Рајо Војиновић: Рат с Ловћенским Тајновидцем – Његош је Христов, а не вијећник Авноја

Поводом изласка из штампе допуњеног издања „Сумрака Ловћена”, збирке докумената о скрнављењима Његошевог гроба у 20. вијеку

Петар Лубарда, Сумрак Ловћена, 1970. (Извор: Музеј града Београда)

Ових дана је из штампе, с благословом Митрополита Јоаникија, у издању Митрополије црногорско-приморске и њене ИИУ „Светигора“ изашло ново, допуњено издање „Сумрака Ловћена“. У питању је изузетно значајна публикација која говори о посмртном страдању Светог Владике Петра II Петровића Његоша. Ради се, заправо, о репринт издању збирке докумената о скрнављењима Његошевог гроба у 20. вијеку, под овим насловом објављене 1971. године поводом рушења његове гробне цркве на Ловћену и постављања на њено мјесто Мештровићевог паганског маузолеја, са додатком у коме се налазе текстови светопочившег Митрополита Амфилохија о Његошевој капели, као и чувена бесједа Светог Владике Николаја Велимировића изговорена приликом преноса Његошевих моштију на Ловћен 1925. године.

Ова публикација недвосмислено свједочи да практично кроз читав 20. вијек и пуне двије деценије 21. вијека траје беспоштедни рат против аутора Горског вијенца и Луче микрокозма и његовога гроба на Ловћену. Заправо, тај рат траје још од Његошевог времена. „Мени довијек сопутствује противни вјетар и за мене, на прилику, не има мира до у гробу“, жалио се Његош у једном свом писму руском конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу.

Његош у писму Јеремији М. Гагићу: Тесно ми отсвјуду (1846)

Испоставило се да тога мира за њега нема ни до дана данашњега – чак ни у гробу! Зашто? Зато што свакој идеологији и сваком непријатељу његовог народа и његове Цркве смета његов свети гроб. Заправо смета им он – Свети Петар II Тајновидац ловћенски и Пустињак цетињски! Због тога му, како записа луцидни Душко Радовић, нуде „већи гроб за нову смрт“:

„… маме га у своју раку, у казамат,
да га ставе под свој камен и своје страже,
да једино они буду надлежни за његов случај
да нам једино они могу препричавати његове
праве мисли
да није мислио оно што је мислио
и да није написао оно што је написао
и да је одувек мислио оно што они мисле.“

Ето, отуда толико насиље над Његошем.

Својевремено ми је на Цетињу, сада покојни Војислав Никчевић, „изумитељ“ тзв. црногорског језика и духовни отац данашњих „чиргиличара“ објашњавао како под црногорском књижевношћу он и његови идеолошки истомишљеници подразумијевају све књижевне текстове настале на тлу данашње Црне Горе, од артикулације говора до наших дана, као и све такве текстове аутора који су у односном временском периоду рођени на њеном простору. Једино смо вели, немоћни (баш тако рече: немоћни!) пред Његошем. Он је ваш, исповиједи ми се он на сред улице дижући руке увис и слијежући раменима, подразумијевајући под тим „ваш“ – Србе.

Из ранијег издања „Сумрака Ловћена“ (Извор: Купиндо)

Али не смета Његош само идеолошким антисрбима него још више овдашњим антибожним рационалистима материјалистима, богоборцима свих фела и идеолошких усмјерења. Смета им што је православни хришћанин, тајновидац и боговидац. Отуда толико опорочавање Његоша! Отуда њихове болесне тврдње да је Његош био случајни и полуобразовани владика који, ето, није разликовао појмове српство и православље. Ваља им доказати да Његош није оно што јесте, како ни ми не бисмо били оно што они не желе да будемо, већ оно што они хоће а ми не можемо и нећемо да будемо. И то клеветање траје тачно онолико колико и Његошево дјело.

Не случајно, само је прво издање Горског вијенца потписано онако како га је потписао сам Његош: Горски вијенац, историческо собитије при свршетку седамнаестога вијека, сочињеније П. П. Н. Владике црногорскога. Сва остала су, супротно ауторовој вољи, потписана овако: Петар II Петровић Његош, Горски вијенац. Његош је, како видимо, од личног имена и презимена сматрао важнијим оно „владика црногорски“ па се потписао само иницијалима да би истакао управо то „владика црногорски“. Његовим, пак, противницима ту највише смета баш то „владика црногорски“ па га једноставно одстрањују.

Прво издање Горског вијенца

Док се у нашим основним и средњим школама иоле озбиљно изучавао Горски вијенац, ђацима је тачно, али ипак еуфемистички широко објашњавано да је тема Горског вијенца борба Црногораца за слободу, а не тачно и прецизно: борба Црногораца за опстанак православне вјере пред најездом турског окупатора и „плахих и лакомих“ превјерица. Тако су деценијама у дјечјим очима замагљивали Његошев прави лик. Али, није помагало! Због тога данас у уџбеницима и нема Горског вијенца. Тачније, има га, али у опиљцима који су далеко од суштине Његошевог дјела, без хришћанства и православног српства, тј. светопетровићевског, обилићевско-његошевског црногорства.

Из истих разлога смета и његова гробна црква. Када данашњи монтенегрински неонацисти кажу да неће цркву Карађорђевића на врху Ловћена, они лажу. Лажу, јер и они и ми знамо да они неће ни Његошеву цркву само због тога што је црква. Смета им сам Његош због тога што је он: хришћанство, православље, косовски завјет, вјера Обилића… Смета због тога што је темељ, стуб, чувар и неуништиви доказ нашег народног идентитета који они жарко желе да униште. Његош је Христов, а не вијећник Авноја. Његош је Црква, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије… Његош је ми, а не они. А то их жестоко боли. Милији им је, стога, Мештровић од Његоша. Јер, Његош је нама дика, а њима мука, наша идентификација а њихове идеолошко-идентитетске лажи неопозива негација – у томе је ствар.

Капела на Ловћену

Ми улазимо у годину страшног јубилеја: на празник Светих мученика Кирика и Јулите, 28. јула 2022. љета Господњега навршиће се тачно педесет година од страшног посмртног мучеништва – другог рушења цркве и Његошевог гроба на Ловћену. Тога дана сва крштена Црна Гора треба да клечи на кољенима и моли од Бога опроштај због тога тешког и претешког гријеха! Нека објављивање „Сумрака Ловћена“ буде почетак те молитве и испуњења завјета блаженопочившег Митрополита Амфилохија да обновимо ту цркву и сперемо срамоту с лица Црне Горе.

Амин! Боже дај.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Светигора, 14. 12. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Амин ! Бог даће !

    13
  2. Моја Луча

    (Његошу – Прометеју Србском)

    Када ми забране пјесме
    У шкрињу стихове спреме
    Посљедња кап моје чесме
    Храниће свјетлости сјеме

    Ни кад ми угасе ватре
    У подрум затворе сјене
    Не дам искри да се затре
    Ни кад вам украду мене

    Глув за буку и галаму
    И слијеп у мрклој ноћи
    Ипак гоним мрак и таму
    Моја Луча – ваше очи

    Момчило

Оставите коментар