Пуковник Патрик Барио: Не сме се дозволити да било ко више призна лажну државу Косово

Крштен сам у Високим Дечанима. Променио сам веру да бих сачувао духовност. Такође, једини сам НАТО официр који је био добровољац код Срба на Космету 1999. и поносан сам на то, рекао Барио

Пуковник Патрик Барио (Фото: И. Маринковић/Вечерње новости) 

Француски лекар и хуманиста, пуковник Патрик Барио, један од петорице чланова Међународне комисије РС за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991-1995, каже да се не сме дозволити да иједна земља више призна лажну државу Косово, преносе Вечерње новости.

У интервјуу за тај лист пуковник Барио је говорио о страдању Срба на Косову и у БиХ, а навео је да је за њега Србија симбол искрености према историјским савезницима и земља способна и одлучна да се бори за веру и историју.

И Ви сте, практично Србин од 2008. године?

Крштен сам у Високим Дечанима. Променио сам веру да бих сачувао духовност. Такође, једини сам НАТО официр који је био добровољац код Срба на Космету 1999. и поносан сам на то.

Манастир Дечани (Фото: А. Васиљевић)

Откуд ви на Космету усред бомбардовања 1999?

Тадашњи патријарх Павле ми је написао писмо како Пећкој патријаршији треба лекар. Дошао сам са супругом, такође медицинаром, и радили смо око месец дана у пећкој болници, лечећи и Србе и Албанце. За то време живели смо у манастиру. После сам дошао у Београд и са његовим грађанима учествовао у одбрани мостова.

Уследиле су последице у родној Француској?

Истраживан сам од стране војних власти и тадашњи министар војни Шаврион је донео одлуку да не могу више да напредујем у војној каријери од чина пуковника. Није ме то погодило. Данас радим у Могадишу, као лекар задужен за организацију медицинског збрињавања француских војника у Африци, од Сомалије преко Малија, Алжира… Ипак свака три месеца долазим међу Србе, најчешће у Београд јер се осећам и Србином.

Шта вас је привукло ка Србији и Србима?

Међу вас сам дошао 1994. као млад санитетски официр. Било је то у Топуском, код Глине.

Пре доласка медији су нас буквално бомбардовали да идемо међу балканске дивљаке. Врло брзо сам почео да помажем у српској цивилној болници јер није било анестезиолога и изненадио сам се када су пацијенти у знак захвалности почели да ме зову у своје домове, на славе, празнике, рођендане… Замислите како сам се осећао када сам у српским кућама видео књиге Игоа или Верлена, Балзака, којих више нема ни у библиотекама многих Француза. Разумео сам да остаци праве Европе станују тамо где живе књиге и европско културно наслеђе.

Хрватски војници у Хрватској Дубици током Операције ‘Олуја’, 5. 8. 1995. (Фото: Лана Сливар Доминић/ХИНА)

Али Европа и даље мирно гледа на покушаје да се обесмисли постојање РС, а наш народ протера са КиМ?

Баш свима и на Балкану и у свету је очигледно да је Република Српска једино место сигурности и безбедности за српски народ у БиХ и да само изворни Дејтонски споразум гарантује Србима да неће бити прегласани и да се неће занемарити њихов интерес. Све што је написано у Дејтону треба да се врати Републици Српској укључујући и дипломатију, војску и полицију. Реч независност, коју српски политичари у РС употребљавају је контрапродуктивна и пружа алиби исламистима за њихове акције. Када је у питању Косово, не сме се дозволити да иједна земља више призна ту лажну државу.

Били сте последњи сведок на суђењу Слободану Милошевићу, како га памтите?

Заиста се радило о човеку који је био потпуно другачији од онога како су га приказивали медији. Када сам први пут дошао код њега у затвор да припремим сведочење о Крајини и Косову очекивао сам хладног човека, а он је био, све само не непријатна особа. Пратећи суђење и сведочећи њему у корист схватио сам да се није судило Слободану Милошевићу већ вашем народу.

Од 1994. упознали сте многе истакнуте Србе тог времена?

Кривац је Милан Мартић, некадашњи председник РСК, који ме је кроз књиге и приче увео у историју вашег народа. Још памтим најбогоугодније разговоре са тадашњим поглаваром СПЦ, патријархом Павлом.

Пуковник Барио каже да није изненађен што се на обележју српског страдалишта, јаме Казани у Сарајеву, неће наћи пригодан текст где ће јасно писати да су ту Срби били жртве, а џелати њихове комшије муслимани.

