Светосавље је знак присуства Светог Саве међу нама, и сведочанство да имамо чиме да се поносимо, али не и чиме да се гордимо

Слободан Владушић (Извор: Печат)

Поштоване даме и господо,

Није ми први пут да држим беседу у част Светог Саве. Први пут међутим, имам осећај истинске недостојности. Обавеза коју сам преузео на себе не чини ми се само тешка; она можда и не може да се испуни.

Шта је моја обавеза овде пред вама? Свакако није то да вам препричам биографију Светог Саве и да је окружим са неколико конвенционалних реченица дивљења.

Моја обавеза је много тежа. Прихватајући је, ја сам се подухватио задатка да учиним да Свети Сава буде присутан, међу нама, сада и овде.

Овај задатак је тешко испунити зато што неке особине Светог Саве данас једва да уопште постоје међу нама. Даћу вам само један наоко безазлен пример.

Ако погледамо биографију Светог Саве видећемо да је то човек који је умео да поштује друге људе. Не само свог оца Немању, односно монаха Симеона, чије је житије написао – већ и средњег брата Стефана, са којим је дуго времена сарађивао, али и најстаријег брата Вукана, који се у једном тренутку завадио и одметнуо од њих двојице. Да није било тог поштовања према обојици браће, Свети Сава сигурно никада не би успео да их помири над очевим одром, у Студеници, 1208. године.

Данас, се глагол ,,поштовати” употребљава знатно ређе него један други глагол који је општепознат. То је глагол испоштовати.

У чему се ова два глагола разликују?

Глагол поштовати означава временски неограничен однос наклоности према другој особи, коју ценимо због њеног етоса, односно због непромењивих особина које та особа поседује, а којима се дивимо.

Глагол испоштовати сасвим супротно, значи правити се да неког поштујемо у једном ограниченом временском периоду, да би нам та особа у неком тренутку у будућности вратила дуг и учинила нешто, зато што смо је раније… испоштовали.

Разлика је дакле, очигледна и огромна: поштовати неког значи имати аутентичан, стваран, безинтересни односа према другој особи, док испоштовати неког значи имати лажан, неискрен и неаутентичан, однос према другој особи. Када поштујете некога то је нешто, али када некога испоштујете, то је ништа.

Свети Сава (Фото: http://mitropolija.com)

Зато поред глагола поштовати постоји и именица поштовање. Супротно, нема именице која означава то да сте неког испоштовали. Зато што испоштовати не значи ништа.

Ово кратко поређење два глагола, заправо две животне филозофије, две слике света, говори нам врло јасно у каквом свету живимо: у лажном, неаутентичном свету, где је све рачун и где једва да има људи који су у стању да некога поштују, а исто тако и људи које ваља поштовати.

Како дакле, учинити да Свети Сава буде присутан у овом нашем времену када оно предоминантно није ни светосавско, ни хришћанско, него је сасвим супротно – мислим да се то може рећи отворено – антихришћанско.

Није довољно дакле, знати нешто о Светом Сави, нису довољне само чињенице о његовом животу, јер су голе чињенице само информације које пролазе кроз нас и одлазе право у заборав. Потребно је, овде и сада, да на неки начин искусимо живот Светог Саве, да га доживимо и да од тог доживљаја начинимо, сви заједно, искуство које ће нас пратити кроз живот.

Само тада можемо да кажемо да је Свети Сава био присутан данас, овде, са нама.

Владимир Ћоровић у својој чувеној Историји Срба на једном месту каже:

,,У читавој нашој прошлости није било периода кад су се на управи у земљи налазила два члана династије с тако изузетним способностима као што беху Стефан [Првовенчани] и Сава, у тако уској и на један циљ концентрисаној радњи.”

Иако их Ћоровић посматра као део истог тима, велика је разлика између Стефана Првовенчаног и Светог Саве. Стефан је био политичку ум. Он је мислио краткорочно, имао је обичај да се мења у складу са политичком коњуктуром. Међутим, сви Стефанови политички маневри – а многи од њих нису били нарочито симпатични – данас би били бесмислени да Свети Сава није установио нешто што траје, што вреди чувати, чега се вреди држати, нешто што у нашем пролазном, људском времену, остаје непролазно.

Свети Сава нас подсећа да је ТРАЈАЊЕ и вредност и лепота, али и моћ.

Шта значи трајати? То значи бити веран свом завету, бити веран ономе што јеси, у пркос страдању и патњи, у пркос претњама и уценама.

Али исто тако, то значи бити веран свом завету и у пркос свим уживањима и привилегијама, које ти се нуде, да би постао неко други, или тачније речено, да би отпао.

Заиста, потребно је да постоји неко ко ће нас данас подсетити на лепоту трајања, на љубав у трајању и љубав према трајању. Баш данас.

Баш данас када се папагајски понавља како само будале не мењају мишљење и како је најважније прилагодити се.

А то значи променити се.

То није тачно: не мења се баш све. Мења се само оно што је небитно, неважно, слабо и без темеља. Или оно што је у међувремену постало такво. То се мења. И онај ко размишља само како да се прилагоди пролазним силама тај и сам постаје једна таква пролазност, као што су пролазни животи животиња, које немају ни историју, ни сећања на оно што је било пре, ни очекивања и надања за оно што долази.

А за њих долази само смрт.

И да додам: доминантна особина конвертита од вајкада је била мржња. Мржња према ономе што траје и према онима који трају.

Насупрот такве пролазности, безличне и биолошке, стоји фигура Светог Саве, његова вера и његова христоликост, његова трајност и трајност његових дела од којих је најзначајнија аутокефална Српска православна црква, јер она у себи укључује и сва остала његова дела: и манастир Хиландар и Номоканон, и Житија светог Симеона, и три типика: Карејски, Хиландарски и Студенички.

