Горан М. Јанићијевић: Кад проф. З. Радовановић мери националну интелигенцију на основу степена вакцинисаности популације

Зачудо, није ме погодило суочавање са чињеницом властитог „дефицита интелигенције“, штавише, „решио сам мирне душе“ да ниски коефицијент интелигенције поделим са проскрибованом ми нацијом

Зоран Радовановић (Фото: Н1)

Тема међусобног флертовања науке и медија у контексту пандемије COVID-19 и данашње моралне кризе у ширем смислу очигледно није исцрпљена у оквирима претходног разматрања О бекетовским синдромима пандемије на основу текста Николе Маловића (Стање ствари, 6. октобра 2021) јер се свакодневно сустичу нови, веома индикативни примери. У последњем, потеклом из пера  колумнисте портала Nova.rs, Danas и N1, Зорана Радовановића под насловом Međuzavisnost kovida i pameti (Nova.rs, 6. октобра 2021, 17:35) промовишу се, додуше уз помоћ неких еуфемизама „увијене у обланде“ – идеје о очигледној ниској интелигенцији српског народа.

Начин на који се колумниста обраћа читалачкој публици рефлектује „искрену убеђеност“ у сопствену хипотезу. То је уочљиво и кроз модел тј. метод њеног доказивања. Процес се одвија постепено и изокола, од навођења резултата анализе на основу узора од 80.000 испитаника из Велике Британије, објављене у часопису The Lancet, којом је утврђен „интелектуални дефицит“ испитаника након лечења од вируса COV-SARS-2 уз примену респиратора. Пасус је закључен Радовановићевом реченицом: „Njihov koeficijent inteligencije smanjen je u proseku za sedam poena.“ У следећем пасусу, у коментару на резултате  једне друге анализе у којој је у обзир узет узорак од 12.000 испитаника, такође из Велике Британије, колумниста тврди да: „… osobe sa skromnijim saznajnim mogućnostima (у преводу: глупље) češće oklevaju da budu vakcinisane.“

Фото: Танјуг/Зоран Жестић

У детекцији узрока колумниста спонтано изједначава интелигенцију и образовање, иницирајући тезу о провереној необразованости противника вакцинације. Све то вероватно на основу питања које и читалац спонтано (потенцијално) себи поставља: „Ако је тако лоше у Великој Британији шта ли је тек са нама?“. По правилу се испољава инфериоран став у односу на друге европске народе када је образовање, а З.Р. би рекао – и интелигенција у питању. Упркос огради аутора на основу неизвесности принципа повезивања националности са коефицијентом интелигенције као превасходно индивидуалном категоријом и поузданости PISA тестирања у том смислу, одговор на питање није било потребно дуго чекати јер представља део дедуктивне конструкције проф. Радовановића: „Mi u tom pogledu ne prolazimo slavno, jer nas svrstavaju (ко? где? – прим. Г. Ј.) na samu donju granicu normalnosti (90-110) ili malo ispod nje (89), u region fiziološke tuposti.“. Таутолошки проценивши да читаоцима опада IQ, како се развија његова тема аутор се више и не труди да реферише на изворе, тј. порекло сопствених увида. Саопштио је потом да је неко и негде спровео истраживање о међусобној повезаности или условљености („зависности“ З.Р.) „… tri posmatrana pokazatelja – kognitivnog potencijala, nacionalnog bogatstva i spremnosti na vakcinaciju.“ Из ове перспективе ни бабе и жабе нису толико удаљене и различите. Очекивано је, међутим, да смо и ту лоше прошли, премда је З. Р. нагласио да (нама непознати) аналитичари „…nisu imali naučne ambicije“, не објашњавајући, притом, како се то до процената и закључака долази ненаучним путем.

Фото: CC0

Да се свако „чеше тамо где га сврби“ показује последњи пасус чланка у којем се „реферише“ на два опсесивна и међусобно повезана „духовна агенса“ проф. Радовановића: на незадовољавајући проценат вакцинисане популације код нас и на Бранимира Несторовића. Код тумачења првог у флерт науке и медија умешала се и политика тако да отворено писмо Александру Вучићу, као и неки делови Радовановићевих других текстова, аболирају српски народ на основу нове тезе да нисмо ми криви што смо глупи – крива је власт. Што се опседнутости Несторовићем тиче, таман када сам помислио да се и код колумнисте појавио „дефицит интелигенције“, уочљив у немогућности разлучивања забавних и научних аспеката у бројним наступима знаменитог пулмолога, наиђем на један други чланак З.Р. баш на ту тему (Fenomen Nestorović kao državni projekat, Danas, 7. октобар 2021. 10:28) у којем прочитам следеће: „Do početka pandemije za njega su uglavnom znale one majke astmatične dece koje nisu prelazile Savu da bi tražile savet od profesora Minića iz Instituta za majku i dete.“ Морам да признам да познајем неколико таквих мајки, а једна је очигледно потписала коментар испод колумне у којем наводи пример њеног излеченог детета. Осим тога, мајке које Радовановић спомиње и нису ишле по савет код Несторовића – већ да излечи њихову децу. Евокацијом ауторове метафоре „прелажења Саве“, са друге стране, указујемо на чињеницу да је у тексту пређена мера доброг укуса и грађанске културе.

Зоран Радовановић: Феномен Несторовић као државни пројекат

Зачудо, није ме погодило суочавање са чињеницом властитог „дефицита интелигенције“, штавише, „решио сам мирне душе“ да ниски коефицијент интелигенције поделим са проскрибованом ми нацијом. Претпостављам да се поменутом колумнисти наведених гласила коефицијент мери на неком вишем месту и од стране оних који редовно очекују његово оглашавање у колумнама. Мислим, свакако, на верне и безрезервне читаоце.

Прочитајте још



Categories: Разномислије

Tags: , , , , ,

Оставите коментар