Срђан Поповић: Комунистичка идеологија и језичке манифестације

Комунизам као потпуна негација религиозног, моралног и породичног је на крају прешао из идеологије у стил живота

Совјетски плакат ‘Напред у комунизам’

Од почетка владавине 1945. године, па све до данас у виду криптокомунизма који је маскиран као неолиберална демократија, комунизам је осим своје идеолошке стране спровео и једну праву културну револуцију. Чувена историјска изрека нас учи да победник пише историју и као такав он одређује културно-политички живот окупиране или ослобођене државе. Језик као биолошка датост и основно средство за комуникацију између људи је одувек био на удару окупатора или колонизатора. Мартин Хајдегер, немачки филозоф, је говорио да је језик кућа Бића. Хајдегер је језику дао метафизички смисао, једну светост према којој људи морају тежити и старати се о њој. Колико је језик важан као обједињавајући фактор једног народа, најбоље се огледа у Аустрији након Другог светског рата. У земљи је спровођен темељни процес денацификације, тј. уклањања било чега што би Аустрију могло поистоветити са њеном прошлошћу и делом Трећег Рајха, уопште самом чињеницом да је немачки канцелар Адолф Хитлер рођен у аустријском месту Браунау на Ину. Немачки језик је тада уместо овог назива убачен у образовни систем као „језик наставе” (нем. Die Unterrichtssprache). Именитељ немачки је овде упадљиво одсутан и на овом примеру се јасно огледа једно прекрајање историје и традиције у корист победника. Сличну судбину је проживео и српски језик који је услед владавине тзв. „кока-кола социјализма” (како гласи и назив истоимене књиге проф. др Радине Вучетић) изродио једну потпуно нову фразеологију која у својој суштини јесте „политички коректна”. Комунизам је као систем потпуно игнорисао етику и било шта духовно, па су генерације одрасле у овом систему сведочиле хиперпродукцији пропагандних партизанских филмова и једној аристократизацији Јосипа Броза и истакнутих чланова Комунистичке партије Југославије. Виле на Дедињу и Сењаку су постали замкови комунистичке псеудоелите, Броз је имао сусрет са енглеском краљицом Елизабетом, путовао је по свету, а не толико познати комунистички злочинац Ратко Дражевић је стајао на челу „Авала филма” у периоду када је филм „Скупљачи перја” освојио „Златну палму” на фестивалу у француском Кану. За себе је говорио да је стрељао две хиљаде људи и да је спавао са исто толико жена. Сва та површина са наративима о одласку у Трст и спавањима на клупи је у свести тадашњих, па и каснијих генерација, оставила трага у виду језичких манифестација које се могу чути приликом разговора о одређеним питањима.

Извор: Стање ствари

Познати италијански марксиста, писац и друштвени теоретичар Антонио Грамши у својој књизи „Интелектуалци, култура, хегемонија” сматра да тежиште марксистичке идеје треба преместити у окупацију институција. Грамши говори о културној хегемонији и о поступности промена које временом требају да измене сензибилитет људи и тако их асимилују на савремено стање. Он наводи: „Власт не почива само на сили него и на сагласности – тзв. консензусу грађана у односу на програмске циљеве које власт остварује својим потезима у тзв. “практичној политици”. Степен највеће сагласности назива се хегемонија. Хегемонија није груба диктатура него меко наметање које се не доживљава као принуда, него као припадност доминантној групи, проистекла из рационалног промишљања водеће идеје. Принуда је таква само за онога ко је не прихвата, а не за онога ко је прихвата. Може се рећи о принуди оно што свештеници кажу о божанској детерминацији: за оне који је “хоће” она није детерминација него слободна воља. Уколико потчињена класа жели да освоји власт, она треба да подрива хегемонију владајуће класе. То је молекуларни процес и треба говорити о борби за нову културу, тј. за нов морални живот, који не може а да не буде тесно повезан са новим поимањем живота, све док не постане нов начин осећања и посматрања стварности. Конзументе културе, читаоце и гледаоце, треба пре свега посматрати као “идеолошке елементе, филозофски “измењиве”, способне, гипке, прикладне за мењање и тек потом као “економске елементе” који су у могућности да набаве публикације и наведу друге људе да их набаве и да их читају”. Још један битан марксистички теоретичар, Херберт Маркузе, јасно ставља до знања колико је важна улога језика: „Нова осетљивост и нова свест треба да пројектују и воде такво преображење, захтевају нови језик, да одреди и саопшти нове вредноте”. Према Маркузеу, управо та нова осетљивост трага за једном чулном културом која слави успон инстинката живота над агресивношћу и кривицом и требала би да нас доведе радикалне трансформације човека, друштвеног система и културе, која би одговарала „типу човека који није попут нас”.

