Владимир Бурсаћ: Смрт Марка Орешковића као тест за комунистичку историографију

Комунистичка историографија, ратна и послератна, никада није развила критички однос према догађајима, већ је остала на нивоу идеолошке и политичке пропаганде, такозваног агит-пропа

Споменик Марку Орешковићу у Београду (Фото: Викимедија)

Животопис Марка Орешковића

Марко Орешковић Крнтија (03.04.1896. – 20. 10. 1941. г) је рођен у бројној и сиромашној хрватској породици Јосипа Орешковића и Кате Рендулић у селу Широка Кула код 1912. г[1]. Бурну биографију обележава одлазак на рад у Немачку 1912. г, мобилизација у војску Аустро-Угарске фебруара 1915. г, служење у ратној морнарици Аустро-Угарске где му је командант бојног брода Миклош Хорти, будући диктатор Мађарске, а један од официра Никша Нардели, будући командант морнарице НДХ. Након 4 године служења војске АУ, следе 4 године у морнарици Војске Југославије коју напушта разочаран. Радио као ложач, возач, механичар. Члан КПЈ постаје 1927.г. Робијаш у Митровици и Лепоглави. Током Шпанског грађанског рата, припадник треће чете Интернационалног батаљона Ђуро Ђаковић  у саставу 129.интернационалне бригаде. Након погибије команданта и комесара  батаљона, Марко постаје политички руководилац.

Марко Орешковић на челу батаљона ‘Ђуро Ђаковић’ у Шпанији

Након расформирања интернационалних јединица и повлачења добровољаца из иностранства  у октобру 1938. г, борави у привременом логору у селу Амусафес. Тамо је политички руководилац логораша (Бранко Крсмановић, Ратко Павловић Ћићко, Иван Гошњак). Крсмановић и Павловић су страдали током Другог светског рата под врло сумњивим околностима, слично као Орешковић. Једини који је преживео рат је Иван Гошњак, будући генерал-армије, народни херој Југославије и савезни министар војске. Орешковић је члан КПЈ и са тих положаја пред рат, као сарадник Радета Кончара долази на функције. Кончар га као партијског инструктора КПХ 1939.г овлашћује да обилази партијске организације. Крајем 1940. бива биран у ЦК КПХ на првој конференцији КПХ од стране Бакарића. На 5. земаљској конференцији КПЈ у Загребу, октобра 1940. г изабран за кандидата за члана ЦК КПЈ., али је изгледа почетком 1941. г кооптиран у ЦК КПЈ. По почетку устанка, КПЈ и КПХ га шаљу у Лику да као Хрват,  покуша да придобије српско становништво прогоњено од стране НДХ  у редове НОП-а. Погинуо је 20. октобра 1941. г, за Народног хероја Југославије проглашен 26. 07. 1945. г[2].

Комунистичка историографија  о смрти Марка Орешковића

У капиталном делу Душана Лукача[3] нема ниједне речи о погибији Марка Орешковића, мада се догодила на десној обали Уне, на подручју Босанске Крајине.  У књизи о Доњем Лапцу у НОР-у[4] стоји следеће:

„У Очијево је 20. октобра 1941. г дошао Марко Орешковић Крнтија, члан ЦК КПЈ. Очијевљани нису ни знали ко се налази у њиховом селу.  Видјели су високог, лијепо развијеног и кршног човјека четрдесетих година. Лијепо обучен одавао је утисак човјека из градске средине. Имао је на себи кожни капут, пумпарице и баканџе. Привукао је пажњу свих који су га тога дана видјели у селу. Из Мартин Брода је стигао на коњу. На путу до куће Срђе Родића допратио га је Милан Родић, омладинац из Мартин-Брода. Срђина  мајка је лијепо примила Марка и Милана. Срђо није био код куће. Давид Родић, тетак Милана Родића и Срђанов рођак им је помогао да потраже Срђу. Нашли су га код куће Душана Дукића. Давид се вратио својој кући, а Милан се вратио у Мартин-Брод. Марко и Срђо су навратили у кућу Душанке и Даринке Родић. У неко доба дана придружили су им се Јовица Шипка (Јосип) и Душан Јовичић-Копилаћ. Пред залазак сунца напустили су кућу. Марко, Јовица и Душан су се спустили низ гробље па преко њива продужили према Главицама гдје су изашли на пут Велико Очијево-Мартин Брод. Срђан Родић се из куће Душана Дукића упутио школи или својој кући. Јовица Шипка и Душан Јовичић су са Марком Орешковићем прескочили пут и продужили за Главице до јаме гдје су га убили. Убиство Орешковића посматрао је млади Пајо, син Пере Рађеновића и увече све испричао стрицу Станку. У Марка је пуцао Душан Јовичић, по наређењу Јовице Шипке, а одлуку о убиству су донијели Срђо Родић, Јовица Шипка и Душан Јовичић. Убице су са своје жртве скинули одијело, а потом је бацили у јаму дубоку 25 метара. Одјећу су међусобно подијелили.“

Истога дана увече, Данило Дамњановић (аутор књиге) се среће са Родићем и Шипком, који пишу писмо за Јову Рељића у Мартин Брод, и то писмо односи лично Дамњановић. Рељић је прочитао писмо око осам часова истога дана (21. октобра) и питао Дамњановића

Гдје је тај човјек? Реци Срђи да би било боље да оба Очијева нестану, него да се томе човјеку нешто деси.

