Иван Т. Лукић: Тоталитаризам и процес обликовања масе

Обликована маса је способна да учини најгоре злочине у вери да чини свету дужност, уверена да штити друштво од изопачених појединаца

Нацистички митинг у Њујорку, 20. 2. 1939.

Феномен тоталитаризма је релативно нова појава, различита од класичних диктатура и тиранија прошлости. Разумевању овог значајног феномена су највише допринели књижевници попут Џорџа Орвела (1984) и Александра Солжењицина (Архипелаг Гулаг), и филозоф Хана Арент (Извори Тоталитаризма). Овом феномену вреди посветити пажњу јер је модерну индустријску цивилизацију немогуће схватити без промишљања овог феномена.

Психолошки услови за настанак тоталитаризма

Да би тоталитаризам постао могућ неопходно је да се претходно изврши обликовање друштвене масе. Постоје четири основна психолошка услова који морају кумулативно да се испуне да би настао специфични феномен обликовања масе.

  1. Велики број људи који имају искуство недостатка друштвених веза, који осећају друштвену изолацију. То је најважнији од потребних услова.
  2. Велики број људи који имају искуство и осећај бесмислености живота и осећају снажно незадовољство. Овај услов је директно повезан са првим условом јер изоловане јединке обавезно имају искуство бесмисла живота. Људи су друштвена бића и ако се нађу у ситуацији изолације они најчешће осећају да живот нема смисла.
  3. Велики број људи који имају анксиозни поремећај који није повезан са менталном представом. Када се човек у шуми суочи са опасном звери, његов страх је директно везан за менталну слику звери. Његова анксиозност је асоцијативно везана и као таква може да се контролише. Супротно томе, анксиозност која није везана за менталну слику, која је слободна, изазива јаку неконтролисану емоционалну реакцију.
  4. Широко распрострањена фрустрација и агресивност високог нивоа који нису рационално повезани са неким одређеним објектом или узроком.

Техника обликовања масе и замена објекта анксиозности

Када су задовољена ова четири услова у друштву долази до типичног процеса у коме се помоћу масовних медија комуникације дистрибуира наратив који усмерава пажњу на фиктивни објекат анксиозности, а у исто време обезбеђује стратегија која обезбеђује сврсисходну реакцију на објекат анксиозности. Предложена стратегија производи снажну друштвену хомогенизацију и спремност да се учествује у тој стратегији. Сва анксиозност која је претходно била слободна и дисоцирана, коју је било немогуће контролисати, усмерава се на нови објекат анксиозности, постаје асоцирана са објектом анксиозности и на тај начин анксиозност постаје контролисана. На пример, ако се дистрибуира наратив да је неки вирус прехладе застрашујуће опасан, анксиозност се везује за вирус као објекат анксиозности и друштвене масе показују интерес и неуобичајено висок ниво спремности да учествују у стратегији борбе против вируса (затварање и вакцинација). На тај начин елита која управља друштвом стиче контролу над масом. Уколико је ранија анксиозност била нефокусирана, а њен реални узрок је била друштвена неправда, сада се фабрикује вештачки фокус анксиозности, анксиозност се дислоцира са реалног узрока на фиктивни узрок. Чак и ако је дистрибуирани наратив потпуно апсурдан и доказано неистинит, маса показује колосалан ниво спремности да учествује у предложеним ирационалним стратегијама које намеће елита. Када маса прихвати фиктивни објекат анксиозности, стварају се нове друштвене везе и нови смисао живота, који је раније недостајао. Нови објекат анксиозности постаје замена и компензација за оне друштвене везе и онај смисао који реално не постоје. Ствара се нова вештачка солидарност која повезује људе, на пример – борба против вируса! Уместо потпуне изолације и отуђености која је харала раније ствара се превелика и неприродна повезаност људи и доминација вештачки фабрикованог смисла. Из високо негативног менталног стања изолације и бесмисла маса прелази у стање високе међусобне повезаности и мобилизације а живот масе добија нови смисао – херојска борба против фабрикованог непријатеља. Ова херојска борба постаје нека врста менталне интоксикације а маса губи сваку способност да препозна реалност. Учешће масе у стратегији борбе против фиктивног узрока анксиозности има све особине религиозног ритуала. Као што учешће у религиозним ритуалима обезбеђује симболичку спремност појединца да солидарно партиципира у заједници (на пример причешће код хришћана), тако и учешће у борби против фиктивног узрока анксиозности (вакцинација против вируса прехладе) обезбеђује симболичку солидарност појединца са заједницом. Карактеристика религиозних ритуала је да они успешније хомогенизују заједницу уколико су апсурдни и бесмислени јер је онда симболичка партиципација јача и чистија. Тако, учешће у вакцинацији постаје важан симболички чин упркос практичној чињеници да је вакцина неефикасна, а можда и штетна.