Тако спроведена дезинтеграција друштвеног живота потпомаже колективизам и конформизам као основне видове обликовања индивидуалне свести. Уколико неко постави питање о нечему ван онога за шта је школован, врло лако се може десити буде исмејан као некомпетентна незналица, јер ће одговор доћи као „шта ти причаш о томе када то ниси завршио, немаш диплому, ниси стручан” или ће појединац на постављено питање реаговати релативистички и рећи: „Није моје да се ја тиме бавим, то није мој фах”. Комунистички систем је усадио таква веровања да уопште није потребно ширити видике, да свака птица треба да буде у свом јату и да ужива на мору у Макарској преко предузећа, јер постоји већ службеник који ће да одради посао за који је плаћен и школован (читај – индоктринисан). Принцип парцијалног усвајања знања је довео до таквог релативизма у коме се комунистички душебрижник или било ко заражен таквим начином размишљања побринуо за осујећивање сваког студиознијег и темељнијег погледа на свет, било чега што би могло да се подведе као скептицизам. Зато данас често можемо да чујемо синтагму „теорија завере” која је смишљена да дехуманизује и обесмисли скептичног истраживача који не верује у званичне јавне догмате. Сама конструкција је бесмислена, јер ако постоји „теорија завере” онда постоје и теорија и завера. У филозофији би теорија означавала уопштено знање о проблему које је резултат трагања за истином, а заверама је чувени Николо Макијавели посветио целу једну књигу. Али у комунизму није дозвољено размишљати и сазнавати, већ искључиво веровати. Веровати у пседуоестетску чулну културу која, осим што је „политички коректна”, је и хедонистички усмерена, па тако чујемо: „немој да мрачиш, мисли на лепо, млад си, не замлаћуј се политиком, тешким темама, немој да си чудак, кад ћеш се провести ако нећеш сад, касније ћеш имати децу, па ћеш бити у кући”. Сама мисао да неки млађи човек гравитира ка читању и култивацији личности би га у данашњим оквирима лако могла ставити у ред тзв. штребера или људи који су „пукнути особењаци”.

Жртве комунистичког терора (Фото: Трифко Ћоровић)

Ту појаву је уочио још чувени француски социјални психолог Гистав ле Бон и исту претреса у свом закључку књиге „Француска револуција и психологија револуцијa” (1912). Ле Бон каже: „Чини се да данашња младеж више воли делатност него мисао. Презирући бесплодне расправе филозофа, налази да су без интереса празне спекулације о стварима којих нам битност остаје непозната. Делатност се свакако препоручује и сви велики прогреси долазе од ње, но она постаје корисном истом пошто је како треба оријентирана. Личности су Револуције сигурно били људи од акције, па ипак су их илузије које су узели за водиље доводиле до несрећа. Делатност је увек штетна кад, презирући реалност, хоће да насилно промени ток ствари. Са друштвом се не експериментише као са лабораторијским справама. Социјализам, данашња синтеза ове тежњe, био би једно враћање на ниже облике еволуције, јер би парализовао највеће покретаче наше реалности. Замењујући индивидуалну иницијативу и одговорност колективним, спуштамо човека врло ниско на лествицама људских вредности.”

Комунизам као потпуна негација религиозног, моралног и породичног је на крају прешао из идеологије у стил живота. Породио је естетски синкретизам који је потом створио етички релативизам. Уместо вере у Бога, дао нам је надреалистичку уметност, уместо породичног мира провод, уместо жене као стуба породице партијанерку, уместо лепоте традиције дестинације и чежњу за путовањима и на крају уместо душе, дао нам је ослобађање у сваком смислу. Узбуђење и сензација су заменили мишљење и сазнање, те се ова комплетна промена друштвене парадигме одразила и на језик.

Срђан Поповић (26, Источно Сарајево), професор немачког језика и књижевности. Тренутно је на мастер студијама германистике на Филолошком факултету у Београду. Ради и на радију „Сербона“ као аутор и водитељ



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , ,

17 replies

  1. Тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти, Брозови великохрватски најамници у фабијанско-бундистичко-бољшевичкој и интермаријумској неблагодарној Југославији, тежили су да све разоре и разграде што нас Србе чини индивидуалним и духовним бићима. Захтевали су да обезличе и изопште из сваког Србина све оно што га веже за Бога, крв, породицу и отаџбину.

    39
    3
  2. Овакав асортимент идеја и безидејности може се наћи само на бувљаку идеја . Прва заповест , „Немој имати другог бога осим мене“ је самовлашће , човек се своди на поданика . Свака лаичка идеологија која заговара партиципацију човека у власти је боља од улоге стада коју нам монотеистичке идеологије обећавају као коначно решење . Такав Бог се стара за породицу , род , отаџбину на божански начин , у свевремену , по човеку недоступним законима . Никако на страсном суду , како се нама нестрпљивима то Божије време чини .

    4
    27
  3. Комунисти, који су захваљујући новој геополитичкој реалности/СССР-у/одабрани за партнера у подлој завереничкој игри запада, себе одувек представљају као носиоце апостолске моралности, којима, без изузетка, нису својствени греси смртника. Наспрам њих таквих, увек су полуљуди, то јест ми Срби.
    У последње време, приметна је појава самопосрбљавања комуниста, где се уз помоћ дестилованог идеолошког ескапизма, пажња јавности са горућих проблема одвлачи на далеку историјску периферију, којом владају превејани модератори и проналазе кривце и разлоге за свеопшту националну и друштвену ерозију. Иначе, Поповићев текст ми се јако допао, посебно ако се има у виду да је аутор врло млад.

    26
    1
  4. Драги брате Душане, хвала на коментару. Није комунизам сам по себи донео револуционарну промену друштвене парадигме, он је исту само интензификовао. Ослободио је духове просветитељства који су се крили у нашој интелигенцији, Белићу, Скерлићу, Цвијићу и многим другим. Пресудну улогу у сваком преврату су они одиграли. Други су проливали крв, а они су свему томе дали мисаоно оправдање. Један инспектор Рачковски је упозоравао тако руске власти пре револуције на могућност појаве исте. Он констатује : „Револуционарни трулеж је за сада додирнуо народне масе само споља. Интелигенција управо ври, али то врење не излази из предела теоретских опажања“. Југословенство и комунизам су некада били симпатичне идеје, почевши од Бечког књижевног договора као неког заметка те идеје, а данас су укорењени хедонистичко-мисаони догматизам. И сами примећујете да више нико не говори о пролетаријату, буржоазији, Марксу, Лењину као политичким чиниоцима, већ је сада акценат на јелима које је волио Тито или на организовању екскурзије до Лењиновог маузолеја и куповини чоколадица са Лењиновим ликом. Као што каже енглеска фраза : „The devil is in the details“. Црвени ђаво је сада допадљив и пријемчив и скрива се у дубоким језичким и антрополошким аспектима људског бића. Довољно је да посматрамо мушко-женске односе данас и да уочимо јасан комунистичко-инфантилно-неодговорно-ослобођени склоп.