Марко Орешковић (Фото: Југопапир)

Истрагу је, 21. новембра 1941. г (30 дана након злочина) водио Никола Котле  (секретар комитета КП за Дрвар-Грахово), оптужени су признали кривицу а као разлог навели користољубље. Војно суђење се спровело у школи у Очијеву, у присуству народа (присутни су и Милутин Морача, Соломон Мони Леви и Илија Матерић). Након саслушања ухапшених, окупљени народ је одлучио да се кривци казне смртном пресудом. Одмах су стрељани као криви за тај злочин. Детаље убиства као и имена убица понављали су Соломон Мони Леви[5], Данило Дамњановић-Данић[6] (припадник одреда Чапајев, командир чете а потом и батаљона Марко Орешковић, командант 6. далматинске бригаде, начелник Штаба 19. севернодалматинске дивизије), Илија Матерић (политком прве дрварске чете, прве крајишке бригаде и пете крајишке дивизије)[7].

Прва званична верзија смрти Марка Орешковића гласи: Марка Орешковића су на путу за Босанску Крајину у селу Велико Очијево, из користољубља убили и у јаму убациле сеоске силеџије и разбојници Срђан Родић, Јово Шипка-Јосип и Душан Јовичић-Копилаћ.

Друга верзија погибије Марка Орешковића је настала током прве половине 1942. г, када је ситуација на терену била неповољна по КПЈ и КПХ. Српски националистички покрет, помогнут цивилном и војном влашћу Италије је на значајним  деловима територије Лике и Западне Босне створио своје органе власти. Тада је деловањем агит-пропа КП, створена прича да су четнички елементи у НОП-у лишили живота друга Марка. Циљ ове верзије је био да локалном становништву предочи доказ четничке издаје и злочина јер су омиљеног вођу устанка, Хрвата који се солидарисао са угроженим Србима, убили издајници и колаборационисти из редова српског народа.  У том периоду је агит-проп служба КП стварала  народне песме које се шире Ликом и које су остале записане. Овде су наведене три такве.

Целој Лици жалост срца бије, што јој неста храброга Крнтије
Што јој неста вође од устанка, Првог вође — Орешковић Марка.

Друг је Марко хрватскога рода, ал’ је мајка српскога народа…
Да не би Орешковић Марка, још би многа, закукала мајка…

Ој фашисти, јадна ли вам мајка, Платит ћете Орешковић Марка.

Четници нам убише јунака, храброг борца Орешковић Марка.
Откад јунак у гробници лежи, наше срце за осветом тежи

народна песма певана у Лици

Kršnoj Lici, baš u Kuli, a u domu seljačkom., rodilo se muško dijete, u vijeku prokletom.

Marko su mu ime dali, Orešković Krntija, od rođenja pa do smrti, nepravda mu dodija,

Otac seljak, siromašan, majka prava ropkinja, život više nego strašan, bez radosti i milja.

Mrzio je on gospodu, radni narod volio, tražio je takvo društvo, za koje se borio.

Ali jednog mračnog dana, kad su mnogi ginuli poginuo i drug Marko, ubiše ga dušmani.

U borbu je Marko pošo za narodna prava, poginuo u toj borbi, neka mu je slava.

I nad tvojim slavnim grobom zastave će s’nova viti, S Engelsom, Marksom i Lenjinom, tebe ćemo slaviti.

Написао Душко Војводић, извођена на приредбама за омладинце 1941-42.[8]

Ој четници јађена вам мајка, платићете Орешковић Марка

Написао Раде Жигић, секретар ОК КПХ за Лику

Након рата, прича о смрти Марка Орешковић је враћена и замрзнута на прву верзију. Први који о томе пише је Соломон Мони Леви 1963. г. Следили су Илија Матерић и Данило Дамњановић-Данић.  По тој верзији, становништво Великог Очијева, је након Марковог убиства, позвало Дрварски комитет КПЈ, да смири одметнуту групу младића који су пљачкали и узнемиравали становништво. Долази партијска делегација, обезбеђена војним јединицама, у којој су Никола Котле, Мони Леви, Милутин Морача (потоњи командант Пете крајишке дивизије) и Илија Матерић. Спроводи се истрага, наводне убице су признале злочин, након чега су стрељане.

