Исак Давидов: Зашто адвокати не смеју одустати

Евентуалним тријумфом непоробљеног дела адвокатског реда и капитулацијом Врховног суда били би створени услови за деконструкцију целокупног правосудног система

Амброђио Лоренцати, Алегорија о лошој влади, део серије од три фреске из Сијене, прва половина 14. века (Фото: Викимедија)

Актуелни адвокатски протест се у јавности редовно неоправдано симплификује тако што се представља као сукоб парничних интереса у једној конкретној правној ситуацији (у овом случају се ради о праву на обрачунавање накнаде за обраду трошкова кредита). На тај начин се конфликт редукује само на непосредне учеснике у правном односу: банке, грађане који су узимали кредит и њихове заступнике. Сасвим је сигурно да недовољно упућени посматрач у ескалацији овог проблема примећује – и чак истиче – искру тривијалности: мноштво адвоката, заглављених у професији чији некадашњи сјај бледи и чили, латило се да наговора грађане да туже банке за враћање трошкова обраде кредита. Овај рој „малих предмета“ временом је изливен у једну голему невољу за халапљиве банкаре и кастрирану касту обешчашћених  судија (које имају рђав манир да ропћу због наводне преоптерећености послом, али никада не негодују због понижења којем су изложени).

Врховни касациони суд: Банка није дужна да корисника упозна са начином обрачуна осигурања кредита

Овакво резоновање је, међутим, крајње једнострано и само потврђује тачност Џекобијевег увида да бољка (савременог интелектуалца) није у баналности предмета посматрања, него у баналности анализе. Позадина сукоба о којем пишем далеко је сложенија, а његове ће последице бити далекосежне. Како, међутим, краткоћа овог текста захтева поједностављивања, приморан сам да без околишења изнесем своју тезу која тврди да је у насталом конфликту погођена тачка која је на видело изнела чињеницу да је у Србији дошло до слома правног система. Још ћу додати да је ово последње искуство само потврдило оно што је већ одавно требало бити јасно.

Ову сам тврдњу износио и раније, а за њено образлагање служило ми је Фулерово учење о минималној унутрашњој моралности која право уопште чини могућим. Фулер је своју теорију мајсторски дочарао алегоријом о несрећној владавини краља Рекса који је, ступивши на престо, пожелео да поданицима подари потпуно нов и савршен правни систем. Све у свему, споменути мислилац је идентификовао најмање осам одвојених путева који воде ка пропасти правног система. И не само то: потпуни крах у било којем од осам уочених праваца не доводи само до стварања рђавог система права него, напротив, води нечему што се у правом смислу ни не може назвати правним системом.

Врховни касациони суд (Фото: Викимедија)

Један од кључних стубова Фулерове конструкције јесте правна сигурност. Свакоме је јасно да промена обавезних правила понашања не сме довести до тога да субјекти права нису у стању да на основу њих управљају своје радње. Али управо се то дешава пред нашим очима! Сведоци смо да су представници Америчке привредне коморе у Србији и Савета страних инвеститора преузели на себе да се директно код председника и премијера Републике заузму за интересе банака у горе споменутим судским споровима. Испословали су да највиши суд у држави наглавачке преокрене становиште које је раније заузео у погледу истог правног питања. Описано понашање егземпларно је по дрском демонстрирању супрематије извршне власти над судском. Истовремено, држање Врховног суда подигло је правну несигурност у ранг редовног стања. Када је злосрећни реформатор Рекс своје краљевство довео у такву позицију пред његовим двором је осванула оваква парола: „Закон који се свакодневно мења, гори је него кад уопште нема закона.“

На овом месту желим да истакнем да је домаћи правни систем разорен укидањем Устава, а до тога је дошло потписивањем Бриселског споразума. А кад ланац једном пукне нема разлога да се не побацају и последње карике. Тако вели и апостол Павле: „јер ко сав Закон одржи а сагреши у једноме – крив је за све“. Зато је после тога свако позивање на Устав бесмислено (таква је, на пример, кукњава што је Рио Тинту дозвољено ископавање литијума) и представља мимикрију: извештачено глуматање да Устав постоји. Слично је и са ситним радостима, понекад и шепурењем, због добијеног случаја пред овим и оваквим судовима. На тај се начин само даје легитимитет симулакруму и доприноси одржавању илузије да судови трагају за правдом и да је до ње могуће досегнути (у судском поступку).

