Горан М. Јанићијевић: О „бекетовским синдромима“ у пандемији ковида на основу текста Николе Маловића

Утемељено је Маловићево повезивање социолошког и здравственог проблема, те запажање да се у околностима пандемијског лудила готово са сетом сећамо „шизеле“ из 1999.

Никола Маловић (Фото: Фејсбук страница Николе Маловића)

Промишљање и сагледавање животне стварности кроз сочиво писца и саопштавање описаног на књижевни начин за читалачку публику представља једну ризичну авантуру управо на основу уобичајеног преплитања реалитета и имагинације. Из перспективе једновековног успостављања дистанце између читаоца и садржаја, са свешћу да је уметничко дело продукт аутора, све оно што је за њега психолошки, етички или социолошки неприхватљиво тј. „немогуће“ читалац приписује имагинацији књижевника, која указује на значајан учинак људског духа кроз историју и потенцијалност. Не мало пута, са друге стране, уверили смо се у „способност“ саме стварности у премашивању учинака човекове маште, особито у нашем времену релативизовања граница јаве и сна који постаје ноћна мора и у којем се на раније неприхватљиве феномене навикавамо кроз процесе „кувања жабе“. Основна карактеристика овог раздобља јесте да је „стара ненормалност“ дивергирала у „нову нормалност“ и у таквом запажању не тежи се никаквој финој иронији, метафоричности или игри речи већ указивању на узроке свега што нам се у последње време дешава.

Лондон током пандемије (Фото: Хенри Николс/Ројтерс)

Све изречено као и много пута раније потврђује Никола Маловић у свом ауторском приказу Вакцина нешто друго ради у футуру другом  (Печат/Стање ствари) у којем један писац „хладне главе“ разматра „вруће теме“, „хируршки“ прецизно разлучујући узроке од последица. Кад читалац кроз написано задовољи своје естетске потребе и знатижељу „хало ефекат“ суочавања са чињеницом да је у питању стварност а не имагинација „стрефи га као гром из ведра неба“. Већ на нивоу наслова актуализује се једно есхатолошко питање даље немогућности одржавања временске дистанце између садашњости и футура другог. Довољно је само погледати у календар и подсетити се да број поред назива агенса који је узроковао тзв. пандемију означава годину његовог појављивања те реконструисати проживљено тј. преживљено, обраћајући нарочиту пажњу на динамику одвијања тј. хитрог смењивања бројних нелогичности. То, свакако, треба чинити даље од огледала или било које друге рефлектујуће површине како се човек не би сусрео са сопственим тупим погледом. На један недокучив начин све је повезано са бројним питањима а прво јесте: шта се догодило са науком?

Никола Маловић: Вакцина нешто друго ради у футуру другом

Таман кад смо се на размеђи миленијума коначно утврдили став да „има одговоре на сва питања“ наука је почела „чудно да се понаша“.

На то је већ требало да нас упозоре њени флертови са фантастиком и менаџментом али смо били чврсти у уверењу да у хришћанско-хуманистичкој цивилизацији, изграђеној на античким темељима, резултати научних истраживања треба да омогуће просперитет човечанства. Данас се на факултетима предмети менаџмента „боре за превласт“ над онима чије се области подударају са називима ових високошколских установа. Прави живот науке, додуше, одвија се али далеко од наших очију и медијског простора, испуњеног сумњивим идеолозима „науке“ и материјално стимулисаним поклоницима магијског приступа тумачењу егзистенцијалних недоумица уз примену метода избегавања сваког сучељавања мишљења и дијалога у ширем смислу. Такође смо веровали да образовање представља претпоставку научног рада. И на том плану медији су нас разуверили јер се испоставило да су управо њихови власници задужени за техничке проналаске и промоцију одређених медицинских терапија док неки алтруисти и хуманитарци опредељују даље правце развоја фармакологије. Питање је међутим да ли „нова нормалност“ трансхуманизма подразумева да и њих треба називати „трансхуманитарцима“ а област у којој су остварили „неочекивани и непоновљиви“ учинак и обрт схватати као трансфармацеутску делатност. За то време образовани научници баве се ентузијастичким описивањем онога што се и на самим снимцима јасно види а то им даље служи за прикупљање бодова, неопходних код напредовања у виша научна и наставна звања. Прекретница се догодила деценијама уназад када је утемељено мишљење да истраживач може и мора бити и „кешоловац“ а тиме и „друштвено ангажован“. Коалиција науке, политике и медија додатно је „зачињена постхумним мрцварењем Тесле“. Стога свега Никола Маловић утемељено је закључио да нам наука овога пута (за сада) не помаже, бар не онима који нису у стању да довољно брзо редефинишу изграђене ставове о трајности имунитета.