Сведочење Гојка Половине

Међутим, након 1980. г и смрти највећег сина наших народа и народности, један од учесника и сведока ових догађаја, одлучује да изнесе другачију причу о смрти Марка Орешковића Крнтије. У питању је Гојко Половина. Предратни комуниста и  један од најзначајнијих учесника устанка и НОП-а на подручју Лике и Тромеђе, пре почетка рата је био секретар среског комитета КПХ за Грачац. У ратним условима постаје политички комесар Штаба герилских одреда за Лику (лето-јесен 1941. г). Он у партијску организацију уводи Ђоку Јованића, друго значајно име тог подручја. Касније Половина постаје командант Шесте личке дивизије. У овом раду биће изнето сведочење и размишљања Гојка Половине које је изнео у својој биографији[9], на страницама 179-198, у поглављу Због чега сам ћутао четрдесет година.

‘Сведочење’, књига Гојка Половине (Фото: Купиндо)

Ово сведочење на поменуте догађаје баца сасвим ново светло. Оно указује да се иза ових догађаја дешава са једне стране, борба именованих руководилаца КПЈ при КП Хрватске (Владимир Поповић, Владо Ћетковић, Раде Жигић) са неистомишљеницима  и са друге стране борба КПХ (Хебранг, Крајачић, Бакарић) са појединим српским устаничким вођама.

Једна од највише чуваних тајни другог светског рата на подручју окупиране Југославије је покушај вођства КПХ, да следећи препоруке Коминтерне о раду у измењеним границама земаља након окупације Југославије, створе КП НДХ  (17. априла састанак Хебранга и друга Х са министрима Владе НДХ, Матом Будаком и Младеном Лорковићем[10]). Из тог разлога је јула 1941. г ЦК КПЈ именовао Владимира Поповића за делегата при ЦК КП Хрватске, као неку врсту принудног управника.

Након распада Крајишко-личке (Дрварске) бригаде и поновног заузимања Дрвара од стране Италијана у Средњој гори код Удбине се одржава саветовање ОК КПХ за Лику. Половина као члан ОК КПХ за Лику и политички руководилац односно политички комесар Штаба за Лику, присуствује саветовању.

Андрија Хебранг (Фото: historija.info)

Једна од важних тема на саветовању у Средњој гори, било је обезбеђивању пута Марка Орешковића у Босанску Крајину на саветовање о новој тактици партизанског ратовања у Подгрмечу. Половина је објаснио да постоје два пута: редовна војна веза преко Небљуса коју обезбеђују Стојан Матић, Славко Родић и Никола Карановић и партијска веза преко Мартин Брода коју су оставили Коста Нађ и Љубо Бабић (командант Дрварске бригаде). Половина је изнео да војна веза даје безбедност и да је он спреман да преузме свој део безбедности. За партијску везу је рекао да је сматра крајње несигурном и да он не може да преузме део одговорности за Маркову безбедност ако крене тим путем. Раде Жигић га је одмах напао да је његов став израз неповерења у Партију и њену организацију. Сам Орешковић је пресекао ову препирку дугу више од пола сата, рекавши да има неограничено поверење у Партију и да одлучује да иде преко партијске везе. Марко је одбио било какву оружану пратњу на томе путу, мада је Половина инсистирао на оружаним пратиоцима и оружју. Јаков Блажевић је закључио да због свега, Марко и Гојко најбоље знају и треба да се споразумеју о путу. Половина истиче своје мишљење да је Жигићева брига за Орешковићеву безбедност, у ствари јасна опасност по његов живот.

Половина и Орешковић из Средње горе заједно крећу преко Лике ка Босанској Крајини. Орешковић Половини од свих функционера КП само о Кончару одушевљено говори. Износи оштру критику  Блажевића, Почуче, Томе Никшића, Радета Жигића, Владе Ћетковића па и Владимира Поповића, али појашњава да су они постављени од највиших форума и да их треба подржати, поред њихових мана и слабости.  Пријатељски су угошћени у селима Комићу и Клапавици. Половина Орешковићу појашњава чврсте шверцерске везе које су се развиле у залеђу Задра, везано за кафу и шећер и јасно именује шверцерску организацију коју воде Исо Жигић (отац Радета Жигића секретара ОК КПХ за Лику и секретара Главног штаба КПЈ за Хрватску) и Миле Кесић (отац Петра Биће Кесића члана Среског комитета КПХ за Грачац).

Током последњих десетак километара заједничког пута Половина Марку појашњава зашто партијски пут преко Мартин брода сматра небезбедним. По њему, Шпанци на овом сектору, служећи се Радом Жигићем припремају замку. Ћетковића у својој биографији стално назива чекиста. Половина износи Орешковићу, да позив Косте Нађа и Љубе Бабића да се дође на саветовање о новој тактици партизанског ратовања у Подгрмечу служи као замка за одвајање од личких јединица и ликвидирање. Половина је тај утисак стекао током разговора са Бабићем и Нађом, на основу упадица и исправки које је чинио Коста Нађ. То саветовање у Подгрмечу је наводно организовано због успостављања ваздухопловних веза са Црвеном армијом. Поповић и његови сарадници су потпуно беспомоћни, јер не утичу ни на какве догађаје н терену. Орешковић и Половина држе у рукама оружане војне јединице, а иза Марка стоји и Раде Кончар-друг Брко.

