Горан М. Јанићијевић: Зајечарска „отмица Богиње памћења“ помоћу „Тројанског коња“

Зајечарци „касно пале“ али дуго памте; неколицина се професионално бави историјом а знатан број аматерски али посвећено. Памтиће ваша дела и недела и кад сиђете с историјске позорнице

У свечаној сали Универзитета у Крагујевцу одржан је међународни научни скуп „Драгослав Срејовић и мултимедијалност“ 29. новембра 2021. на дан упокојења знаменитог академика и археолога. Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитет у Крагујевцу, у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе Крагујевац, свесни слојевитости Срејовићеве личности, многострукости научног истраживања и доприноса српској и светској археологији и култури, традиционално организују тематска научна сабрања по питању његових тековина.

Драгослав Срејовић (Извор: Православна митрополија црногорско-приморска)

За то време у Народном Музеју „Зајечар“, смештеном у здању на средини у улице која носи име Драгослава Срејовића, одигравала се нека врста драме са комичним и трагичним заплетима истовремено, дакле – трагикомедија, како се могло сазнати из детаљног синопсиса у ауторском тексту Владе Маџоског „Daleki istok razuma /Ista meta, bliže rastojanje“ (ТИНА/Тимочка информативна агенција 28. 20. 2021). Очигледно да је аутор детаљније упућен у проблематику смене старог и избора новог директора, која се налази у одређеној релацији са изградњом Визиторског центра на археолошком налазишту Феликс Ромулијана, прецизније – изгледа сa замашним европским инвестицијама у ово здање. Средства ће свакако бити најпре усмеравана ка оснивачу Музеја – Граду Зајечару, који ће их прослеђивати крајњем кориснику и реализаторима пројекта. Потребно је дакле да на челу музејске установе буде неко ко „неће таласати“ док градска управа распоређује средства по принципу „сеци леђа крпи д***“ или обрнуто. Можда на томе почива уверење музејског Управног одбора и градских структура да међу запосленима у Музеју нема адекватног кандидата за наведену дужност што је Маџоски аналитички предочио на следећи начин:

„Садашњој директорки Музеја ускоро истиче мандат, изгледа да она није по вољи Ничићу (Бошко, градоначелник Зајечара – прим. Г. Ј.) и још некима, те је започео процес устоличења новог директора. Успут, у градском музеју имамо два доктора наука, једног археолога и једног етнолога. Докторирали су на државном Универзитету у Београду, нико им није дојавио да се код Ничића признају докторати само са Мегатренда, добијени у оквиру викенд програма и испита.“

Годинама сам на научно-истраживачком пољу, али и у оквирима излагачке делатности, сарађивао са сада већ бившом директорком др Мајом Живић, као и са другим музејским саветницима и кустосима – чини се са доста успеха. Пријатно изненађење представља сазнање да у нашим музејима у унутрашњости делају музејски стручњаци са ентузијазмом, стручним и научним способностима и искуством, те склони иновативности на овом пољу. Како било, започети процес смене директора у међувремену је окончан и на ово место постављен је глумац (?) зајечарског позоришта Вујадин Милошевић. Тако се већ сада у Музеју може очекивати изразито позоришна најава: „Глумци су стигли, сире!“ Овај апсолутни куриозитет у музејској сфери може се схватити као извесно „проширивање хоризоната“ музеологије и музејских пракси. У древно античко доба о заветним даровима из збирки и депоа у виду шанаца у великим светилиштима попут Олимпије, као и књигама пописа уметничких дела и трофеја, старали су се посвећеници из редова свештенства, док су о средњовековним ризницама бринули монаси-ризничари итд. Са развојем науке и образовања у тзв. модерно доба музеји постају установе науке, културе и уметности а музеологија – научна дисциплина са властитим циљевима и методима. Читава два столећа баштинимо ову традицију, а мислим да није потребно набрајати све функције музејске делатности. Установа музеја парадигматски је повезана са грчком богињом памћења Мнемозином и њеним кћерима – музама. Премда је Талија једна од њих, њено станиште није у музеју већ у театру. Барем је било до сада.

Вујадин Милошевић (Извор: Зајечар онлајн)

Продор једног глумца у област музејске делатности као „Пилата у Вјерују“ може се схватити – ако не субверзивним онда бар – реметилачким чиниоцем. Није, дакле, циљ овог приказа омаловажавање глумаца (или наведеног глумца – и то не само на основу непознавања његових достигнућа) већ што то уопште није тема; једноставно ова идеја не стоји „право“ у односу на струку и здрав разум, све да је у питању и сер Ентони Хопкинс и његов Оскар, номинације, награде, одликовања и титула приде. Стога на питање: шта ће глумац радити у музеју (?) кључним се чини духовити одговор Маџоског:

„Па, Вујадин је глумац и он ће радити свој посао – глумиће директора а неко други ће вући потезе и бити стварни директор.“

