Мирослав Здравковић: Материјална страна живота у Призренском санџаку 1571. године

У Србији 2021. имамо око 2 милиона свиња и то је 291 на 1.000 становника, а у 1571. је било 1,9 по домаћинству или 318 на хиљаду становника

Извор: Википедија

Књига др Татјане Катић „Опширни попис призренског санџака из 1571“ представља основу за анализу економске снаге 564 насеља пре тачно 450 година (од тога 500 насељених и 64 напуштена), а на основу пореских прихода по разним врстама. Разлике у регионалној развијености откривају се поделом пореских прихода на број баштина/домаћинстава.

Произведена количина житарица се открива када се порески приходи поделе са акчама по товару, а затим помноже са десет, да би се добио укупан број товара, и помноже са тежином товара 153,6 килограма.

Количина произведене шире за великопродају добија се када се израчуна број пореских чаброва, затим помножи са 10 и онда са тежином једног чабра (око 43 литра).

Број свиња се множи два пута са бројем пореских акчи и добија њихов укупан број, без прасића.

У 1571. је у Призренском санџаку произведено око 11.000 тона пшенице и то је по домаћинству око једне тоне и око 165 килограма по становнику. У Србији је у 2021. произведено 3,5 милиона тона пшенице и то је по 515 килограма по становнику. Данас се добар део пшенице извози, а тада су се у исхрани користили и раж, крупник и зоб па је тадашња производња по становнику, око 300 килограма, упоредива са садашњом која остаје након извоза!

У Србији 2021. имамо око 2 милиона свиња и то је 291 на 1.000 становника, а у 1571. је било 1,9 по домаћинству или 318 на хиљаду становника! Више него данас, мада је садашњи број опадајући и средином деветнаестог века имали смо више свиња од становника.

Ови резултати поређења изгледају сензационалистички, али сензације нису биле мотив истраживања. Мотив је била детиња радост у радозналости а и докторирао сам економску географију (Агломерације и токови робне размене), те се откривањем резултата и завршавају моја интересовања у вези са овим пописом и тадашњим временом.

Мирослав Здравковић: Етничка структура становништва у Призренском санџаку 1571.

Шта је добијено статистичком анализом пореских прихода?

Укупно је опорезовано 1.670 хиљада акчи што при курсу од 70 акчи за златник даје 23.853 златника. Највише је прикупљено пореза у Трговишту а најмање у Жежни. Када ставимо у однос пореске приходе са бројем домаћинстава добијамо да је просечно пореско оптерећење било 150 акчи или мало више од два златника.

Највећи порески приходи по домаћинству били су у Хочи (258), па у Жежни (151), испред Призрена (147), Трговишта (129) и Бихора (123). Ови подаци указују на регионалну развијеност: најбогатија је била виноградима богата Хоча а најсиромашнији Бихор и однос је био већи од два пута у корист Хоче.

Рајинска домаћинства су плаћала по 25 акчи пореза по баштини и још по 25 за неожењене мушкарце и 6 за удовице. Из пописа се може утврдити тачан број неожењених и удовица а овде смо дошли до 13,5 хиљада пореских глава на 9,9 хиљада хришћанских породица. Вишак од око 3,5 хиљада неожењених, а при забрани да се смањује величина поседа (од око 7 хектара) значио је могућност да се иде у ратове и да се исељава у друга подручја. Из Бихора, долине Лима, је вековима отицало, заједно са реком, становништво у богатије крајеве разорене ратним сукобима и слабо насељене.

Порески намет од 25 акчи на укупно 150 плаћених значио је да се пет пута више убира од плодова рада просечног сељачког домаћинства у односу на ову главарину. Однос је могао да иде до екстремних 23 пута више у Дреновцу у Хочи и до минималних 13 акчи за муслимане у Призрену. У приложеној табели испод текста може се видети да су најбогатија села била у нахијама Хоча и Призрен, а најсиромашнија у нахијама Бихор и Трговиште.

Табела Мирослава Здравковића на основу наведене књиге

Влашки порез био је по 100 акчи по домаћинству и они нису били под утицајем производних могућности и резултата рада. На основу просечних пореза по нахијама види се да је њихова пореска погодност била око једне петине у односу на осталу рају (100 према 123 за остало становништво Бихора). Додатна погодност Влаха била је у могућности да живе у задругама и тако да смањују порез по пунолетном члану, и да животом у задрузи не буду принуђени да напуштају своју средину.

У структури пореских прихода санџака од три најважнија пореза прикупљано је 53,7% од укупних прихода и то: од пшенице (21,4%), од рајинског ресума (20,2%) и од шире (12,1%). Следе јечам (6,8%), мешаница (6,5%), раж (5%), крупник и зоб (4,7%). У збиру од ових 7 пореских намета прикупљано је 76,8% од укупних прихода.