Медицинска сестра Кети Васкез након што је примила вакцину против ковида у децембру 2020. (Фото: Адам Манакели/Дејли џурнал)

Процес обликовања масе доводи до суженог поља пажње, маса постаје опседнута и фиксирана само на вештачки објекат анксиозности. Све остале сензације се потискују и нестају са радара опсервације. На тај начин маса постаје осетљива само за жртве вируса; све остале жртве (хронични пацијенти којима није пружена нега, одложене хируршке интервенције које умањују шансу преживљавања, итд.) губе значај. Стање у које је доведена маса у процесу обликовања највише подсећа на колективну хипнозу. Код хипнозе се субјект концентрише на један објекат који доводи до помрачења свести на такав начин да за субјекта хипнозе више ништа друго не постоји. У оваквом стању субјект постаје неосетљив за било шта друго, њему је могуће наносити екстремно интензиван физички бол који он не осећа јер је његова свест способна да опажа само објекат на који је фиксирана хипнозом. Хипнотисаном субјекту је могуће без анестезије исећи грудни кош и извести операцију, толико је његова свест сужена да он не осећа физички бол. На исти начин је обликованој маси могуће одузети најдрагоценије вредности живота, она неће реаговати на било који начин, као да је једина важна ствар вештачки створен објекат анксиозности. У тако редукованом менталном пољу ништа више није важно, чак ни благостање сопственог потомства. Најдрастичније епизоде обликовања масе су забележене у тоталитарним државама ХХ века, нацистичкој Немачкој и комунистичком Совјетском Савезу. Стаљин је ликвидирао 50% чланова сопствене политичке партије али нико није ни покушао да пружи отпор, сви су прихватили терор као нешто сасвим нормално.

Поздрав црвеном терору

Људи су постали потпуно неосетљиви за личне губитке, потпуно измишљене злочине за које су оптужени прихватили су као стварне и драговољно прихватили егзекуцију. Неосетљивост коју људи показују у стању обликовања масе ни по чему не личи на обични лични егоизам. На против, обликована маса прихвата најирационалније жртве сопствене индивидуалне слободе верујући да се жртвује за опште добро. Све се жртвује у име колектива и екстремне нездраве солидарности. Обликовану масу карактерише радикални фундаменталистички колективизам из кога се рађа тоталитаризам. Политички лидери који су раније губили контролу над масом поново добијају нови легитимитет подмећући наратив о узроку анксиозности а хипнотисана маса не жели да се врати у стару нормалу јер стара нормала значи отуђење, осмочасовне послове без смисла и стварне узроке анксиозности. Обликовање масе има особину да људе чини екстремно нетолерантним према различитим мишљењима и према критичком расуђивању. Свако ко поставља критичка питања постаје непријатељ масе; бракови се растурају, пријатељства нестају, расте непријатељство према онима који нису захваћени хипнозом. Сва шкакљива питања прете да људе пробуде из хипнозе и врате у претходну мучну реалност која је постојала пре обликовања масе. Обликована маса има тенденцију да сву анксиозност коју је осећала у претходном свету реалности припише критичким појединцима и на њих усмери свој гнев. Обликована маса је способна да учини најгоре злочине у вери да чини свету дужност, уверена да штити друштво од изопачених појединаца. Густав Ле Бон је још у 19. веку описао нетолерантност масе према дисонантним мишљењима као најупадљивију особину масе. Наравно, могуће је замислити и пример који се не односи на вирус. Рецимо, шта би се догодило ако би сужено поље пажње Хрвата било преусмерено на Србе као објекат анксиозности? Реално је претпоставити да би се тада јавила необуздана анимална мржња према Србима и да би Хрвати тада били спремни да врше геноцид над Србима. У таквој ситуацији не помажу приче о братству и јединству и добросуседским односима. Оружје мора увек да буде при руци.

Главни хрватски наратив: усташки поклич „Србе на врбе“

Остварење тоталитарног идеала и улога лидера

Обликовање масе је основни и неопходни услов за појаву тоталитаризма, припрема за тоталитарну државу. Тоталитаризам је нова појава везана за индустријску цивилизацију. Он није постојао у претходним историјским епохама и значајно се разликује од класичне диктатуре, тираније или деспотизма. У класичној диктатури маса прихвата доминацију лидера из простог страха. Ту нема суженог поља пажње и хипнозе као код обликоване масе у тоталитаризму. У класичној диктатури лидер постаје мање агресиван или чак беневолентан када елиминише и ућутка политичку опозицију. Насилне методе владања уступају место умеренијим формама контроле јер је диктатор свестан да од његовог доброг јавног имиџа зависи његов опстанак на власти. Ваља признати да је у ситуацији када је заједница угрожена од моћног спољног непријатеља, класична диктатура најоптималнији облик управљања јер угрожена заједница нема довољно енергије да би је трошила на демократски дијалог. Она мора сву енергију да концентрише на одбрану од спољног непријатеља. У таквој ситуацији догматска приврженост демократским идеалима постаје деструктивна за заједницу. За разлику од класичне диктатуре у тоталитаризму лидер и друштвена елита постају још екстремније искључивјеи и деструктивније након што се ослободе политичке опозиције. Тек кад се ослободи политичке опозиције тоталитаризам започиње да врши најапсурдније и најбестијалније злочине. Узрок томе је што је за обликовање масе неопходан имагинарни непријатељ.