Вирусолошка лабораторија, фотографија из 2017. године; једна од неколицине П4 епидемиолошких лабораторија у свету опремљених за рад са патогенима четврте категорије, опасним вирусима за које постоји висок ризик да се преносе са човека на човека (Фото: Џонатан Исли/АФП)

Аутор је такође указао и на социолошки проблем – раслојавање друштва према критеријуму ставова према вакцинацији као супротно хомогенизацији у околностима бомбардовања 1999. „Разбијање стада“ и издвајање незаштићене јединке методика је позната сваком предатору. Укупну популацију данас чине две основне скупине – присталице и противници вакцинације, бар се тако свакодневно приказује. Трећу групу која улива (макар лажну) наду у (макар какву) будућност чине они који немају ништа против али нису ни спремни за редефиницију појма вакцине као и вакцинисани а несклони трајнијој зависности од сваке нове дозе. Шалу на страну али неки су се већ навукли на редовно боцкање. Ова трећа скупина је као Покрет несврстаних у околностима хладног рата. Читалац ће свакако приметити да се кроз примену формулација присталице и противници вакцинације тенденциозно избегава употреба латинско-германско-саксонских „изведеница“ и у српски језик „уведеница“ ваксер и анти ваксер. Домаћа лакоумност код прихватања оваквих позајмица указује на то да у сваком од нас „чучи по једна Стеријина Фема“. Довољно је да неко само изговори такве „формуле“ и да делује као да се дубље разуме у област на коју се односе. „Апсолутни шампион“ у таквом приступу јесте српска премијерка и промотерка метафоричних појмова ментална детонација и ментална клоака, који звуче готово као дијагноза. Публици не остаје ништа друго него да се у духу Сремчевог чорбаџи Јордана запита: „Где ли ископа онај реч?“ Потом следи бескрајно понављање као да се ради о нечему претходно напамет наученом. Премијеркина „ментална детонација“ и Манулаћева „оскудација“ – мртва трка.

Ана Брнабић (Извор: Танјуг/Сава Радовановић)

Такође је утемељено Маловићево повезивање социолошког и здравственог проблема те запажање да се у околностима пандемијског лудила готово са сетом сећамо „шизеле“ из 1999. Кроз евокацију наслова (нама) најпознатијег Бекетовог комада указано је на есхатолошки карактер религијског питања, повезаног са описаним пошастима данашњице. У лексичкој подударности Годоовог имена са божанским знаменовањем, уз широку лепезу бесмислених идеја од настојања да се „целив мира“ изведе без пољупца све до покушаја причешћивања кроз заштитну маску, заправо, нуди нам се да постанемо и трансверујући као да нам нису довољно напунили главу разним трансферима.

Прозор за посете у старачком дому у Ветербију, Западни Јоркшир (Фото: Викимедија)

На крају, имам и две поруке личне природе за књижевника Николу Маловића уз запажање да га „нисмо џаба у Млетке шиљали“. Прва је да настави са објављивањем својих тумачења свагдашњице, дајући јој, тако, нешто од изгубљеног смисла; један сталан читалац обезбеђен је што није занемарљива цифра у раздобљу нарастајуће културе не-читања. Друга је да се у датим околностима лати IVERMECTIN-а. У свом двократном заражавању агенсом ŠTAGODTOBILO 19 попио сам предвиђену дозу. Не само да сам једино на основу теста знао да сам инфициран већ сам и након престанка свакодневног осећања умора помислио да сам се решио неких паразита а хронични гастритични болови потпуно су нестали те сам радо прихватио тумачење неких фармацеута да делује и на HELICO бактерије. Уз констатацију „малог чуда“, стога, и моја трајнија перспектива посматрања актуелне свакидашњице остаје изразито емпиријска. Ту нема места ни за какав „транс…“.

Прочитајте још



Categories: Разномислије

Tags: , , , , , ,

4 replies

  1. Храм
    (Што више знам)

    Што више знам
    Више сам сам
    Тужнији сам
    Што више знам

    Што шира слика
    Ужи је рам
    Краћи је улар
    И тежи ам

    Што више мислим
    То мање знам
    Крећем ка себи
    Да градим храм

    Момчило

    12
  2. Леп текст. Иначе, Ивермектин у датој дози кошта око 100 евра без рецепта за шугу. Рецепт је тешко добити. Ако неко има корисну информацију у везинабавке, молим поделите

  3. Kako sam cuo ima u nekoj apoteci u Cetinjskoj.

  4. Хвала пуно!

Оставите коментар