Половина објашњава: смена Јакова Блажевића и постављање Радета Жигића за секретара ОК КПХ за Лику, стварање новог Штаба за Лику и Кордун на челу са Бошком Рашетом на саветовању ОК КПХ за Лику на Каменском 21.09.1941. г. инсценирано хапшење Милана Танкосића, авантура Дивизије Данка Митрова са измишљеним нападом на Бихаћ септембра 1941. г, емотивно писмо Орешковића због распада Дрварске бригаде и губитка Дрвара 25. 9, као и писмо Гојка Половине Орешковићу, искоришћене су кроз писма вишим форумима КП за оптужбе према Орешковићу који је подржавао Половину. Половина говори Орешковићу да се злочин не може припремити на војној вези (Стојан Матић и Никола Карановић нису чланови  партије, Славко Родић јесте али је непосредно пре тога пребачен на сектор Кулен Вакуф-Бихаћ). Подсећа Марка да је Жигић Половинино неповерење према партијској вези, критиковао као неповерење према Партији. Орешковић пажљиво слуша и понекад каже „претјерујеш“. Орешковић све време покушава да убеди Половину да је погрешно оценио ток догађаја и извео погрешне закључке. У поверењу му каже да Владимир Поповић у ратним условима има овлашћење да може ликвидирати сваког па и члана ЦК КПЈ ако тај угрожава развој НОБ-а али да за то мора имати конкретне доказе.

Милутин Морача (Фото: Викимедија)

Половина још једном покушава да убеди Орешковића да је у заблуди и да треба да иде преко војне везе (Небљуси) или у пратњи наоружаних бораца. Орешковић ово енергично одбија и каже да ће радије погинути на партијској линији него доживети да га неко чува и брани оружјем. Орешковић моли Половину да све припреми за евентуално прихватање оружја и муниције које треба да донесе флота Црвене армије. Половина записује да у ово није веровао и ништа поводом тога није предузео. Био је у праву. У Доброселу код Доњег Лапца су одморили и растали се. Половина је остао, а Марко је наставио пут са Војином Половином (млађи брат Гојка Половине)  до Мартин брода. Војин је Орешковића одвео у кућу Јове Рељића, команданта места Мартин брод. Марко је Војину поклонио карабин и послао га кући.

Након растанка са Орешковићем, Половина размишља о критикама штабу због опортунизма, од стране Томе Никшића (члан ОК КПХ за Лику). У исто време Раде Жигић, који користи шверцере, прави спискове људи оданих Половини и Матићу, за ликвидацију када наступи моменат (помиње се обавештајац омладинац Б.). Половина тврди да су старији шверцери (Сава Гутеша, Миле Кесић, Исо Жигић) за сарадњу са Италијанима и помажу акције против Матића и Половине. Половина као комесар Штаба пре тога издаје наредбе сеоским стражама, да спречавају шверц стоком чиме је направио проблем Жигићу и Никшићу.  Крајем октобра Половина добија писмо од забринутог Ћетковића да од Орешковића нема вести након Мартин брода. Половина је сигуран да Ћетковић има посебне везе са сарадницима у Дрвару независно од партијских веза и да он зна Маркову судбину.

