Дијего Фузаро: Родни новоговор

Тајна новоговора је назвати ствари наопако, смањујући простор које се не оријентише у просторима које је власт прописала, и да подмукло представи као универзално добро само оно што је такво за владајућу класу

Извор: Печат

Ако партија каже да показана четири прста нису четири већ пет, колико прстију имамо? – орвеловско је питање решено тако да мученик најзад попушта мучитељу и признаје да види пет прстију уместо четири.

Оно у чему живимо је стварност каква јесте, каква мора бити и каква ће увек бити: чини се да ове речи могу сажети суштину реторике пристанка и онога што бисмо, према Хајдегеру, могли означити као „техничка организација светског јавног мњења “. Та реторика има за циљ да произведе не само једноставну и слепу послушност моћи већ и једнообразност мишљења, потпуну посвећеност логици доминације и тренутно неслагање са сваким неслагањем које угрожава status quo. Да би потпуни консензус доминирао читавим хоризонтом, насиље класичних тоталитарних облика није довољно. Традиционални диктаторски методи су увек водили до подстицања неслагања и опозиције. Били су опасни и, истовремено, увек у опасности, јер су естетика мучења и видљиво насиље изазивали непријатељство на неколико фронтова.

Вокабулар који се смањује

Тоталитаризам тржишта са своје стране, уз своју анонимну безличност, превентивно спречава успостављање оперативне непослушности: захвата душе, обавезујући их на доминантну ортодоксију. Приморава их на моралну лажну стварност као код Орвела. А улога примарног значаја у динамици наметања симболичне робије која има као свој циљ бескрајну експанзију консензуса врши се, ако следимо Орвела, оним што можемо квалификовати као „новоговор“ једино дозвољеног мишљења.

Дијего Фузаро (Фото: Глас Српске)

Новоговор је једини језик на свету чији се вокабулар, уместо да постаје све богатији, смањује из дана у дан. Осиромашење лексике наставља се контраакцијом свести и сужавањем слободе пера на начин који је дивергентан ако излази ван унапред одређеног пута. Заједно с перформансом новоговора свака јеретичка и несврстана мисао тежи да постане структурно немогућа. Недостају речи да артикулишу мисао и она се све више и више своди на пуко симболичко потврђивање постојећег реда. На једноставно парафразирање оног што је дефинисано као „новоговор створен не да прошири капацитете мишљења већ да их смањи“ (Орвел).

Тајна новоговора је назвати ствари наопако смањујући простор било каквом мишљењу које се не оријентише у просторима које је власт прописала, и да подмукло представи, као универзално добро и правду, оно што је такво само за владајућу класу. Почев од такозваних друштвених мрежа у којима обликује по својој слици и лику начин размишљања и деловања све до аутоматских суфлера на тастатури мобилних телефона који драстично оштећују нашу лексику – новоговор јединог мишљења циља на то да нас лиши могућности размишљања, односно да нас спречи да се успротивимо морфологији власти. У једној бајци се приповеда да зато што отац није хтео да му се син удаљи од контролисаних путева и формира свој самостални поглед на свет, поклонио му је прелепу кочију. На тај начин дете више није имало потребу да хода слободно по земљи или, тачније, то му више није било дозвољено.

Деполитизовани поредак с приматом економског насиља

Уместо слободног мишљења постојаће само ортодоксија мисли чији ће се ефекат састојати у непрестаном обнављању глобалитарног поретка као једино могућег, а проживљеног пре свега у уму. Новоговор данас говори оперативни енглески језик тржишта уздигнут до литургијског сакрализованог језика и свега што води ка хоризонту значења економије и размене, што глобалне грађане чини пуком еманацијом меркантилистичке теологије.

Према клишеу новоговора, нови деполитизовани поредак с приматом економског насиља слави се као Европска унија, а програмирано уништење културе и школског образовања се орвеловски назива „добром школом“. Уништавање школе, међутим, значи скинути главе читавим генерацијама мислећих људи. Систем производње и потрошње захтева појединце без идентитета, бесконачно манипулативне и неспособне да се одупру.

Дијего Фузаро: Велики ресет

Економски интегрализам захтева од свих нас да будемо прорачунати, а не да размишљамо, да смо оперативни, а не да се не слажемо. Једном речју, он жели да има војску несвесних љубитеља свога ропства, а не потенцијалне побуњенике критичког духа и могуће одбојности према ирационалној рационалности отуђеног света. Новоговор јединог мишљења намеће речи и концепте који лишавају човека било какве слободне комуникативне радње и било које критичке и дијалошке расправе. Популизам је, на пример, претворен у тешку оптужбу којом интелектуални сталеж и новинарски клер ућуткују свакога ко заузима перспективу која се не поклапа с њиховом, и који не само да је далеко од тога да суперструктурно подржава интересе олигархијских елита већ даје глас интересима народа и потчињеним класама.

