Живојин Ракочевић: Богу смо оставили правду

Једино познато лице одговорно за злочин у Ливадицама, кад је у аутобусу „Ниш експреса” убијено дванаесторо Срба, јесте Фљорим Ејупи, који је ослобођен

Живојин Ракочевић (Фото: Танјуг/Тара Радовановић)

„Мислим се, шта да вам кажем после оволико времена и после оволико година. Нама је остала туга и остао је бол, а Богу смо оставили правду, од власти се више ништа не очекује. Народу је остало да памти и не заборави… Да се сећамо свега онога што је било и што је прошло. Бол и туга су сваким даном исти и сваким даном тежи. Све нас је мање, али бол није мањи ни лакши”, прича Јелена Драговић поред места где почива њена сестра Мирјана. Она је страдала у деветнаестој години, кад је, пре 21 годину на јучерашњи дан, разнесен аутобус „Ниш експреса”. Експлозивом постављеним у цев испод ауто-пута Куршумлија–Приштина, дигнут је у ваздух аутобус којим су Срби долазили на задушнице и у енклаве где су живели након сукоба 1999. године. Срђан Поповић, начелник Косовског округа, тада се налазио у аутобусу, у конвоју који су пратиле снаге Кфора.

„Све је било разнесено. Као да се гледа филм. Није реално да помислите да у животу можете нешто тако да доживите”, каже Поповић.

И јуче, на парастосу који је служио свештеник Бојан Крстић, у Цркви Свете Петке у Лапљем Селу било је неке филмске, неприродне тишине, у којој се срећу људи с тешким ожиљцима и медији који прате догађај. Овде се саговорници не питају да говоре, најчешће им се и не постављају питања, јер је све познато и већ речено. Једноставно се стане и каже своја мука.

Фото: Ж. Ракочевић

Слађана Цветковић је била у аутобусу и била је готово девојчица. У руци су јој јуче биле беле руже, око врата црни шал, а у погледу обновљени ужас и трагедија разнетих људи и деце. Прошла је кроз гробље и отишла готово без речи. Све изгледа као сцена коју су добро организовали и припремили људи који су одлучили да Србима забране повратак у завичај и да прекину везе између расељених и гето средина на Косову и Метохији.

Једино познато лице одговорно за злочин у Ливадицама је Фљорим Ејупи. Он је тог дана седео на пању изнад Ливадица и пушио цигарету. Чекао је да наиђе аутобус „Ниш експреса”. У пукотину пања угурао је опушак, а онда су он и његова група разнели аутобус у којем је страдало дванаесторо Срба. Од тог опушка је почела и готово филмска историја терористе Ејупија. У досијеима немачке полиције, због ранијих недела, нађен је његов ДНК. Подударао се с ДНК пронађеним на опушку. Тај доказ га је и извео на суд, а потом је затворен у америчкој бази „Бондстил” код Урошевца. Одатле је успео да побегне и он је једини човек који је утекао из једног од најбоље чуваних војних објеката на Балкану. Доспео је у Албанију, да би потом био осуђен на 40 година затвора у Приштини, а, на крају, мисија Еулекса га је ослободила свих одговорности за злочин. Један од аргумената суда била је и тврдња да се на пању одакле је активиран експлозив Фљорим Ејупи нашао случајно и да је, рецимо, дошао ту да шета и ужива у природи.

Зоран Влашковић: “Викиликс” о ослобађању Фљорима Ејупија

Иако се од правде, што се институција тиче, готово одустало, Ливадице се уклапају у мозаик нерешених злочина у доба мира. „Има, нажалост, много оваквих дана, доста жртава, али до сада ниједан починилац није пронађен”, каже Срђан Поповић. Председница Општине Грачаница Љиљана Шубарић истиче да „свих ових година бол не јењава, нажалост, појачава се дубоким осећајем неправде”.

Међународна заједница, укључујући њене војне, полицијске и судске органе, никад није преузела одговорност и расветлила овај случај до краја. Од тренутка експлозије до ослобађајуће пресуде Фљориму Ејупију. Породицама страдалих Мирјане Драговић, Сунчице Пејчић, Живане Токић, Слободана Стојановића, Небојше, Снежане и Данила Цокића, Вељка Стакића, Ненада Стојановића, Милинка Краговића, Лазара Милкића и Драгана Вукотића било је јасно да правда за њих не постоји и да је намењена онима који себе сматрају победницима. Четрдесет троје тешко страдалих и повређених сретали су се на суђењима с лицем Фљорима Ејупија. Како су године пролазиле, многи су на њему уочавали промене, примећивали су како његова коса почиње да седи, како се мења и стари. Многи од њих, међу њима и новинарка магазина „Глас југа” Горица Шћепановић, јуче су се запитали шта ли ради и где је човек који им је уништио животе. Пожелели су да виде један његов обичан дан и схвате размере неправде која их је погодила, питајући се како би изгледао дан Мирјане Драговић да је имала прилику да почне да стари.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 17. 2. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , , , ,

1 reply

  1. Prokletnici! Sto puta da su prokleti! Daj Boze i mi da vidimo neku pravdu pre svrsetka sveta.

Оставите коментар