Казани, споменик (Фото: РТРС)

Спомен страдалим православцима без крста је нови шамар хришћанству у БиХ, али и целој Европи. Да на монументу барем пише из кога народа су убице, а ко су биле жртве, тада би, можда могла да стоји порука назови Сарајлија: “Заувек ћемо се, с тугом и поштовањем сећати наших убијених суграђана.” Овако, споменик не може да служи на част Бошњацима који га наводно подижу због саосећања са некадашњим комшијама којих више нема.

Овако најаве градских власти Сарајева да ће се “до краја године спомеником одужити невиним српским жртвама током ратних сукоба”, коментарише пуковник Патрик Барио.

Француски пуковник, који је и угледни медицински стручњак, две године је радио са групом стручњака окупљених око израелског историчара Рафаела Израелија на истраживању судбине Срба у граду на Миљацки. У априлу ове године, на српском и енглеском језику, објављена је обимна студија на око 2.400 страна о догађањима у Сарајеву током последњег рата у којој се оптужује СДА и Алија Изетбеговић за “планирање сукоба и истребљење хришћана са територије која је била под његовом контролом”.

Сарајево: Споменик на Казанима – понижавање српских жртава

Шта за циљ онда има овакво подизање споменика побијеним Србима, више од четврт века касније?

То свакако није због сећања на њих. Да јесте, имена жртава би била написана ћирилицом и на споменику би стајао верски симбол због којег су ти људи извођени из својих кућа и бацани у јаму. Подсећам да су само до пре неку годину нападане српске цркве у Сарајеву и скрнављени споменици. Никада није дозвољено, чак ни да се у Добровољачкој улици постави табла на којој би писало шта се ту догодило маја 1992. Ако би каква табла и била стављена, она је скидана одлуком градских власти или вољом хулигана. Такво Сарајево неће да се зна истина.

А, шта је истина?

Стратегија исламиста у Босни је била, а и сада је, да се елиминишу хришћани и створи нека врста калифата. Према свему што сам видео током ратних сукоба на територији бивше СФРЈ, а доцније прочитао, исламизација Европе је почела у Сарајеву, па на Косову. Јасан циљ је – Босна, као прва исламска држава у Европи. Муслиманска браћа, уз подршку Американаца нису жалили ни новац, ни људе да се то оствари.

Зашто Европа окреће главу?

Зато што је данас Европа теоретски појам. Она више није у стању да брани своје хришћанско порекло и хришћанску цивилизацију. Нема јединства европских народа, а нажалост ни свести грађана европских земаља шта ће да им се деси.

Француска: Терористички напад испред цркве у Ници, једна особа обезглављена

Шта ви предвиђате?

Убиство француског професора Самујела Патија пре скоро годину дана многе је у мојој земљи освестило. Њему је одсечена глава јер је ђаке учио да је карикатура тековина цивилизације. Анализирајући његов случај медији и власти су дошли до застрашујућег податка да од неколико милиона грађана исламске вероисповести у нашој републици, њих најмање две трећине не поштују француске грађанске законе него живе по шеријату. Свака прича о мултикултуралности у Француској ту нестаје.

Може ли данас извештај о страдању хришћана, православаца у Сарајеву бити од помоћи и вашој земљи?

Невероватно је важно да он дође у руке, пре свега политичара на Западу који одлучују.

Фото: Зоран Шапоњић

Извештај смо направили као уџбеник и студију случаја исламистичког марша ка Европи. Проблем је што већина европских политичара због страха од Американаца нема храбрости ни да га чита.

За дестабилизацију Старог континента кривите САД?

Они не желе стабилну Европу. Као што знате, био сам сведок у Хагу Милошевићу, па Мартићу, јер сам током “Олује” служио као француски пуковник у тадашњој Крајини. Када сам Карли дел Понте говорио да су српске градове Книн и друге бомбардовали и амерички авиони мимо свих међународних мандата и да су и Американци допринели изгону вашег народа са вековних огњишта, правила се да не разуме.

Који је по вама данас основни проблем Европљана?

Ми у ЕУ смо изгубили наше корене и веру. Данас када се уђе у католичку цркву не осећа се духовност и присуство Бога већ све више личи на музеј. За мене је Србија веза са историјом, веза са хришћанством, Србија је симбол искрености према историјским савезницима. Више осећам да је Србија моја домовина него Француска, јер је ваша земља способна и одлучна да се бори за веру и историју.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 31. 11. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар