Небојша Катић: Независни кандидати и сличне заблуде

Тражење подобног кандидата међу личностима ван политичких партија потврда је дубоке политичке кризе на расцепканој опозиционој сцени. Тај дефект се неће поправити избором независног кандидата

Небојша Катић (Фото: Печат)

У тражењу кандидата који би на предстојећим изборима требало да изађе на црту актуелном председнику Србије, опозиција размишља о независној личности – каквом интелектуалцу од угледа, интегритета и препознатљивости. Реч је о проверено лошој идеји, о неразумевању политике као заната, или још горе, о неразумевању политике уопште.

Независне интелектуалце ништа не квалификује за високе политичке функције. Нема никакве гаранције да би неко таквог профила умео да плива у мутним политичким водама или у калу невиђеног политичког примитивизма који власт свакодневно производи. Људи који лепо и смислено говоре, који се цивилизовано понашају и својом појавом импонују образованијој публици имају своје важно место на јавној сцени, али и у цивилизованијим друштвима технологија владања подразумева бруталност, бескрупулозност, непринципијелност и одлучност у спровођењу тешких одлука. Ово последње се учи кроз живот и политику, а независни интелектуалци најчешће нису имали прилике да ту вештину увежбавају.

Политички живот се у демократији одвија кроз партије и не виси у „независном“ безваздушном простору. Независни кандидат нема политички ауторитет, нема сопствену базу која би га подржавала у међустраначкој борби или у унутарпартијским сукобљавањима. Иако формално независан, такав кандидат апсолутно зависи од оних који га предлажу и привремено подржавају, и од којих позајмљује политички ауторитет. Тако се постаје марионета на концу – немоћни талац партијских центара моћи. Такав кандидат обично служи само за једнократну употребу, а тако га доживљавају и његови привремени спонзори.

Небојша Катић: Шта долази после брутализма?

У историји је било независних, непартијских личности које су оставиле дубок политички траг, попут Бизмарка или Де Гола на пример, али то су била нека друга времена и неки други људи. Таквих личности данас нема не само у Србији већ ни на светској сцени. Коначно, ако независни интелектуалац већ жели да уђе у политику, зашто пре тога не уђе у партију, у њој покаже свој политички дар и одатле се кандидује?

Искуство учи да независне личности брзо нестају са политичке сцене, како се то догодило, на пример, искусном Добрици Ћосићу, или како ће се то вероватно догодити мање искусном премијеру једне мале, суседне земље. Искуство учи да чак и “партијски политичари”, када се одрекну контроле над својом партијом, могу неславно завршити каријеру. То се управо догодило некадашњем лидеру странке која је данас на власти.

Горе описана политичка логика важи и за фантазије о спасоносним, експертским владама. У сфери политике је много важније политичко него експертско знање. Премијери и министри не могу успешно функционисати без политичког ауторитета, без подршке партије и још уже, без свог партијског клана, својих политичких дужника и особа од поверења. (У Србији се може опстати на политичкој сцени и без јаког партијског упоришта само онда када постоји подршка неког снажног иностраног центра, али то је сасвим друга тема.)

На јавној сцени ће се можда наћи амбициозни, независни интелектуалци с прецењеном идејом о себи и свом новооткривеном политичком дару. Увек ће бити и доконих пензионера за које је политички ангажман разбибрига када већ нема партнера за шах или када су унуци негде далеко. Наравно, биће и оних часних људи који с најбољим намерама и осећањем мисије покушавају у позним годинама да уђу у политику – али то је материјал од кога се праве заблуде а не политички лидери.

Небојша Катић: Живимо у најопаснијем времену од Другог светског рата

Тражење подобног кандидата међу личностима ван политичких партија потврда је дубоке политичке кризе и кризе ауторитета на расцепканој опозиционој сцени. Тај дефект се неће поправити избором независног кандидата. Све и да се догоди немогуће – да дође до промене власти – кључни дефекти политичког система би се само за тренутак прикрили, али се не би отклонили. Систем би убрзо доспео у кризу, а сазревање и нормализовање политичке сцене би поново било одложено.