Рељић је Половини написао извештај да је Марко стигао у штаб Босанске крајине и да очекује његов повратак. Крајем октобра Половина јури по селима где Паица Омчикус врбује борце за свој пук Краљ Петар. У Мазину му стиже извештај Рељића да је Орешковић погинуо. Он позива Рељића да дође у Личке Дољане на разговор, а овај одговара да нема потребе, јеј је истрага о смрти Орешковића завршена а починиоци похапшени. Половина се коначно сусреће са Рељићем у Личким Дољанима у напуштеној кући Раде Паића Аскера ( 01. и 02. новембра 1941. г). Рељић каже да је задатак био да Марка допрати до Великог Очијева. Везу је Рељићу дала сестра Славка Родића, чланица дрварског комитета. Он је познавао чланове партије у Великом Очијеву, није био са њима у ближим везама али у њих није сумњао. То су Срђо Срђан Родић (председник сеоског НОО), Јово Шипка (командир одреда бораца села), трећи члан партијске ћелије је био Ђилас али не зна сигурно. Ови људи су се исказали у устанку,  као добри борци, па су постали чланови партије. У времену након 25. септембра, заводе личну власт у Очијеву. На питање зашто није одвео Орешковића до Очијева, Рељић каже да је имао позив за састанак у Комитету, да се Орешковићу журило, па му је дао водича (омладинца Милана Родића). Рељић је од Срђана Родића добио 2 поруке (Марко отишао преко везе, Марко стигао до штаба у Грмечу). За другачију причу Рељић је сазнао тек када је дрварски Комитет похапсио кривце (21. новембра). Тада се Рељић забунио, јер прича о терору на Очијеву, о чему није обавестио Половину. Половина прети Рељићу оптужбом за убиство Орешковића и јавним суђењем пред борцима. Рељић тада мења причу и признаје да га је партијска веза обавестила да ће доћи Орешковић и да га он не може пратити даље ако са њим буде Гојко Половина издајник и слуга окупатора и да због тога не може сазнати партијске везе даље од Мартин Брода. Овакву поруку пренео је одговорни друг из вишег форума. Рекао је да је то друг из Комитета, јер им је Котле рекао да је друг из вишег форума. Рељић је Марку дао водича до Очијева, јер је он позван на састанак у Комитет. По повратку, други или трећи дан (од 20.октобра 1941. г) Рељић сазнаје да је Орешковић убијен. Истога дана до њега у Мартин Брод долазе Јово Шипка и Срђан Родић и саопштавају му да је Марко Орешковић стрељан због сарадње са издајницима Половином, Рашетом и Матићем и да он мора слати извештаје да је све у реду. Зато је Половини слао лажне извештаје. Из Комитета касније стиже порука да извести Половину да је Орешковић мртав. Ту поруку је наводно потписао Никола Котле (секретар комитета за КП за Дрвар-Грахово). Половина хвата Рељића у неискрености, јер овај тврди да су починиоци већ тада ухапшени и кажњени. Међутим, Милан Танкосић, касније пуковник у пензији, који је из јаме извукао тело Орешковића (21. новембра 1941. г) тврдио је да су тек тога дана извршиоци похапшени и стрељани. То је било тачно месец дана након смрти Марка Орешковића, а 15-20 дана након саслушања Рељића у Личким Дољанима.

Титова пећина у Дрвару, савремени изглед

Занимљиво је да је Орешковић два пута хапшен од партизанских јединица. Први пут у августу 1941.г, у Висућу код Удбине,  „као усташки шпијун“’. Претучен је а ослободио га је Гојко Половина, који га препознаје у Мазину. Други пут је ухапшен у Дрвару, од стране сеоске страже јер је био сумњив (имао устаничку пропусницу, сељачко одело и фалсификовану пропусницу НДХ на име Иван Рендулић). Соломон Мони Леви, лекар и друг са робије у Митровици га препознаје у Дрвару.

Гојко Половина закључује следеће: Рељић и поред тога што је прво лагао па после рекао истину, не зна ко је и због чега организовао злочин; прича о самовољи и користи се ширила тек након суђења и извршења смртне казне у Очијеву. Пре тога није пријављена никоме. Ипак оставља могућност да се тако нешто могло догодити у времену дезорганизације партизанског покрета након губитка Дрвар; материјална корист је проблематичан разлог убиства, јер преглед џепова Орешковића је показао да он није имао већу суму новца; Родић и Шипка нису имали разлога да мисле да је у питању шверцер, јер га је довела партијска линија (Очијево и околна села су под командом Штаба за Лику у којем је Половина комесар); Родић и Шипка су чланови КПЈ, убијањем шверцера они спроводе непосредну наредбу која им је дата у циљу сузбијања шверца. Зашто су осуђени на смрт?; ако нису знали ко долази у Очијево, кривац за то је Јово Рељић из Мартин Брода. Рељић никада није одговарао нити је саслушаван због тога; Никола Дукић из Личких Дољана, Половини је рекао да се свашта прича и да њему изгледа да је Марково убиство организовао „Шпанац“ који је Стојана Матића преварио да је „командант дивизије организатор напада на Бихаћ са 3.000 бораца“ (по Гојку Половини Данко Митров);  Родић и Шипка су госта могли да поведу ка Подгрмечу, ликвидирају и трагове сакрију у планини и шуми. Начин убиства и бацање у јаму са десне стране пута за Дрвар, говори да су извршавали наређење и да ништа нису крили;  да су припадали четничком покрету имали су месец дана да побегну у Дрвар или Срб, италијанским гарнизонима. Нису сматрали да ће бити кажњени; Марково тело је извађено из јаме 21. новембра 1941.г, оптужени су ухапшен, одржано је  суђење и извршена смртна казна. Половина је сматрао да је Орешковић злостављан па убијен. Тек 1982. годинре Милан Танкосић му је рекао да није било трагова мучења. То је била чиста ликвидација; Никола Котле је суђење и извршење смртне казне спровео без обавештавања Штаба герилских одреда за Лику, као ни ОК КП Хрватске за Лику; Рељић на саслушању помиње и одговорног друга који је Орешковића сачекао на Очијеву;  саветовање у Подгрмечу никада није било планирано, заказано ни одржано; Половина је писмом тражио од ОК КП Хрватске за Лику да заједно са дрварским комитетом организује истрагу. Рељић му је саопштио да је истрага завршена и сваки покушај истраживања би био оквалификован као антипартијска активност.