    26
    3
  5. „Skupljaci perja“ nisu osvojili Zlatnu palmu. Sto se ostatka papazjanije tice, komunizma i socijalizma, liberalizma i neoliberalizma, drz’te se Srba u Starom Egiptu!

    8
    6
  6. Значајна тема и сложена и поштујем намеру аутора да се ухвати укоштац са њом. Ваљано је ипак позабавити се појмовима.. Као и, на пример, појмови „фашизам“ и „глобализам“, појам“комунизам“ постаје све оптерећенији наслагама које доноси време и идеологија (шта уосталом значи криптокомунизам) . Колико разумем, аутор појам користи за систем у којим мањина намеће правила ради контролисања других и остваривања сопствених интереса који нису искључиво материјални у условима после 2. Светског рата. Када се рашчисти са појмовима, лакше је бављење темом, избегавају се логичке грешке и необјективности, што је штета, јер се можда и исоравни закључци могу оповргавати.

    10
  7. Tako mlad covek ,cestitke i hvala Urednistvu na objavljivanju.

    13
    2
  8. Све је то тачно, али данас имамо ситуацију: да је становништво бивших социјалистичких земаља много религиозније и конзервативније, него на Западу; да високо држе породичне и међуљудске односе. Такође Исток је већ 70 година расадник најбољих светских уметника, спортиста и научника.

    Први сам ја максимално огорчен на германско-коминтерновску политику Карађорђевића и Броза – да се Срби десеткују; а опет са друге стране – кад видимо цивилизацијски скок током Ћопине владавине, морамо мало да се запитамо. где су плусеви, а где минуси његове ере?

    7
    9
  9. „Skupljaci perja“ jesu dobili Zlatnu palmu i to glavnu nagradu zirija festivala i nasi umetnici jesu bili cenjeni po Evropi . NEsto drugo je problem. Nasa gordost ( smrtni greh) i tada i danas nas vodi u propast. Tada. potkupila nas koka-kola, farmerice i sve sto su nam na kasikicu davali. Mislili smo da smo specijalni jer Boze moj, u Rusiji nema nista, oni nemaju ni ploce da kupe. Danas, ne vidimo da smo moralno pali i kao takve moze bilo ko da nas omalovazi, gde cemo mi, naravno , gordi , kao i uvek skociti da busamo u grudi, umesto da delamo na sebi. Komunisti su najvece zlo koje nam se desilo ikada. Naravno i u holivudskom filmu, glavni junak dozivece katarzu i s dna , dostici zvezde. Stoga glavno pitanje, da li zelimo biti glavni junak sopstvene price? Ako je odgovor da, onda braco i sestre, zasucite rukave. Pohvala mladom autoru na ovom tekstu.

