Исак Давидов: Поздравно слово тужном скупу правника

Овај је скуп место за све оне који су спремни да усвоје смер који дошаптавају „наши“ инострани тутори

Фото: Зоран Дрекаловић/Истономер

Поводом Шездесетог редовног годишњег саветовања Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу које ће се од 09. до 11. септембра 2021. године одржати на Златибору на тему: „Оштећено лице и кривичноправни инструменти заштите (међународни правни стандарди, норма и пракса)

Тужни скупе,

Надам се да уочавате парадокс: поздравно слово које започиње секвенцом која упућује на сахрану. Мислим да би било умесно да то без одлагања објасним. У ствари, цело моје обраћање – да грубо уопштим – само је „декодирање“ ове привидне уводне противречности.

У тренутку када је стварност покопала идеале о правној држави и владавини права, којима номинално и Србија стреми, ви се безбрижно забављате разлагањем на власи споредних питања. Нико не поставља питање важности правног положаја жртве/оштећеног, али у каквом је односу према реалности смештање у центар ове теме? Осмотримо ли ово питање у контексту свеопштег метежа који је захватио кривично и кривичнопроцесно законодавство, ставимо ли га у раван ионако анемичне и бледе научне мисли која покрива наведене области, или на њега погледамо са аспекта актуелног стања у друштвеној пракси правосуђа, одговор засеца до кости: ова је тема једнако неважна као и прескакање конопца.

Ипак, искуство које доноси ово саветовање је поучно јер открива горку истину о домаћој правној науци. Наши су учењаци с олакшањем пригрлили мудрост овог времена изливену у језгровиту формулу која гласи „нема алтернативе“. То је логично, јер сте ви – учесници овог саветовања – птице које одавно седе заробљене у кавезима. Изабрали сте прилагођавање и неконфронтацију, због чега сте били приморани да сопствену правну традицију одбаците као стару ципелу. Укратко, ви сте сахранили слику независног интелектуалца који делује изван система, јавно поставља неугодна питања и критикује неправду. Може се ићи и даље: овај је скуп место за све оне који су спремни да усвоје смер који дошаптавају „наши“ инострани тутори. Будући такви, ви препоручујете искључиво оно што колонизатор очекује и тражи. То је главни механизам спровођeња свих новијих реформи предузетих у области кривичног законодавства и кривичног правосуђа.

Добар пример за објашњавање напред реченог пружају обожавани говорници на овом саветовању и судије Уставног суда: проф. Шкулић, проф. Коларић и др Ћирић. Њихово се деловање савршено уклапа у тонове Џекобијеве песме ругалице модерним интелектуалцима: „Критичари данас нису нарочито непријатељски настројени према друштву у којем живе; нису нарочито отуђени од тих друштава. Они пишу у ономе што се назива матични ток критике.“ Матични ток је бољи будући да меандрира ка добрима за којима савремени учењаци жуде: већим канцеларијама, чешћим путовањима, додатним приходима, пажњом и аплаузима. Да би се ово јасније сагледало, поновићу оно што сам једаред већ рекао: бити данас судија Уставног суда Србије подразумева највећи степен конформизма. Ову ћу констатацију допунити опаском да песник који је у стихове уметнуо сову која се бојала у мраку и рибу која се плашила воде, очигледно није знао за судију који није смео да суди. Јер, најжалоснију мрљу на лицу Уставног суда представља кукавичко избегавање да се изрекне суд у погледу уставности и законитости Бриселског споразума.

Извор: Сајт Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу

Исто је и са садашњом гарнитуром овог суда којој припадају горе споменуте судије. Окићени лажним утиском да својим храбрим говорима зачикавају естаблишмент, након што у овој лепој сали поберу аплаузе поробљене класе судија и тужилаца, они једва чекају да дође време за закуску и дружење по златиборским кафићима. А уместо тога би требало – кад већ не смеју да суде – да време утроше на трагање за аргументима којима ће колико – толико смислено објаснити избегавање да се изјасне о Иницијативи за покретање поступка за оцену уставности и законитости издајничког Вашингтонског споразума, коју сам – скрушено признајем – поднео само да бих Уставни суд довео у неугодну позицију. Не би шкодило ни да се упознају са уставном жалбом поданика Бубањ Синише, јер би једним погледом „ухватили“, од врха до дна, размере срозавања домаћег кривичног правосуђа. Мени би, опет, помогли да пробудим – ако не као Волтер савест Европе – оно барем савест Србије.

Чини ми се да је на крају једино преостало да парафразирам Хомера: овде би заиста била потребна Одисејева рука да почисти сав направљени неред. И да на то додам да нема предаје Косова и Метохије.



Categories: Разномислије

Tags: , ,

4 replies

  1. Писао сам и поновићу,
    после ослобођења логора Србија, у поступку комплетног демолирања овог злочиначког система, уз часне изузетке којих и у овој професији има, све оне, који су пљунули на своју заклетву и својим (не)чињењем омогућили ово уништавање наше јадне, опљачкане и окупиране отаџбине, сместити до краја живота у установу затвореног типа.
    И бацити кључ у септичку јаму.

    22
  2. Боље да не трошимо паре на установе затвореног типа. Требало би их вишеструко увећати. А септичке јаме нам препуне, таман како треба за директан смештај заслужних. Значи, све директно у септичке јаме.
    И еколошки је исправно, све иде на своје место.

    13
  3. @ Амандман предлога
    Прихваћен амандман !

    13
  4. Господине Давидов, нас који Вас са радошћу и уживањем читамо и поистовећујемо са прочитаним, ословите са “ Радосни скупе, изгнани правде ради… „

Оставите коментар