Гојко Половина завршава поглавље закључком да пошто нема доказа, као чланови КП, дужни су да прихвате и бране, верзију коју је дао Никола Котле. Овакав закључак говори о особинама комуниста и о начину одлучивања и спровођења одлука у комунистичким партијама. То су биле конспиративне, тајне, затворене и централизоване организације, са снажном хијерархијом, јасним током задужења и задатака. Сваки излазак из хијерархије је био антипартијска активност и издаја идеја партије.

Идеолошки супарничка литература

Занимљиво је погледати шта о овоме говори литература супарничке идеологије, књиге које су писали чланови српског устаничког покрета. Током Титове Југославије, овакве књиге су биле  недоступне, но након распада СФРЈ, појављују се књиге штампане у емиграцији. Овде се анализирају две такве: Пожар у Крајини Николе Плећаша штампана у Чикагу 1975.г[11] на 568 страна и Грачачка четничка бригада Богдана Болте штампана у Сиднеју 1987.г.[12] на 519 страна.

Плећаш за Орешковића говори следеће: бивши аустријски војник, сањао обнову Аустро-Угарске, није учествовао ни у једној борби нити га је ико икада видео да учествује у борбеним акцијама. КП Хрватске је након првих месеци устанка покушавала да пронађе Хрвата са ореолом борца, и то је успела да учини са Марком Орешковићем. Он је једини Хрват који националну припадност није крио пред устаницима. Сви остали хрватски кадрови у ОК КПХ за Лику су користили партијска имена у српским селима и међу устаницима (Томо Никшић се представљао као Петар Ракић, Шиме Бален је био друг Мартин). Плећаш Орешковића сматра за предратног идеолошког вођу здружених организација КП Хрватске, Хрватске Сељачке Странке, Самосталне Демократске Странке и усташке организације у Перушићу, који Југославију никада није признавао за своју отаџбину. Након његове погибије, првој комунистичкој војничкој формацији је дато његово име (батаљон Марко Орешковић створен 29. новембра 1941. г на Каменском, чинило га је 110 Срба и командир Срећко Манола, Хрват). Тако је оно што је у почетку био српски устанак против НДХ, добијало карактер хрватске партизанске војске. По Плећашу, Орешковић је све време радио по упутствима КП Хрватске из Загреба. Његова је иницијатива да се устаници у првом периоду назову „герилцима“ и да војна јединица у Дрвару назове „Дрварском (Крајишко-личком) бригадом“. Ово је изазвало оштре критике ЦК КПЈ и Главног штаба Југославије на челу са Брозом, па су и Раде Кончар и Владо Поповић протестовали против Орешковића. Везано за погибију Орешковића, Плећаш иначе веома добро информисан о свим важним догађајима, наводи врло кратко и штуро објашњење: „погинуо је у једној биртијској тучи 20. октобра 1941.“ Наводи и да је 19. октобра у тренутку када партизански покрет нема ниједну своју војну јединицу и Марко на путу, формиран Главни  штаб НОП за Лику са Јосом Рукавином као командантом и Орешковићем као политичким комесаром. Касније на то место долази Бакарић. Богдан Болта је веома јасан када износи да нити Орешковић, нити Јаков Блажевић и остали кадрови КП Хрватске нису руководили и командовали устанком у јужној Лици и на Тромеђи у првим месецима рата. Наводи да је Владимир Дедијер један од првих аутора који именује Марка Орешковића за вођу устанка, на иницијативу Партије[13].

‘Дневник’ Владимира Дедијера (Фото: Купиндо)

Оба аутора не казују ништа више о погибији Орешковића. Да су припадници српских устаника (четници) на било који начин учествовали у његовој ликвидацији, ови аутори не би пропустили да то помену или да се похвале таквим успехом. Међутим Болта не говори ни реч о томе, а Плећаш зна за тачан датум погибије, али као узрок наводи некакву тучу у биртији, што значи да о самом догађају нема детаљне податке из прве руке.

Закључци

Комунистичка историографија, ратна и послератна, никада није развила критички однос према догађајима, већ је остала на нивоу идеолошке и политичке пропаганде, такозваног агит-пропа.

Смрт Марка Орешковића Крнтије октобра 1941. г је један од првих догађаја, на којем се то очигледно показује. Чињеница да поједини уважени комунистички аутори тај догађај прећуткују и о њему уопште не говоре (Душан Лукач) а да поједини (Соломон Мони Леви, Данило Дамњановић, Илија Матерић)  од речи до речи преписују један од другога и износе тврдње за које историјска истина и критичко мишљење могу да докажу да се ради о накнадним конструкцијама, лажним сведочења и неистинама, представља тешку сумњу према комунистичкој историографији.