У питању је, дакле, операција „Тројански коњ“. Такав варљиви поклон „наивнима унутар здања“, међутим, неопходно је да има замашну кубатуру телесне шупљине како би се у њу поред главног стратега сместили јуришници и армија воштаних фигура. Овде је такође потребно објашњење: аутор под појмом „Велики музеј воштаних фигура“ подразумева Скупштину града Зајечара. Занимљиво запажање и још боља идеја: у виолентној продукцији свакојаких музеја бизарности свуда по свету могао би се етаблирати и промовисати и овај зајечарски, особито у односу на изузетне перформансе самих фигура, које превазилазе нпр. оне из Палминог музеја у Јагодини: зајечарске воштане фигуре су практично неистопљиве деценијама (те је ирелевантан проблем редовног сервисирања клима-уређаја); имају развијену способност одржавања физичке дистанце (ментално су одавно успешно дистанциране, особито у односу на оно што слушају – опет – у позоришту, где се одржавају седнице), тако да се не могу међусобно слепљивати; гледају право као да знају о чему је реч и нешто разумеју, те подижу руку на изговарање одређеног броја или наслова…

Бошко Ничић (Извор: Истиномер)

Наивне, који мисле да је у питању још једна напредњачка ујдурма, потребно је одмах разуверити; ствар је знатно сложенија и замршенија чак и од гамзиградског лавиринта. Бошко Ничић се показује као кључна фигура и окосница наведене операције, али и њене политичко-економске позадине – што би рекли „целе приче“ – чији почеци сежу у 2008, када је као челник странке „Живим за Крајину“ постао градоначелник Зајечара. На овом положају опстао је до 2013. године. Његова потоња „градоначелничка апстиненција“ трајала је до 2017, када је победио на изборима, овога пута на челу странке „Покрет за Крајину“. Изгледа да су Зајечарци гласали за њега да би се решили напредњака, не знајући за „јадац“ – неколико месеци касније Ничић је сопствени покрет прикључио Српској напредној странци AV, утопивши га у њу. Потребу за показивањем себе иживео је учешћем у ријалити програму, тако да је политичко „пресвлачење“ обавио иза затворених врата. Залупио их је пред носом сопствених бирача. Да мештани Зајечара и околних села ипак памте показао је изборни резултат из 2021. када је „политички агенс АВ – сој БН“ освојио 24 мандата док је другопласирана листа др Ненад Ристовић – Победа освојила чак 16. Од потоњих коалиционих партнера зависило је освајање власти. За одговор на питање како је формиран „Музеј воштаних фигура“ (?) од значаја је један од последњих интервјуа редитеља Горана Марковића (Naša borba, 25. 11. 2021). Цитирао је неког човека на чије је питање о тренутној политици Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић одговорио следеће: „Немци пролазе а ми се правимо мртви“. Када су пост-изборне коалиције у питању ствар је обрнута – када претходним властима треба обезбедити опстанак социјалисти се „праве живи“. Што се „његове несмењиве еминенције“ Б. Н. тиче, морам да нагласим да се последње две године углавном извињавам пријатељима и познаницима, које сам, претходно, убеђивао да градоначелник има заслуге, позивајући се на уређење Попове плаже и скијалишта на Краљевици. За то време, њихови погледи „говорили“ су: „Не живиш ти овде.“ Не живим али остављам ту неки, на другом месту тешко зарађени, новац. За наслеђену некретнину у Зајечару плаћам порез и „прикљученија“ као да се налази на Петој авенији.

Зајечар (Извор: Википедија)

Коначно, градске власти са дубиозном већином доносе кључне одлуке за будућност Зајечара, не обазирући се на његову прошлост. Потребно је стога скренути пажњу свима који ће ускоро изаћи из трупла дрвеног коња да се „чувају“ Мнемозине. Зајечарци „касно пале“ али дуго памте; неколицина се професионално бави историјом, а знатан број аматерски – али посвећено. Памтиће ваша дела и недела и кад сиђете с историјске позорнице. Археолог, културолог и антрополог Драгослав Срејовић, на основу истраживања Лепенског вира, такође је знао да постоји један народ који обрађује земљу, негује култ и твори уметност. И један други, дивљи, који бескрупулозно присваја добра и уништава све пред собом. Ипак, први су у историји остали упамћени захваљујући плодовима, које је изнедрила њихова култура.



Categories: Разномислије

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Koncept ‘muza’ nije grcki nego srpski. To je jedno od retkih grckih priznanja da su taj koncept preuzeli od Tracana. Zasto se ne kaze otvoreno na kraju teksta da su oni prvi nasi preci iz doba Vince a ovi drugi su nomadi i preci danasnjih zapadnjaka koji su dosli iz ruskih stepa. Kada bismo samo to znali onda se ne bi cudili sta nam se to danas desava i sta nam se sve desavalo u poslednjih 4800 godina.

Оставите коментар