда емигрант који би желео да се врати у домовину, али не може; често су то људи које је напустила вољена жена, а покадшто створења неспособна за живот; некада они који су занавек напустили свој дом, а понекад опет они који размишљају о својој самоћи у сутрашњици. Коначно, може то да буде и неки момчић, као Мартин, који са ужасом почиње да схвата да оно апсолутно не постоји.

Ернесто Сабато (Извор)

Исто тако, може то да буде и човек који је изгубио сина и који у осами, на повратку с гробља, увиђа да му је живот сада изгубио смисао и размишља како ипак има људи који се смеју и који су срећни (макар само тренутно срећни), деце која се играју у парку, ето ту (види их), док је његов син већ под земљом, у малом ковчегу по мери његовог малог тела које је можда напокон престало да одолева страшном и несразмерно јачем непријатељу. Ето тај човек, што замишљено седи, пита се поново, или први пут, о општем смислу света, јер не успева да схвати зашто је његов дечак морао тако да умре, зашто је он морао да плати нечију давну кривицу, а његово малено срце да се мучи услед гушења или парализе, борећи се очајнички, не знајући зашто, против тамних сенки које почињу да се надвијају над њим.

Тај човек је у правом смислу беспомоћан. А што је најчудније, то би могао да буде главом онај Велики Банкар што је испланирао фантастичну операцију са чврстим валутама, а коју је раније сам поменуо с презиром и иронијом. С презиром и иронијом (сада му је било лако да схвати), који обично испадају пре терани и, коначно, неправедни. Јер не постоји човек који би у крајњој линији заслуживао презир или иронију: пре или касније, с чврстим валутама или без њих, снаћи ће га несреће, смрт деце, браће, сопствена смрт и сопствена усамљеност пред смрћу. Напослетку испада да је он беспомоћнији од икога; као што је ратник затечен без панцира беспомоћнији од оног безначајног мирног човека који никада панцир није имао нити осећа да му недостаје.

Ернесто Сабато, О јунацима и гробовима, стр. 30-31, Заједничко издање, 1984.

Погледајте/послушајте још

Азра: Пољска у мом срцу (Извор)



Categories: Не само о економији

Tags: , , ,

5 replies

  1. Аутору чланка :
    Поштовани Мирославе,
    Дешава се да неки новинарчић, у жељи да направи SCOOP, нажврља неку гадост, слика је својим мобилним и постави је на мрежу.
    Па се питам, какве то везе има са дугим и искреним пријатељством између наших народа или са Пољакињом са којом сте у младости провели незаборавне тренутке.

    8
    19
  2. Uvek se ponovo pitam, koliko i kakvih „verbalnih“ i
    „tekstualnih“ poruka upućenih Srbima i Srpkinjama u
    Srbiji i Srbima i Srpkinjama u „drugim“ zemljama gde su na“gostovanju“ treba da bude „izrečeno“ u živo,
    „napisano“ u živo, „pokazano“ u živo, kojima „drugi“ ili
    „domaćini“ ukazuju „ljubav“ i „motiv“ prema Srbima i Srpkinjama, pa da:

    Večito „isčuđujući“ i „iznenađujući“ a pogotovo
    „nanovo neverujući svojim očima i ušima“ Srbi i Srpkinje, konačno i napokon a posebno za sva vremena shvate, prihvate i upamte da:

    Svi Katolički narodi, bez „izuzetka“ na tlu „kurve Evrope“
    su uvek, stalno i namerno u kontinuitetu, sa manjim ili većim žarom, prvo pokazivali koliku „ljubav“ hrišćansku
    imaju, imali i imaće prema Srbima i Srpkinjama,

    Verbalnu,

    a zatim je uvek “ išlo“ i „praktično“ iliti „u živo“, na licu mesta, potvrđivanje „te“ i „takve“ verbalne „ljubavi“.

    To je „redosled“.

    Pitam se, pitam, dokle moji Srbi i Srpkinje, kažete:

    „Ukoliko je ovo tačna vest“.

    „Ako je ovo tačno“.

    „Ako je ovo rečeno, tačno“.

    I tako u „beskonačno“ Srpsko „isčuđivanje“ uz „večiti“
    veznik:

    AKO. ??????

    Tako, tako, tako, tako, tako, tako, tako, tako, tako, tako.

    Uvek, uvek, uvek, uvek, uvek, uvek, uvek, uvek, uvek.

    Ponovo, ponovo, ponovo, ponovo, ponovo, ponovo.

    A , KO. ???????

    Pa, isti,isti,isti, isti, isti, isti, isti, isti, isti, isti, isti, isti, isti.

    A, Zašto. ??????

    Zato, zato,zato, zato, zato, zato, zato, zato, zato, zato.

    Naravoučenije.

    Nema, „ako“.

    Nema, „ukoliko“.

    Nema, „zašto“.

    Srbine moj.

    To je TAKO.

    Pamti.

    Upamti.

    U Srpsku glavu.

    17
    2
  3. Има један “Србин који мрзи”
    Мрзи католике. Мрзи две милијарде католика. Мрзи све католике, и младо и старо и мушко и женско и шпанско и ирско од јутра до мрака, он мрзи.
    Само то зна то најбоље уме

    3
    15
  4. Opet ja, al’ kratko.

    Poglavnik svih Katolika na Zemlji, Papa Francisko,
    Argentinac, Jezuita, je upravo izjavio:

    U Ukrajini u Mariopolju u fabrici čelika su:

    „Zarobljeni ljudi“.

    Pomenuo je i Rusiju. Metaforički. Kako to Katolici znaju da kažu, a da te „nema“ ili „ne postojiš“, ali o tebi nismo ništa „lepo“ rekli.

    Hrišćanski.

    Uvek isto.

    Pre njega, Poljski Katolik, Papa.

    Posle, Poljskog, Nemački Katolik, Papa.

    I da NE zaboravite, Italijanskog Katolika, Papu , pre, za i posle drugog svetskog rata.
    On je celo vreme imao „lepe“ „Hrišćanske“ poruke za
    Ruse i
    Srbe.

    Kontinuitet.

    Stalnost.

    Katoličke kurije.

    Samo za:

    Ruse i Srbe.

    17
    1
  5. Svojevremeno redovno sam Isla da gledam Novaka, sa uzivanjem da navijam. Divme uspomene. Kada je uzeo Gorana Ivanisevica za trenera , sto ima pravo kao I ja koga zaposlavam, prestala sam. Taj isti Goran, nekada je trazijo od ovdasnje vlasti da mu da Kalashnikov da ubija Srbe. Razumem Miroslava.

Оставите коментар