Спомен плоча Марку Орешковићу у Београду (Фото: Викимедија)

Ако је током НОР-а и било потребе за идеолошком и политичком пропагандом, што може бити разумљиво и донекле оправдано, послератна историографија је имала и прилике и времена да пажљиво раздвоји истину од неистине, права сведочења од лажних, тачна објашњења догађаја од накнадних конструкција. Нажалост, послератна историографија је одабрала да тврдње, догађаје, судбине личности, приче о позитивним и негативним личностима, митове о херојима, бесконачно понавља и замрзне у времену као вечите истине. Имала је прилику али је није искористила. Последица тога је неминовно сумња, која се оправдано јавља.

Сумња која поставља суштинско питање: ако се у вези овако важног догађаја, као што је начин погибије једног од првих народних хероја Југославије, организатора и вође устанка у Лици, Босанској Крајини и Тромеђи 1941. г, човека по чијем имену су називане војне јединице, улице, школе, предузећа и насеља, утврди да радови, текстови, чланци, књиге и зборници  не износе истину и права сведочења, већ идеолошку пропаганду, да ли се таквим текстовима, радовима, чланцима, књигама и зборницима може веровати и једна једина реч?

Напомене

[1]  Очак Иван Грађа за биографију Марка Орешковића, Хрватски државни архив Загреб, 1984., Vol. 27 No. 1,
[2]  Зборник народних хероја Југославије, Слободан Петровић и сарадници, Београд, 1957.г
[3]  Лукач Душан, Устанак у Босанској Крајини, Београд, 1967.г
[4]  Дамњановић Данило, Котар Доњи Лапац у НОР-у, Карловац, 1985.стр. 247
[5]  Соломон Леви, Зборник Лика у НОБ-у, 1963. стр. 551-562
[6]  Дамњановић Данило, Котар Доњи Лапац у НОР-у, Карловац, 1985.
[7] Матерић Илија, Сећање на четворомјесечну кризу устанка на дрварском подручју 
[8]  Дамњановић Данило, Котар Доњи Лапац у НОР-у, Карловац, 1985.
[9]  Половина Гојко, СВЕДОЧЕЊЕ сећања на догађаје из прве године устанка у Лици, Београд, 1988.
[10]  Бекић Дарко ‘’Како су изгледали први мјесеци успоставе НДХ и необичан положај комуниста у њој (овде)
[11] Никола Плећаш Нитоња, Пожар у Крајини, Чикаго, 1975.
[12] Богдан Болта, Грачачка четничка бригада 1941-1945., Сиднеј, 1987.
[13] Владимир Дедијер, Дневник, књига прва, за дан 14.октобар 1942.г, Београд, 1970.



Categories: Противу дезинформација

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Тзв. „српски“ комунисти-интернационалисти у Лици, чланови Брозове државотворне Комунистичке Партије Хрватске, скривали су своје праве циљеве у току трагичне 1941. године. Према извесним информацијама Гојко Половина се кретао са Јурајом – Јаковом Блажевићем у устаничкој позадини и нису се истицали у борбеним редовима, све до марта – априла 1942. године, када је дошло до отворених сукоба у Крајини „турској“ и „каурској“ између Брозових партизана и четника-монархиста. Такође, имајући у виду, да су Брозови партизани у Удбини у Лици поткрај 1941. године објавили свој циљ песмом:

    „Стаљин нама из Русије пише:
    Драга браћо не бојте се више!“
    А ми њему отворено писмо
    Да се никад ни бојали нисмо
    Кличе вила с балканских планина
    И дозива из Москве Стаљина:
    Ој, Стаљине, ти си наша глава
    Ти се бориш за радничка права.“

    Полазећи од чињенице да Комунистичка Партија Хрватске и Комунистичка Партија Југославије нису створили тзв. „Народноослободилачке одреде“ пре напада нацинал-социјалистичке Немачке на СССР и ако је Немачка окупирала Краљевину Југославију, већ онда када је Немачка напала интернационални Совјетски Савез. Сигурно је, да државотворни хрватски комунисти-националисти нису гледали у комунистичком СССР своју „драгу социјалистичку домовину, нашу наду и кулу светиљу према којој са надом упире очи напаћено човечанство читавог света“, као што су то гледали недржавотворни „српски“ комунисти-интернационалисти (Види: Редакциони Одбор, Зборник докумената и података о НОР југословенских народа, Књ. 1, Борбе у Македонији, јули 1941 – септембар 1943, Београд, 1952, стр. 5-9).