Фото: Зоран Дрекаловић/Истиномер

Према томе, укидањем устава је, по мом суду, достигнута тачка после које постаје применљива Зимелова формула о узајамности у односу на поштовање правила. Наиме, између власти и поданика постоји узајамност која функционише тако што власт очекује да се грађани придржавају правила која је она установила јер заузврат власт јемчи да су то правила која ће се примењивати на њихово понашање. Ако, међутим, власт раскине ту везу узајамности, не остаје ништа на чему се може заснивати дужност грађанина да поштује правила. Другим речима, прописи који не поседују минимум унутрашње моралности нису у стању да произведу моралну дужност грађана да их поштују.

Вратимо се протестантима на које сам на тренутак заборавио. Авантура у коју су се упустили представља ризичну игру нулте суме: победник ће добити све. Гашење протеста оставиће за собом амбијент у којем неће бити могуће бављење послом заступања пред судовима, и ништа неће стајати на путу да суђења буду организована као просто бацање новчића (по принципу писмо – глава). Постизање некаквог компромиса само ће означити продужавање агоније: сукоб ће бити решен ad hoc, али то неће зауставити неповољне трендове. Насупрот томе, евентуалним тријумфом непоробљеног дела адвокатског реда и капитулацијом Врховног суда били би створени услови за деконструкцију целокупног правосудног система.

Увиђам да је ово превелико бреме на плећима ионако измучене и посустале адвокатуре. Зато јој хитно треба помоћи.

Аутор је доктор правних наука из Новог Сада

Прочитајте још



Categories: Разномислије

Tags: , , , , , , ,

6 replies

  1. Јесте да се “ качим “ на изврсне текстове господина Давидова “ к’о смрт на бабу “ илити “ к’о снс секта на патрљак од србског судства „, но то је само зато што блистају унутрашњим сјајем правне свести и савести…

    17
  2. Svaka reč na mestu. Pravna nesigurnost nas čeka u svakoj društvenoj oblasti ako ovo prođe, a sva je prilika da će proći.

    12
  3. Trenutno gledamo rat dva lopova, banke i advokati i jedni i drugi su *****

    1
    8
  4. @budjoni
    Jeдна од стратегија страних банака и предводилаца интереса страног капитала, у наступима пред јавношћу, сажета је у наводу из Вашег коментара.
    Тиме се тежи стварању конфузије и разводњавању отпора.

  5. @Јован П
    Banka mi je uzela za kredit 4000 dinara, ja sam potpisao i tacka, mogao sam da odbijem kredit,
    advokati su mi nudili ugovor sa 10 posto, a da ja nesnosim troskove sudjenja da tuze banku jer su bili sigurni u dobojanje presude, pohlepa i jednih i drugih, Za cek koji treba da se unovci u rajfajzen banci, i ako
    na ceku pise da banka ima pravo na 15 posto provizije, banka mi je trazila dodatnih 60 evra bez objasnjenja.

  6. @budjoni
    Адвокат у тим случајевима није похлепан, јер алтернатива уговарања проценту од успеха у спору (рачуната у односу на главни дуг и камате) је да га адвокат не уговори и да ради за џабе док траје спор (често и из свог џепа финансира таксе на тужбу, обвезник којих је странка), у ком случају не цени ни себе ни свој рад ни своје време (поготово када је договор да се наплати само ако успе). Такође, алтернатива је да по Адвокатској тарифи наплаћује све од своје странке по обављеној ради (писање тужбе 9000 динара, рочиште 10500 динара, итд.), без уговарања процента од успеха, али то је доста неповољније за странке.

    А шта банка не би смела да тражи и шта све тражи да јој се плати, је дугачка тема. Притисак да се измене сулуди ставови ВКС-а, што је трећи покушај силовања правног система (претходно покушан кроз измене ЗПП-а, а потом кроз ,,аутентична тумачења“ трију закона), је начин да стране банке и крупни капитал знају да имају нека границе у њиховом понашању.

    У праву сте у том делу да ситуација није црно-бела (поједини адвокати утужењем већег броја предмета за мале износе фактички карикају трошкове, мада и ту има кривице банке јер она може све то да избегне враћањем више и неосновано узетог), али кад се подвуче линија – овде страни капитал гази и малог човека и цео правосудни систем, а прихватити то значи свесно прихватити живот у колонији.

    Уз резерву да ће бити шта Бог да, тај степен колонијализма није прихватљив и желим да верујем да неће проћи.

Оставите коментар