Нирнбершки расни закони

Нема тоталитаризма без имагинарног непријатеља. Када нема реалног непријатеља тоталитарни лидер и елита морају да га измисле у оквирима сопствене политичке опције. Из те опсесивне потребе да се измишља непријатељ рађа се неотуђиво својство тоталитаризма – аутодеструкција. Како је рекла Хана Арент тоталитаризам канибализује сопствену децу. Сваки тоталитаризам на крају нестаје у необузданом пламену самоуништења. У том тренутку маса се буди из стања дубоке хипнозе и поново почиње да опажа суморну реалност пустоши настале у аутодеструкцији. По правилу маса тада препознаје узрок деструкције друштва у личности тоталитарног лидера и уништава лидера на екстремно окрутан начин. То је разлог што је изузетно опасно и незахвално бити тоталитарни лидер. Прихватањем улоге лидера он директно срља у амбис. Само ако се догоди да умре природном смрћу пре него што се маса пробуди из стања дубоке хипнозе он може бити поштеђен неславног краја. Густав Ле Бон је рекао да свако ко хоће да управља масом треба да буде спреман да буде убијен од стране разјарене масе.

Дистрибуција социјалних група и перспектива обликоване масе

Истраживачи су запазили да се групе у друштву које прети да постане тоталитарно деле у пропорцији 30:40:30. Најчешће је дубоком хипнозом захваћено само 30% популације. Они су верници тоталитаризма. Следећих 40% нису захваћени дубоком хипнозом али због опортунизма и конформизма налазе да је упутно приклонити се радикализованим верницима тоталитаризма. Они су неутрални део популације. Остатак од 30% задржавају критичку дистанцу према стварности, њих није могуће хипнотисати. Од екстремног је значаја да део популације који задржава критичку дистанцу своју критику изражава у јавном простору јер се тако може спречити да друштво у целини буде захваћено дубоком хипнозом. Они доприносе да тоталитарна тенденција не претегне у односу на здрав разум. Нажалост, по природи ствари, део популације који задржава критичку дистанцу није хомоген и кохерентан. Обично се ради о изобиљу различитих критичких мишљења. Уколико овај део популације не превазиђе индивидуалну сујету и себичност он не може да створи фронт који делује против тоталитарних тенденција. У стању разједињености и међусобне конфронтације они не могу да приволе неутралних 40% да окрену леђа опортунистичкој подршци тоталитаризму. У том случају је тоталитаризам загарантовани исход.

Фото: Викимедија

Закључак

Обликовање масе и тоталитаризам могу да настану само у масовном секуларном друштву индустријске цивилизације. Неопходно је да друштво буде сачињено од милиона изолованих и себичних појединаца јер само у таквој заједници долази до појаве масовне анксиозности која није везана за менталну представу. У малој (сеоској) заједници никада не може да дође до масовног помрачења ума ма колико да су појединци између себе завађени. Само у индустријском друштву постоје средства масовне комуникације и транспорта која омогућавају реализацију тоталитарних циљева.

Андреј Фурсов: У току је првобитна акумулација контроле понашања људи

О томе је писао Џејмс Барнем, некадашњи Троцкиста који је постао главни идеолог америчког неоконзервативизма, у својој утицајној књизи Менаџерска револуција. Та књига је библија модерног тоталитаризма у чијим се темељима налази идеја трансхуманизма. Нови тоталитаризам нашег доба има глобалне аспирације, за разлику од тоталитаризама ХХ века који су имали националне оквире. Само колосалном акумулацијом хуманистичког образовања, сувереним владањем античке митологије и хришћанске теологије и ефикасном националном државном идеологијом српско друштво може да се бори против тако монструозног непријатеља. Да ли су амбициозни и неодговорни никоговићи који воде српско друштво задњих 20 година способни за тај подухват?



Categories: Аз и буки

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Капа доле аутору за текст!

    17
  2. Чопори оваца

    Чопори
    Оваца
    Вију
    Око нас

    Преживари
    Све пасу
    Не оста
    Ни влат

    Јарац
    Им газда
    Пастиру
    Преклан врат

    Момчило

    13

Оставите коментар