    Државотворним Брозовим хрватским комунистима-националистима није био циљ
    „народно-ослободилачка борба“ против окупатора, већ је служила као политичка маска за борбу против Срба-монархиста, као чисто тактички и стратешки потез, ради рушења Краљевине Југославије. Зато је Брозова Комунстичка Партија Хрватске својим члановима дала инструкције, да се пребаце у српске крајеве и да у српским крајевима „почну са освајањем села“ , да се устанак у Крајини 27 јула 1941. године неби претворио у „чисто српску ствар“ (Види: Драгослав Џинић, Зборник докумената и података о НОР народа Југославије, Том 13, Књ.1, Документи Краљевине Италије 1941, Београд, 1969, стр. 331; Ђуро Станисављевић, Појава и развитак четничког покрета у Хрватској 1941-1942. године, Историја ХХ века, Институт друштвених наука – Одељење за историјске науке, Зборник радова, Књ. 4, Београд, 1962.

    Полазећи од чињенице да је националним хрватским комунистима сарадња са „српским“ комунистима-интернационалистима била потребна да би прикрили прави циљ своје борбе, јер им је „концепција Југославије била само опција транзита…“ (Види: Др Бранко Петрановић, Опција транзита, Спона, бр. 17, 22. април 1993).

    Такође, имајући на уму једно сведочење Васе Иветића, које је објављено у књизи „Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања“, где између осталог стоји:

    „5. марта 1942. године у Пеуље су дошли Вицко Крстуловић, Вице Буљан, Цвијо Орашчић и секретар Окружног комитета КПЈ за Ливно Едо Сантини, којег сам познавао под именом ‘Ђорђе’. Они су требали да се састану са Љубом Бабићем. Мени је јављено да дођем у засеок Гашиће, јер се Никица није налазио ту…

    Тако смо и учинили, рекавши да немамо времена. Стигли смо у Пеуље и преноћили. Сутрадан је одржана конференција у пеуљској школи, на којој је био присутан Маркица Ћућуз и његова група четника. На конференцији су говорили Вицко Крстуловић и Вице Буљан. Поред осталог било је интересантно и ово, када је један од четника рекао Вицку Крстуловићу:

    Друже Јовићу, ми знамо да си ти Србин, али је Вицко Буљан шокац и њему не вјерујемо…“ (Види: Алекса Ненадић, Босанско Грахово у НОР 1941-1945, Зборник сјећања, Издавач: Савез удружења бораца НОР општине Босанско Грахово, 1971, стр. 266-267).

    Поред наведених цитата поменули бисмо још и елаборат Динарске четничке дивизије од 8-12. марта 1942. године, у кјојем између осталог, стоји:

    „Однос Динарске дивизије према партизанима јесте најболније питање које се треба ријешити. Двије супротне идеје увјек доводе до судара и крваввог обрачуна, те тако партизани су предузели опсежне мјере за угушивање сваког националног покрета убијајући националне прваке и тукући четнике. Према томе партизани су били ти, који су први н аметнули борбу националистима, они су ти, који мучки убијају четнике, они су ти, који помоћу усташа и муслимана, кољу и тероришу српски живаљ и најзад они су ти, који угушују и убијају сваку српско-националну мисао. Због овога јасно је, какав став треба да има Динарска дивизија према партизанима: рат до крајњих могућности живота…“ (Види: Алекса Ненадић, Босанско Грахово у НОР…, Босанско Грахово, 1971, стр. 253).

    Такође, имајући на уму, да у првој тачки Динарске четничке дивизије стоји:

    „1. Улога Дивизије.
    Ради остварења Србинове основне замисли и стварања српске националне државе, формираће се као један чинилац те замисли у реону Косова поља, ‘Динарска четничка дивизија’ од изразито националног елемента. Та дивизија поникла на истоименом пољу, где је некада било гробље српске славе и српског јунаштва, има да да израза васкрснуте Србинове војничке моћи и да, као један велики гвоздени маљ васпостави чисто национални поредак у свим земљама, где живе Срби, па и онима на које Срби аспирирају. Према томе улога ове дивизије има чисто политички карактер, јер она за сада док рат још увјек траје има да буде уточиште свих националних елемената српског карактера, да шири и остварује српску идеју у деловима Лике, северне Далмације, Херцеговине, Црне Горе и Босне и да у даном моменту, благодарећи импозантним снагама, са којима располаже, васпостави чисто национални поредак, са краљем Петром на челу…“ (Види: Ђуро Станисављевић, Појава и развитак четничког покрета у Хрватској 1941-1942. године, Историја ХХ века, Институт друштвених наука – Одељење за историјске науке, Зборник радова, Књ. 4, Београд, 1962, стр. 96-99).

    Када се ово има у виду, онда се речи Брозовог великохрватског најамника Милана Басте о четницима-монархистима могу схватити у потпуном значају:

    „Сигурно је да је Ђуришићева војска ( и донекле четничке јединице попа Ђујића) по својој организацији, борбености и закрвљености једина већа четничка формација која се могла озбиљније борити против наших партизанаских јединица“ ( Види: Милан Баста, Рат је завршен 7 дана касније, Загреб, 1976, стр. 387; Милан Баста, Агонија и слом Независне Државе Хрватске, Београд, 1971, стр. 344).

    20

Оставите коментар