Поновићу тезе које сам већ износио. За Србију би било од користи да смањи број посланика и да се посланици бирају директно, а не преко партијских листа. Србији су потребне две или три велике опозиционе партија с препознатљивом идеологијом и фракцијама које дају динамизам партији, а да при томе не угрожавају њен опстанак. Србији не требају нестабилне коалиције патуљастих партија које не би знале шта би с влашћу, чак и да је освоје. И најважније, Србији су потребни способни, озбиљни и зрели политичари за које је политика вокација. Формирање озбиљне опозиционе сцене је процес и захтева време, а опозиција је у Србији улудо проћердала већ десет година.

Опрема: Стање ствари

(Политика/Блог Небојше Катића, 1. 12. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

3 replies

  1. Види Србине,препоштени Н. Катић очигледно има проблема са значењем извесних речи у српском језику…наиме,независни кандидати су они људи од којих полтички процеси ништа не зависе, иначе би се у супротном звали слободним…има и „пожељних“особа за вођење општих послова само што такве називају лошим људима,на почетку,а олошима кад стасају…Толико о томе.

    3
    13
  2. Gospodine Katicu, mene cudi da narod u Srbiji, nije uzeo pitchfork I baklje I u napao koga stigne od vlasti, Taj izrabljeni narod koji. radi za 300 evri celi mesec.Spominjete Dobricu Corsica, po secanju DEO nakaradne I zlocinacke vlasti Broza @ company.

    7
    1
  3. Елитисти свих земаља, уједините се! Лепо у почетку пише Катић о демократији „тајног гласања“ – Варагић би требало да хвата белешке – али је на крају лансирао, у односу на остатак текста, потпуно волшебан закључак:

    „За Србију би било од користи да смањи број посланика и да се посланици бирају директно, а не преко партијских листа. Србији су потребне две или три велике опозиционе партије с препознатљивом идеологијом и фракцијама које дају динамизам партији…“

    Као социјалистичка варијанта елитисте, Катић природно не може да свари да је нормалне људе баш брига за динамизам унутар – било партије, било корпорације, или можда је боље рећи – њега самог није брига за нормалне људе.

    Једини изборни систем који би МОЖДА помогао обичном човеку, јесте већински, али на нивоу од 300-500 бирача, где се бира начелник такве заједнице, који је уједно и парламентарац. Дакле, нешто слично систему избора шерифа у САД, само на још нижем нивоу, а шериф-парламентарац би био и егзекутива и јудикатива на локалу.

    Једино тако бих знао коме да разбијем прозор у случају да нешто за*сере, а не да за све буде крив неки нови Вучић, укључујући и за шалтерушу која дречи да треба да ставим маску. Ако ништа не могу да промене, грађани би могли да се селе у суседно село/улицу, у којој не влада идиот, а не да се селе ван Србије. Суседна Србија не постоји, и управо зато Катић филозофира у Британији.

    Друго од чега би обичан човек имао користи, јесте да је гласање јавно, а не тајно. Све док су карте или шибице окренуте ка доле, вешт манипулатор може да намести резултат „избора“ какав хоће. Гласачке кутије не захтевају чак ни фину моторику, већ намештањем може да се бави и најобичнији билмез. Уопште узевши, тајно гласање је једина „наука“ која чак ни у теорији не може да верификује резултате својих „достигнућа“.

    Треће, што произилази из другог, људи би могли да бојкотују оног који је гласао за идиота. Госпођо, ви сте оно гласали да Ђука Бизон буде начелник наше улице? Нека вам он сада детету прода лебац!

    И четврто, а најважније, нема шансе да телевизијски програм произведе више хиљада драмосерских кловнова, којима би испирао мозак пензионерима. Катић се управо залаже за централизован систем, у којем је медијима лако да пласирају лажну дилему између СНС-а и ДС-а.

    Све описано је основни разлог зашто наведени систем, социјалисти свих фела – од Катића преко Блера до Вучића – никада неће дозволити, већ ћемо наставити посматрање фарсе у којој је део грађана летаргичан, део хипнотисан, а део и даље идиотски покушава да погоди испод које је кутије куглица. За ове последње имам најмање поштовања, чак мислим да су нормалнији они који су се продали Председнику Србије, да би им син добио радно место на пијаци.

    9
    2

Оставите коментар