    9
    2
  10. Криптокомунизам је глобализам са маском неолибералне демократије. У комунизму нису постојали избори, већ се власт „наслеђивала“ путем ликдвидације друге стране или уставним одређењем. Нпр. када је умро ( или пак отрован ? ) на власт је дошао Хрушчов који је уз помоћ Жукова стрељао Лаврентија Берију који је био најближи Стаљину. Након Титове смрти, по уставу влада Председништво и долази потпреседник на место преминулог Тита. Не постоје избори ни данас, тако да се народ није питао да му Ана Брнабић буде премијер или нпр. интелектуална елита да им на челу буде неко попут Ружића. У комунизму су људи напредовали у животу оданошћу према партији, а данас напредује јер познају овога или онога. Генерални директор СЗО, Тедрос, има дубоке везе са марксизмом у Етиопији, а Ангела Меркел нпр. је у младости, мислим, била члан социјалистичке омладине. За време председника Француске Жоржа Клемансоа је изгорио историјски архив Француске револуције који је садржавао огромну документацију о истој. Неки историчар је спалио исти ( претпостављате, по задатку , јер и сами знамо да је Франц. револуција била прва социјалистичка револуција и да је Русо први теоретичар марксизма). У Србији и дан данас постоји УДБА, државна Служба наставља да обнавља комунистички метод обрачуна са противнцима и вешто убацује своје људе који разводњавају историјску слику о партизанима и другој страни. У Београду и дан данас постоје „Хотел Југославија“, „Југословенска кинотека“, „Југословенско драмско позориште“, зграда „Југошпеда“ итд….на духовном плану постоји један хедонистички егалитаризам, и виши и нижи сталежи могу да једу иста јела и да путују на сличне или исте локације, сви се слично или исто облаче, читају исте или сличне ствари, говоре сличне или исте реченице и заправо сви теже имитацији, тј. миметичком организовању ( термин од социолога Габријела Тарда ). Индивидуална креатиност и слобода су овде замењени подражавању и стварању серијских производа неовисно о полу, социјалним предиспозицијама и слично. Зато и кажем. Није више ствар идеолошког карактера, да се прича о Марксу, Лењину, комсомолцима, радним акцијама, већ је све прешло у стил живота и мутирало у прихватљивији и подмуклији облик. Перманента револуција су сада код обичних људи проводи и немир који тражи авантуризам, а на глобалном плану разноразни терористички напади, пландемије, увођења „демократије“ …..

    11
    1
  11. Dakle, „Skupljaci perja“ NISU OSVOJILI ZLATNU PALMU sto se lako da proveriti na guglu: PALM d’OR WINNERS !!!!!!!! Posto niste u stanju da razlikujete Zlatnu palmu i Gran pri festivala u Kanu, razlika izmedju socijalizma i komunizma, liberalizma i neoliberalizma, ostaje nedohvatni parauniverzum.

    THEORIA je u staroj Grckoj bio ambasador! E, sada, posto se autor zalaze za misaono ne znam sta, nasuprot delanju, neka duma, k’o ruska Duma, kako je THEORIA postala THEORIA.

    Kada smo kod jezickih manifestacija:“Zamenjujuci individualnu inicijativu i odgovornost kolektivnim, spustamo coveka vrlo nisko na lestvicama ljudskih vrednosti.! Pa, ovde je individualizam ruzna rec, isto kao i na tom jutjub kanalu iz doba Jure.Za vecinu komentatora ZAMENJUJEMO INDIVIDUALNU INICIJATIVU I ODGOVORNOST KOLEKTIVNOM bi ogao biti moto sajta :)))))))))))))))))

  12. Svaka cast, nije Zlatna palma vec Velika nagrada zirija. Greska priznata. Nego da pitam, da li ce komunci ikada priznati svoje zlocine i greske? Sudeci po tome kako im se naslednici ponasaju , cenim da ce otici kako su i dosli (djavo uvek dodje na kraju po svoje), a ovaj narod su mnogi pokusali da uniste i jos smo tu. S verom u Boga i otadzbinu , videcemo i toj gamadi ledja i to vrlo brzo, pa da na miru opet snimamo filmove bez Ratka Drazevica & Co. Mozda se snimi i dokumentarac o otkopavanju Copavog i premestanju na parcelu, recimo pored Dzeja na Novom, a da na Topcideru pocine neki pravi heroj, Boze daj.