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

Сада када смо видели да је фигура Светог Саве обележења трајањем, можемо се запитати како је трајање уопште могуће у нашем људском, овостраном свету?

Одговор на ово питање је моћ предања или традиције. На овом свету трајемо тако што предајемо нешто онима који долазе после нас.

Рекао сам да је овај свет антихришћански. То се види и по томе што је у њему традиција оклеветана.

Уче нас да је традиција нешто што ограничава наше стваралачке моћи, нашу слободу стварања, нашу креативност. Хајде да то проверимо овако: да ли је верност православној традицији ограничила Светог Саву у његовом делању? Да ли је верност светосављу ограничила стваралачке моћи Николаја Велимировића или Јустина Поповића или патријарха Павла или митрополита Амфилохија Радовића или Жарка Видовића?

Напротив.

Само онај ко никада ништа није створио, јер није дорастао до моћи стварања, само тај мисли да га је традиција у било чему ограничила.

Традиција је заправо обећање трајања, обећање да нешто што створимо може да траје, божијом милошћу и милошћу талента и милошћу других људи који јесу попут нас, или су били попут нас или ће бити попут нас.

Да нема тог обећања трајања путем дела, људи не би ништа ни стварали – они би се предали уживањима, која су углавном физиолошке природе.

Уместо да стварају, они би евентуално нешто производили.

Међутим, производити није исто што и стварати.

Резултат производње је производ, нешто што се троши у времену и што нема претензије да траје. Резултат стварања је дело, које тежи трајању. Бог није био произвођач, него стваралац и људска потреба за стварањем је знак нашег заједничарања са Богом, односно знак нашег учешћа у божанском животу.

Свети Сава је био један такав стваралац. Он је написао житије свог оца Немање, који је поставши монах, добио име Симеон. На први поглед, то житије има своју прагматичку функцију. Тако нам се то чини данас, зато што смо и ми сами одвећ прагматични – па истином сматрамо само оно што нам користи. Зато можда и не можемо да видимо да је однос између Немање и Светог Саве, пре свега однос између оца и сина.

Након што је абдицирао, на Благовести, 1195. године, Немања се замонашио у цркви Светог Петра и Павла у Расу. Затим се повукао у Студеницу, а онда је отишао на Свету Гору где се већ налазио његов замонашени син Сава. Ћоровић на два места у својој Историји Срба пише да је Свети Сава био мезимац Немањин, што уноси личну димензију у однос између оца и сина.

Свети Јустин Нови (Ћелијски): Беседа пета на Светога Саву

Љубав сина према оцу приметна је код светог Саве и то не само зато што је написао Житије Светог Симеона. Она је присутна у једном гесту у коме син наставља традицију коју је започео његов отац. Наиме, пре другог одласка у Свету земљу, године 1234. Сава се својевољно одрекао титуле архиепископа у корист свог ученика Арсенија. Дакле, свети Сава је умро као монах баш као и његов отац: као што му се отац Немања одрекао световне власти, тако се и Свети Сава одрекао црквене власти.

Ово одрицање од власти данас има посебан значај: познати су нам људи који пре доласка на положај нису имали никакву тежину, а неће је имати ни онда када оду са положаја. То су људи институција, људи ограниченог рока трајања. Људи којима је положај све, јер су они сами ништа. И зато им је блиска мисао Макијавелија да циљ оправдава средство: њихови циљеви су ниски, па су им и средства иста таква.

Свети Сава је супротност управо таквим људима. За разлику од њих, он је личност.

Шта значи бити личност? Укратко: оно што је код обичних људи раздвојено, код личности је спојено. Вера и политика се у доба Светог Саве, већ разилазе, па крсташи 1204. уместо да ослободе Свету земљу, освајају хришћански Константинопољ.

Код Светог Саве, међутим, није тако.

Свети Сава је спајао у себи и државника и верника: за њега политика није била раздвојена од вере и божијих заповести. Зато верујем да је за своје савременике Свети Сава морао зрачити неком истинском, скрушеном христоликошћу и да су његови бројни дипломатски успеси били последица управо његовог зрачења: други су у њему видели живу слику онога што су осећали да би требало да буду, а нису били. И зато су му се приклањали – не зато што су га се плашили, већ зато што су желели да макар у једном тренутку буду као он.

За мене је Светосавље управо то: принцип богочовека, чије су стваралачке моћи огромне, не зато су неограничене, већ сасвим супротно, зато што су ограничене вером односно етиком која се темељи у вери.

Зато наслеђу Светосавља припада и онај јединствени спој чојства и јунаштва који одликује нашу, српску слику света, где је јунаштво наша неутажива жеља за слободом, а чојство, наша свест да циљ не оправдава средства и да се слобода или победа не смеју укаљати.

Светосавље је дакле, и она храброст српских војника на Церу, Колубари, у одбрани Београда и на Мојковцу, које све време прати чојствен однос према непријатељу.

Наслеђу Светосавља припадају и литије које су недавно трајале у Црној Гори, а које ће, уверен сам, трајати и даље.

Те литије су сваког човека који је у њима учествовао, учиниле бољим него што је био, јер се лепота циља осликава и у лепоти средства којим се до њега долази.

Наслеђу Светосавља припада и сваки од двадесет гренд слемова Новака Ђоковића који је своје противнике побеђивао на турнирима, а није их протеривао са њих.

Укратко: Светосавље је знак присуства Светог Саве међу нама, и сведочанство да имамо чиме да се поносимо, али не и чиме да се гордимо.

Хвала вам!

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 28. 1. 2022)

Categories: Преносимо

Tags: Котор, Свети Сава, Слободан Владушић, Срби, Стефан Првовенчани, беседа, историја