Аналогно томе, „завереништво“ је данас модна марка којом се демонизује свака перспектива која демистификује званичну верзију чињеница или великонаративну високу идеолошку стопу која се назива „глобализација“, тај планетарни класни масакр, али и „флексибилност“ која је неоробовска прекаризација младих радника, и „конкурентност“ као могућност да владајућа класа уклони без резерве и политичких препрека социјална права оних којима влада. Данас више него икад мора се пазити да се не попију све лажи које пропагандни систем шири.

У истој категорији је „хомофобија“, која је ознака у моди којом се ућуткује свако ко се усуђују и да помисли да постоје мушкарци и жене и да ће се људска раса одржати само на основу полне разлике.

Осуђени као хомофобични, у ствари, данас нису само они који користе насиље и дискриминацију. У овом случају, наравно, потпуно је исправна осуда насилника и дискриминатора, као што би, заиста, било поштено казнити све за насиље и дискриминацију, укључујући и оне класисте економског система, који и даље остају некажњени.

Извор: Печат

Оптужују се за хомофобију они који су починили, у орвеловским терминима, „психоделикт“ доследни у уверењу да постоје мушкарци и жене, да породица није ауторитарна па да би је требало уништити. Иако има много легитимних сексуалних укуса, постоје два пола. О „родном образовању“ у школама може се рационално расправљати без обавезе да се оно мора прихватити без резерве.

Нова категорија нетолеранције

На овај начин, хомофобија постаје нова категорија нетолеранције и прогона слободног мишљења, односно категорија којом се не прихвата постојање различитих перспектива ако нису оне које има једино дозвољено мишљење.

Осим тога, криминализује се априори свако ко, иако признаје карактер природе код хомосексуалности, не прихвата геј параде, можда и држећи се Маркса, да хомосексуалци нису друштвене класе и да је права борба вредна борбе само она у одбрани радника и потлачених, било хомосексуалних или хетеросексуалних.

На овај начин, служећи се новоговором, то генерише поново напад на онога ко се не слаже с хористима симболичких теорема реда. Они не прихватају индивидуе с идентитетом који није прописан потрошњом, нити могу да препознају породицу као заједницу солидарности утемељену на вредностима различитим од размене вредности и геометрије „дам–даш“.

Дијего Фузаро: Бранимо ко смо

Кроз коришћење новоговора, нови симболички поредак увек ради по истом клишеу: оптужује оне који не прихватају једину дозвољену мисао. Ућуткује, без могућег поређења, позиције неусклађене с њим, означава их клеветничким категоријама да би неутралисао способност да мислимо на различит начин етикетирајући их као хомофобичне, заверенике, фашисте, стаљинисте, популисте итд.

На глобалистичком хоризонту неутрализације права на различитост истиче се планетарни „џендер“ – израз за онога ко воли истополно, неутрално и недиференцирано, што је својствено глобализацији. Обећавајући потпуну слободу појединаца промовише се у ствари њихова интегрална супституција према законима капитала. Родна идеологија тежи стварању новог унисекс људског модела, бесконачно манипулативног, јер му недостаје идентитет који није, по потреби, усклађен с једино дозвољеним мишљењем. Дакле, та појава је неутрална, нејасна, униформна. Попут лажног мултикултурализма, који раствара културе и поново заузима њихов слободан простор с разменом вредности, родна теорија производи изједначавање и неутралисање разлика, тако да економија може у потпуности да загосподари новим унисекс појединцем који је без идентитета, чисти материјални атом потрошача робе и пружалац флексибилне и несигурне радне снаге без гаранције сталног запослења.

Политички исправна мисао против „психоделикта“

Економски фундаментализам друштва напредног цинизма мора се структурно заснивати на неутралном и унисекс антрополошком профилу, односно на претпоставци да су два пола створена за мерење истог флексибилног, несигурног и реифицираног рада и да су носиоци истих жеља. На основу тога, родна идеологија уклања разлику између мушкарца и жене и демонизује као хомофобичног и нетолерантног свакога ко покорно не прихвати ту нову визију у складу са светским поретком. Управо из тог разлога потребно је борити се за поновно присвајање средстава за репродукцију, као и средстава за производњу.

Дијего Фузаро у Београду (Извор: Печат)

Саучесник новоговора, једина политички исправна мисао данас, ућуткује, клевета и делегитимизује сваког ко почини „психоделикт“, тј. верује да су два плус два четири и усуђује се да осећа и мисли другачије.

Превод с италијанског: Драган Мраовић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 5. 11. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар