Иако су већ на високом нивоу, билатерални односи Србије и Француске нису достигли свој пун потенцијал. Зато Француска намерава да остане инволвирана у политичке процесе на Балкану, рекао француски амбасадор
Амбасадор Француске у Србији Пјер Кошар (Извор: Институт за европске студије)
Институт за Европске студије имао је част да деветог фебруара угости амбасадора Француске Републике у Србији Њ. Е. господина Пјера Кошара (Pierre Cochard), који је том приликом одржао предавање на тему српско-француских односа у светлу француског председавања Саветом Европске уније. Господин Кошар је предавање започео кратким освртом на богату историју билатералних односа Србије и Француске, који су формално успостављени непосредно након Берлинског конгреса – тачније првог јануара 1879. године – и који су, према амбасадоровим речима, од самог почетка били утемељени на вредностима које су оба народа високо ценила и које и данас цене; вредностима попут слободе. Веза два народа додатно је учвршћена током Првог светског рата, да би се на завидном нивоу одржала све до краја двадесетог века.
Распад СФРЈ привремено је увео нову димензију у српско-француске односе, који су током деведесетих година прошлог века – историјски гледано – дотакли своју најнижу тачку. Заједничка држава Јужних Словена распала се у моменту у ком је Европска економска заједница прерастала у Европску унију, односно у моменту када јој је било преко потребно не само да демонстрира политичко јединство у односу на дешавања која су се одигравала на Балкану, већ и да остатку света докаже да је способна да делује као глобални актер који може да спречи конфликт и да одржи мир у свом непосредном суседству. Нажалост, земље ЕЕЗ у тој намери нису успеле, што је код Француза – тврди амбасадор Кошар – оставило посебну врсту ‘трауме’, јер је поменути неуспех заувек дефинисао начин на који његови сународници перципирају Европску унију (као глобалног политичког актера) и своју улогу у њој.
Након окончања оружаних сукоба у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, Француска се на неко време дистанцирала од Балкана и Србије, што због других геополитичких изазова који су захтевали више пажње, што због чињенице да су билатерални односи две земље нарушени током ратова деведесетих. Обнављање међусобне сарадње није се одвијало брзином коју су многи прижељкивали. Проширење Европске уније (приступањем држава чланица које су традиционално припадале источном блоку) у Француској је изазвало бојазан од пребрзог придруживања нових земаља, па је и могућност прикључења држава Западног Балкана посматрана са дозом предострожности. С друге стране, и у самој Србији је све до 2008. године – како у њеној Народној скупштини, тако и у једном делу јавне сфере – било присутно јако анти-европско расположење, које је често кочило бржи развој политичке и економске сарадње две земље.
Извор: Институт за европске студије
Ствари су се набоље промениле у деценији која је остала иза нас, у периоду у ком је и Француска поново одлучила да појача своје политичко и економско присуство на Балканском полуострву. Србија је своју јасну намеру да постане члан Европске уније демонстрирала потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању 2009. године, а касније и отпочињањем приступних преговора са ЕУ 2014. године. Француска је одлучила да – поред напора које је уложила у изградњу добрих односа са Србијом на мултилатералном нивоу – паралелно ради и на унапређењу билатералних односа две земље. Потписивањем Споразума о стратешком партнерству Француске и Србије из 2011. године отворен је простор за интензивнију политичку сарадњу и привредну размену, који је додатно увећан иницијативама актуелног председника Емануела Макрона (Emmanuel Macron), на које су званичници из Србије позитивно реаговали. Временом је приметно увећана и улога коју званични Париз игра у надгледању и фасилитацији преговора између Београда и Приштине, као и подршка коју он пружа Берлинском процесу и регионалним подухватима поспешивања политичке и економске сарадње, попут иницијативе Отворени Балкан.
Имајући наведене чињенице на уму, не чуди што је Западни Балкан почетком ове године дефинисан као један од геополитичких приоритета на које треба обратити пажњу за време трајања француског председавања Саветом Европске уније. То је посебно охрабрујуће – сматра амбасадор Кошар – када се у обзир узме намера француског председника Емануела Макрона да председавање његове земље искористи како би дефинисао у какву заједницу Европска унија треба да израсте до 2030. године. Но, да би се и земље Западног Балкана до те године нашле унутар њених оквира, потребно је да уложе још труда како би заокружиле започети процес реформи. Када је реч о Србији, званични Париз у наредном периоду посебно намерава да мотри на њен напредак у областима везаним за владавину права и за слободу медија.
Иако су већ на високом нивоу, билатерални односи Србије и Француске и даље нису достигли свој пун потенцијал. Како би остварила тај стратешки циљ, Француска намерава да остане инволвирана у политичке процесе који се одвијају на Балкану и да заједно са Србијом – као њен поуздани партнер – учествује у њеном даљем економском развоју. Заједнички пројекти попут реновирања и проширења београдског аеродрома Никола Тесла јасно демонстрирају ту намеру Француске Републике.
Јовица Павловић,
истраживач сарадник Института за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Институт за европске студије !? Чији лебац они једу и које науке изучавају ? Да ли после свршених студија постајеш Европа , Европејац , евро или Еврон ? Да ли је “ истраживач сарадник “ професор или студент европејства ? Или само евРОБ ?
Деси се тако да понеко заборави да је и Србија део Европе једнако колико Француска и Норвешка. Да је ћирилица европско писмо, да је национализам европски феномен. Није довољно само слепо навијати за своју земљу, потребно је понекад нешто и прочитати. То је разлика између навијача и патриоте.