    9
    1
  13. Да, тај детаљ се треба исправити и апелујем на то код уредништва. Моје извињење, јер је текст требало и лекторисати и проверити за коначну верзију. Међутим, то је ирелевантан детаљ у целој причи и требамо се фокусирати на суштину. Комунисти који су починили злочине су одавно у огњу, тако да је сада илузорно причати о комунистичком Нирнбергу, јер не постоји друштвена клима за то, са једне стране, а са друге стране сви актери су одавно помрли. Ми се сада боримо овде са духом, а не више идеологијом. Тај дух комунизма је све заразио, првенствено морално. Ако је и пре било гордости и зависти, сада је још горе. Нпр. како су се београдске даме уткривале у подворењу краљици Драги, утолико су више иза леђа оговарале из зависти како је једна грађанка постала српска краљица. Или како је Милоје из зависти ускратио Синђелићу помоћ у бици на Чегру за време Првог српског устанка. Комунизам је још више интензификовао ту конкуретност и подворничку ортодоксију, тј. фразеолошки „лизање дупета“. Ту постоји и култ аутоцензуре, сталног неког правдања и порицања мисаоног садржаја да не бисмо увредили неки лажни ауторитет. Комуниста је увек правдао злочин и увек је био необавештен. „Нисам крив, крива је идеја, историјска нужност, били смо млади и луди, нисмо то тако мислили, само смо се шалили“. Та њихова виктимизација је и у свести данашњег Србина. Они су злочине упаковали као мисаони подухват који није правилно схваћен. Знате и сами ону изјаву из „Маратонаца“ : „Па он нас и после смрти прави лудима“. О томе се ради, ударе Вас шаком и онда сте Ви криви, јер сте стајали ту или што господину није леп дан. Будућност би могла бити светла ако људи што пре страдају, колико год то брутално и чудно звучало. У паду је шанса и то би могли искористити људи који ће тријаду Бог, Отаџбина и породица изнети интелектуално и борбено. До тада је све лична иницијатива и микро-план. Срећно свима на том путу !

    10
    2
  14. @Срђан
    Разум Вас. Термина је много, а нама треба срж,смисао (Смисао, мушког је рода,али с лакоћом би прихватили и као им. ж. рода. А прасловенско „съ“ значи заједно, дакле заједно, као једнаки, мислити) Ви то и сами разумете и свесни сте колико је тешко доћи до значења. Комунизму многи дају емотивно значење, јер у њему виде заједништво не разумевајући да је оно можда на основама интереса,а не љубави. Али, није да није били љубави у систему, с тим да је управљачка структура ту енергију усмеравала у вођењу брода ка циљу који је она замислила као исправан . Са „измима“ је увек тешко, они су троми, масивни. За описивање система је тешко наћи један назив, сами системи су отворени. Коментатор Буковић је врло свестан да је систем усмераван од одређених субјеката ( иако ми понекад боде очи искључивост) . И Ви сте свесни улоге субјеката. Ја волим да у субјекте убројим не само управљаче, него и народ који у себи чува наслеђе и поред свих наметања, манипулација… Уосталом, ниједан процес се не одвија без Божјег допуштења. Коментатор Дуле Бг је то наслутио. И сами сте свесни да многе појаве нису карактеристичне само за комунистичку Југославију, већ су ем дело пале људске природе, ем су последице глобализма. Је ли онда систем у послератној Југославији усмераван од глобалиста? Је ли било ипак, неглобалистичког утицаја? Је ли Стаљин глобалиста и је ли комуниста? Ако су рашчистили са Стаљином у име глобализма како су остали комунисти? Зашто да користимо термине који више збуњују и раздвајају људе? Или рашчустити са појмом или избегсвати неке речи. У условима који су владали у држави тој и тој којом су званично управљали ти и ти, а незванилно ти и ти дошло је до наметања тога и тога из чега је настало то и то. Није да се не слажем у многоме са Вама, ово су само моја запажања. Поздрављам Вас