У санџаку је било до 876 жрвњева млинова, не мање од 600 јер су опорезоване са 15 и 30 акчи по жрвњу. Значи, свако село је у просеку имало више од једног млина мада су млинови постојали у тачно 250 насеља што значи да је тачно 250 насеља имало по више од 2 млина а осталих 250 није имало ни један.

На основу 6 акчи по дунуму муслиманских винограда, на основу 6.888 акчи пореза добијамо 1.148 дунума или око 115 хектара који су били у власништву муслимана.

Осим млинова опорезовано је било и 31 ваљарица, а било је и пореза на бране које су коришћене за наводњавање.

На 25 акчи рајинског ресума породице су биле оптерећене и са по 2 акче за повртњаке, за дрва и за чување шума па је основно пореско оптерећење износило по 29 до 31 акче јер за шуме није убиран порез у нахијама Призрен и Хоча. Када се томе додају десеци од ораха, кошница, воћа, лана и других усева ово може да изгледа превише. Међутим, уколико је једна породица могла да плати једним товаром пшенице, а то је 50 акчи, производила је 10 товара (1,54 тона), а то значи да је имала само од пшенице приход од 500 акчи који се умањивао за један товар (50) и основне порезе (31) те је са више од 400 акчи преосталог прихода могло да се много других мањих пореза, попут свињарине и Божића, који су износили једну акчу на две свиње.

Из података о порезима по селима може се видети да је већина села била у могућности да производњом жита лако плати порезе (уколико је била родна година) док од села у неплодним крајевима и није очекивана велика наплата, то јест, плаћање.

Табела Мирослава Здравковића на основу наведене књиге

На основу броја пореских товара и тежине товара можемо израчунати да је у санџаку произведено:

  • 11 хиљада тона пшенице што је 987 килограма по баштини или 164 по становнику (претпоставка 6 чланова породице).
  • 2.710 тона шире, што је 244 литара по баштини и 41 по становнику.
  • 7.302 тоне јечма: 656 и 109 килограма;
  • 8.290 тона мешанице: 745 и 124 килограма;
  • 3.568 тона ражи: 321 и 53 килограма;
  • 6.046 тона крупника и зоба: 543 и 91 килограма;
  • 291 тона проса и 8 тона наута (леблебија).

Слична производња житарица по становнику пре 450 година и данас указује на чињеницу да се људске потребе за храном нису много промениле у овако дугом периоду. Двоструко већа количина жита данас значила би масовне проблеме са гојазношћу (што и јесте случај) док би мањи род тада у односу на прописани пореским разрезом значио глад, сеобе и хајдучију.

Што се тиче духовне стране живота у попису су наведени српски манастири и цркве. Др Татјана Катић је уредно уписала који су од њих (готово сви) спаљени 1999. у нахијама Призрен и Хоча.

За много манастира и цркава у нахијама Бихор и Трговиште овај попис представља траг да су и пре 450 година постојали а да су данас остаци или су предмет археолошких истраживања.

Насловна страна књиге др Татјане Катић

Из књиге коришћена објашњења:

Крупник – врста пшенице с танким оскудним класом, без осја, издуженог зрна које при вршењу не испада из љуске. Постоји више врста крупника, а код нас су били распрострањенији: пир или озимац, шиљ и емер. Стр. 597.

Нијабет – приход од новчаних казни које је плаћало становништво за мање преступе (крађа, разбојништво, прељуба) на основу пресуда наиба или кадије. Износ нијабета је утврђиван отсеком за свако село, при чему је половина припадала спахији а половина санџакбегу пошто су они били задужени за чување јавног реда. Стр. 600

Ресум на бачве – такса за промет вина на велико; ишто што и баџ. За сваку бачву која је стизала на призренски трг продавац је плаћао 15 акчи. Стр. 601.

Товар – мера за тежину чија је величина варирала у зависности од области и од тога да ли је транспортована на колима, коњу, камили, магарцу или је служио као мера за метале, свију и др. Према призренској кануннами, товар Призренског санџака тежио је шест истамбулских мерица, тј. 153,6 кг. Осим тога у употреби су били и већи, од осам истамбулских мерица (204,8 кг) и од десет истанбулских мерица (256 кг). Стр. 604-605.

ПРЕУЗМИТЕ ЦЕЛУ КЊИГУ ДР ТАТЈАНЕ КАТИЋ

Click to access PopisPrizrenskogsandzakaiz1571.pdf



Categories: Не само о економији

Tags: , , , , ,

Оставите коментар