    2
    2
  15. Поштовани господине В.,

    Комунизам је измишљотина интернационалног јеврејства. Није случајно то што су главни бољшевици сви углавном били Јевреји ( Лењин ( по мајци Бланк ), Троцки ( Лејба Бронштајн ), Зиновјев ( Гершел Апфеулбаум ), Камењев ( Розенфелд ), Гањецки ( Фирстенберг ), Војков ( Пинхус Вајнер ), Свердлов ( Јешуа Мовшевич ) итд. ). Такође, касније и истакнути комунисти под Стаљином, нпр. шеф НКВД Енох Гершенович Јагода или Максим Литвинов ( Валах-Финкелштајн ). Слично је било и у Југославији, 1941. године је доста комесара било јеврејског порекла ( Ерих Којен, Нисим Албахари, браћа Барух, Славиша Вајнер, затим чувени Моша Пијаде, Илија Енгел итд. ). У комунизму је присутна гордост као спиритус мовенс, то наводи теоретичар Владимир Волков у својој књизи „Пропаганда“ ( комунистичка бела пропаганда је хиљаду пута поновљена девиза : „Ми смо победили јер смо бољи“ ). У јудаизму имате сличан концепт, Талмуд и Шулхан арух уче Јевреје да су они створени да владају другима, јер су једини Божији синови. То су ти субјекти. Масон као члан ложе није ништа друго до вештачки Јеврејин и кроз историју они су узимали различите облике, од гностика, преко темплара, херметиста, Кромвелових пуританаца, манихејаца, Моравске браће, илумината и у задње време хуманитарних организација. Све те струје се су бориле против хришћанског деспотизма и догматизма и прововедале су пантеизам и екуменизам, глобални синкретизам свега и свачега. Арчибалд Рајс је запазио да су наши интелектуалци себе сматрали супериорним, да су отишли одавде без примећених добрих ствари, а са собом су донели само оно лоше. И сви су скоро били присталице југословенске визуре. -Изми су врло опасни, поготово позитивистички поглед на свет. Нпр. француски историчар и теоретичар из струје позитивизма Иполит Тен је говорио о раси, средини и моменту, али је заобилазио метафизику у својим разматрањима. Дадаизам је био потпуна негација свега, сентиментализам је донео црнило и слике страдања, а футуризам је „уметничка“ технократија. Наш интелектуалац данас мора бити и „хомо поетикус“, а и хомо политикус и само тако ћемо сачувати будуће нараштаје и створити духовну аристократију. Гистав Ле Бон је говорио да је моралитет показује величину једног народа, зато сматрам да сами морамо направити духовну и стваралачку револуцију у нашим главама, да избацимо конкуретност и подозрење према другима који су нас кроз историју красили и да сви заједно станемо под барјак Бога, истине и правде. Оно што Иван Иљин назива самообавезивањем, како према себи, тако и према другима и заједници.

    8
    1
  16. Ух! Иако не поричем да јеврејски капитал игра велику улогу у глобалним процесима, ако је веровати појединим руским ауторима чије сам текстове преводила и за овај сајт(макар се често позивају и на Стаљина и на Лењина) власници капитала и носиоци тих идеја су само један од субјеката глобализма ( понекад, називају их и Ротшилдима, мада то није довољно иако је свакако боље од Јевреји ). Страдали смо од многих. И Јевреји су народ, стар и страдали су кроз историју. Зашто их повређивати? Зашто тражити искључиво у јеврејским списима инспирацију за глобализам, интернационални комунизам и сл. када је има на пример и у западноевропском елитистичком тумачењу хришћанства. Термин јеврејство није прикладан, а позивање на те и те Јевреје доказујући искључиву улогу интернационалног јеврејства води нас далеко од пуне слике и ограничава нас границама које поставља идеологија (не можемо да је избегнемо), а и наука и вера захтевају више од тога. Као и сама борба против глобализма, као опасног противника човечанства и цивилизације којој припадамо. Поздрављам Вас, Владанка

    5
    2
  17. Колико погрешних закључака заснованих на погрешним претпоставкама настаје самим коришћењем бесмислених терминолошких „изам“ суфикса. Званична најамничка (=романогерманска) „историја“ је препуна лажних (у сваком аспекту) тумачења очигледних појава, која се називају идеологијама само зато да би те појаве биле сакривене од памћења стварне историје. Не трпајмо историју у идеологије и не скривајмо је иза „изама“. Неопходно је да се код нас ствари сагледају у контексту зла које је превладало 1903. а не 1945. Не скривајте крваву 1903. иза 1945.

Оставите коментар